REZON Srbija ne želi i neće da stane

Piše: Milorad Bojović

Budžet je najjasniji pokazatelj ekonomije jedne zemlje. Što je ekonomija jača, buyet je veći. I obrnuto. Ne postoji alhemija, makar iza nje stajao i reklamni magnat Dragan Đilas, koji je formulu 20 minus 20 odsto uspešno dokazivao samo dok je bio na vlasti, koja može potvrditi da narod bolje živi što je država slabija. Kad država propada moguće je samo jedno - da se pojedinci obogate otimajući državne resurse. Kad država jača privreda i građani imaju više para. I to se lako i jednostavno može proveriti.

Budžet je sačinjen od nekoliko vrsta prihoda, među kojima je porez najveća stavka. Gotovo 80 odsto buyeta čine porezi na dohodak građana, na dobit preduzeća i porez na dodatu vrednost. Budžet za 2024. godinu tri puta je veći nego budžet iz 2012. godine. Sledeće godine država će raspolagati sa 2.238 milijardi, dok je pre 10 godina mogla da potroši 824 milijarde. Od tih 2.238 milijardi, poreski prihodi iznose 1.758 milijardi, a 2012. godine poreski prihod iznosio je svega 678 milijardi dinara. To je dokaz rasta srpske ekonomije. Privreda Srbije je u neuporedivo boljem stanju nego pre 11 godina. Prihod od poreza na dobit pravnih lica šest puta je veći nego 2012. godine. U 2024. iznosiće 230 milijardi, a u 2012. ostvareno je 39,4 milijardi. Porez je najprecizniji pokazatelj standarda građana. U 2012. porez na dohodak iznosio je 42,3 milijarde. Dogodine će dostići 122,8 milijardi dinara. I prihodi od PDV-a su tri puta veći. U 2012. ostvareno je 362,8, a 2024. dostići će 908, milijardi dinara.

Nije bilo lako vratiti nadu građanima Srbije. Punih 12 godina, od 2000. do 2012, gomilali smo samo poraze. Zaduživali se. Ali ne da bi investirali, nego da bi trošili. Da bi krpili rupe u buyetu. Da bi mogli da isplaćujemo plate i penzije. Dakle, budućnost države i njenih građana stavljani su pod hipoteku zbog privilegija i bogaćenja malog broja ljudi. Javni dug je iznosio 78 odsto BPD-a, koji je vredeo 33 milijarde evra. Danas je javni dug 51 odsto, a BDP će dostići 78 milijardi evra. Nije bilo lako vratiti ljude na posao. Nije bilo lako ubediti velike strane kompanije da dođu u Srbiju i otvore svoje pogone. Ali, firme su došle. I to ne bilo koje. Ne bilo kakve. Nisu to bili šoping molovi, niti konsultantske firme za prodaju magle, već najpouzdanije i najveće svetske kompanije. Kontinental, Nidek, Beri Kalebo, Hansgroe, Bizerba, ZF, Tojo tajers... Nemoguće je pobrojati svih 467 fabrika. Nema ni potrebe.

Sem opozicije, nijedan čestit Srbin, ne bi pristao da svoju zemlju stavi u službu ličnog profita. Oni tokom svojih 12 godina vladavine nisu razmišljali tako. Bilo im je logično da državu bez reversa iznajme tajkunima i sebi i da je očerupaju kao neprijateljska vojska. Nikad nisu znali od čega se treba uzdržati, ali su znali šta treba uništiti.

Zato ne treba da jadikuju zbog svojih dosadašnjih poraza. Ne treba da očajavaju zbog budućih neuspeha. Uvek i svuda kucaju na zatvorena vrata. Ta vrata su sami zalupili. Građani neće da im otvore. Njihovo sećanje na zatvaranje fabrika, na prazne yepove i golu pljačku na svim nivoima još je sveže. Još gori kao upozoravajuća buktinja opreza.

Građani vam ne veruju jer se uzdate u silu. Uzdate se u strah. Zato pretite ulicom. Zato ste na ulici. Zato razgovarate sami sa sobom. Obraćate se svom odrazu u ogledalu. Kad kažete građani, vi ne mislite na ljude, nego na amorfnu masu, kojoj treba oduzeti nadu. Kojoj treba usaditi strah od budućnosti. Vučić i SNS se uzdaju u jednu drugu silu. Silu razuma. Silu ljubavi prema svojoj zemlji. Prema svojim komšijama i sugrađanima. Oni se bore za ljude koji su bili zanemareni dugih 12 godina - od 2000. do 2012. I koji bi opet bili zanemareni čim bi se vi uspentrali na vlast. Jer vaša dela govore da vam nije bitan prosperitet građana već lično bogatstvo.

Dok su građani za vas bezlična masa nepoznatih sendvičara i botova, Vučić i SNS znaju ko su ti ljudi. U njegovoj politici nema podele na pismene i nepismene. Na fensere i seljake. Na izuzetne i nevažne. U fokusu Vučićeve politike su radnici, poljoprivrednici, lekari, policajci, prosvetni radnici, medicinske seste, policajci, vojnici, univerzitetski profesori, umetnici... Evo dokaza. Buyet za kulturu u 2024. iznosiće 14,3 milijardi dinara, što je takođe tri puta više nego 2012. godine. Podrška filmskoj umetnosti veća je čak 25 puta. Umesto 90 miliona, koliko je iznosila u 2012, dogodine će biti 2,38 milijardi dinara. Podrška visokoškolskom obrazovanju iznosi 63,4 milijardi dinara. Od čega Univerzitetu u Beogradu ide 25,8, a, Univerzitetu u Novom Sadu 10,8 milijardi dinara. Podrška za mlade veća je od četiri milijarde dinara. Stipendije za mlade talente 1,01 milijardi. Sportske stipendije, nagrade i priznanje, 1,5 milijardi. Podrška školovanju i usavršavanju mladih talenata 1,05 milijardi, i omladinaska podrška 682 miliona.

Brojevi bi bili samo zbir nemuštih cifara da nisu usmereni na pomoć porodici, na podršku majkama i deci. Za prvo dete 2012. majke su dobijale 305 evra, a danas 3.181 evra. Za drugo dete 1.194, a danas 3.869 evra. Za treće dete 2012. pomoć je iznosila 2.149 evra, sada 17.722 evra. A za četvrto dete osam puta više. U 2012. pomoć je iznosila 2.865 evra, a sada skoro 25.000 evra.

Ne može se izobličiti lice istine. Reči uvek imaju boju dela na koje se odnose. Kad bivša vlast kaže Srbija oni misle na svoje milione i milijarde. Ni njihova današnja ljubav prema državi nije iskrena, ona je proizvod mračne žudnje za novcem i moći. Njih neodoljivo privlači onih 2.238 milijardi u buyetu, da mogu kao pre 2012. da ih premeste u svoje yepove. Srbija je za opoziciju posed, a ne uzvišena vrednost. Oni misle na dobra koja se mogu unovčiti. Blaga koja se mogu poharati. Kad ih slušaju, građani misle na fabrike koje su opljačkali i zatvorili. Na porodice koje su ostale bez posla. I ne žele da ležu i da se bude s tim strahom. Radije žele da žive sa saznanjem da će im prosečne plate vrlo brzo dostići onih 1.000 evra o kojima Vučić priča. I da će mamografi, skeneri i drugi medicinski uređaji nastaviti da stižu u mesta u kojima opozicioni lideri nikad nisu bili, niti planiraju da odu.

Građani neće da se vraćaju u prošlost. Građanima se sviđa činjenica da je samostalnost ključ srpske politike. I žele da tako ostane. Privlači ih sloboda da o pitanjima od važnosti za svoju budućnost odlučuju samostalno, bez diktata stranaca, bilo sa Istoka, ili sa Zapada. Sviđa im se činjenica da je Srbija uspela da ustane iz pepela. Da je oporavljena privreda. Da su dobili posao. I svesni su da je vreme da zakoračimo na novi stepenik uspeha, na kom će plate biti još veće, gde će biti otvorene nove fabrike i obezbeđen posao za sve koji žele da rade. Srbija ne želi i neće da stane!

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik)