РЕЗОН Позитивни и негативни брендови српске политике
Брендирање политичара није нова ствар. Већину лидера брендирају маркетиншке агенције. Неки то раде сами. Сваком успешном политичару снагу бренда дају грађани, у складу са правилом да је сваки човек господар свог живота, свог права гласа и своје будућности
Кад би којим случајем Едвард Бернајс или Дејвид Огилви дошли у Србију са задатком да утврде три позитивна бренда међу српским политичарима од Другог светског рата до данас, имали би лакши посао него да српским матурантима објасне да "Кобна јаја" и "Ђаволијада" нису серија на Нетфликсу; да Yory Сантајана није звезда Урбан Траце, нити И? телевизије; да Рјуићи Сакамото није лајф коуч; Мередит Монк водитељка на Си-Ен-Ену, а да Алекса Шантић и Јован Дучић нису утицајни твитераши.
Сасвим је извесно да би највећи мајстори пи-ара и маркетинга лако установили да Зорана Михајловић нема ниједну заслугу за развој српске економије, мада се она из петних жила упиње да докаже како је васколики српски прогрес њена заслуга. Зорана је антибренд. У свим ресорима у којима је боравила, иза ње је остало расуло. Речју, када би постојао апарат за мерење штеточинства, експлодирао би у њеном случају. Исто тако би без већих потешкоћа установили да Зоранину бескорисност деле и Станислава Пак, Драган Шормаз и Раде Баста. И зато би странка коју би формирали ови политички колоси имала невероватан потенцијал да пропадне пре него би се и формирала.
Они представљају мерну јединицу политичке промашености. Њихова неозбиљност је епска. И свима позната. Али је зато зачуђујућа неозбиљност опозиције, која се уздала у то да ће одлазак Зоране, Шормаза или Басте уздрмати власт. Заљуљати је из темеља. Да ће је разорити као земљотрес. Свако озбиљан зна да је њихов одлазак био користан за власт. Ослободили су се људи с погрешним амбицијама. Решили су се малигног ткива.
Брендирање политичара није нова ствар. Већину лидера брендирају маркетиншке агенције. Неки то раде сами. Сваком успешном политичару снагу бренда дају грађани, у складу са правилом да је сваки човек господар свог живота, свог права гласа и своје будућности. Снага бренда може се свести на један слоган, један знак, једну синтагму који на недвосмислен начин, боље од иједног стручњака за кампање, погађају и откривају суштину нечије личности и политике, и обележавају га за цео живот.
У брендингу нема преваре. Нема скривених значења. Знак представља означено. И добар и лош бренд комуницирају на првом нивоу значења. На прву лопту, што би рекла кул омладина. И у свету и код нас. Маргарет Тачер и данас прати епитет "челичне лејди". Митеран је остао запамћен као "мирна снага". Клинтон као нематурирани мобер секретарица који је своје фрустрације лечио бомбардовањем Југославије и других недужних народа. Оба Буша као милитантне марионете. Тито је за живота био "син свих народа и народности". После су га његови пионири, који су распарчали његову заоставштину прекрстили у тиранина. Слободан Милошевић је у сећању западне јавности и другосрбијанаца забележен као "злочинац". Деспот ком су жена и деца помогли да уништи каријеру, државу и народ. Газиместански Срби га памте као трагичну жртву геополитичке завере. Немали број његових следбеника и противника верује да је Слоба био амерички пројекат, који је после дешавања народа на Газиместану сматрао да му више не треба помоћ вашингтонских ментора. Још је више оних који сматрају да је Милошевић све време радио за Запад. Да је Србију циљано увео у ратне сукобе. Да је по договору покренуо процесе који су изазвали санкције, да би се ослабила и лакше уништила српска привреда. Коштунице се сећају као неодлучног и необавештеног љубитеља мачака, који је у миру, уз помоћ Тадића, изгубио све што је Милошевић сачувао у рату. СР Југославију. Државну заједницу Србије и Црне Горе. Косово! Част и образ државе и народа, угасио привреду, а грађане довео у мрачни амбис дужничког ропства.
Упркос огромном улагању у брендирање и стварање imiya одлучног државника, Тадић је остао упамћен по tinеjyеrskoj пројекцији да буде Yordž Клуни српске политике, кога ће обожавати, и за којим ће уздисати све жене у Србији. И региону. Сасвим је извесно да је успео у томе, али на погрешан начин. Жене су уздисале, али услед немаштине. Услед немогућности да обезбеде сигурну егзистенцију својој деци. Уздисале су и наглас запомагале зато што су њихови мужеви, браћа и очеви остајали без посла, а синови без могућности да до посла дођу.
Драган Ђилас је егзотична личност. Грађани га знају по чињеници да се обогатио на маркетингу као најближи сарадник Бориса Тадића. Као особу која је профитирала од гашења БК телевизије, када је РТС преузео права на пренос утакмица светског пртвенства у фудбалу 2008, а његова фирма радила продају рекламних секунди. Сећају се да је за један мост дао 600 милиона евра. И да је заједно са Бојаном Пајтићем Демократску странку отерао у стечај.
Маркетиншка дефиниција Вука Јеремића могла би се описати са две реченице. Политичар који је за независност Косова и Метохије учинио таман колико и шиптарски политичари. И политичар чије учешће у светском ланцу прања пара истражују ФБИ, ЦИА и амерички Конгрес. У политичке потенцијале Мирослава Алексића верује само Борислав Новаковић, који се још од 2001. налази у лимбу између Солуна и Скупштине Србије. У Маринику се не узда ни Ђилас. У Бошка ни комшије у његовом родном селу. А у Ћуту више не верује ни Радомир Лазовић. И обрнуто.
Следећи матрицу Вучићевих противника да Србију деле на народ и елиту, Вучића је народ брендирао као синоним успеха. Суд народа је једино мерило нечијег политичког ангажмана.
Вучић је од државе која је била на ивици банкрота успео да је учини најуспешнијом економијом у овом делу Европе и драстично унапреди стандард грађана. Градња пруга, путева, школа, болница, вртића, канализације, само су један аспект развоја. Током његове владавине отворено је преко 200 фабрика и запослено је 450.000 људи. Исто онолико колико је у време његових опонената остало без посла. Србија је, после низа вишедеценијских грешака почела да се успиње и као еконмски и као политички фактор у региону.
С тиме се не слажу само два екстремна политичка пола. Леви либерали и ултрадесничари. Амалгам њиховог уједињења није нека нова политичка визија, већ тежња да се домогну богате државне касе. То су исти планови и идеје који су нас почетком 21. века, већ једном довели до руба пропасти, сада само упаковани на другачији начин. По својим размерама и последицама приватизација која је у Србији спроведена од 2000. до 2012. године, разорнија је од Нато бомбардовања 1999. Чак је и Титов комунизам био поштенији од ДОС-ове демократије. Конфискација и национализација које су изведене 1945. биле имале су декларативну идеју да се одузме од појединаца да би се обогатио цео народ. У "демократској" приватизацији коју је спровела данашња опозиција држава је фабрике отела од грађана и поклонила их тајкунима. То је био криминални циљ. Да се одузме од целог народа да би се обогатили појединци! То им је план и сада. И зато злоупотребљавају честите грађане који протестују. Зато настоје да личне политичке користе остваре на улици, противно вољи народа.
Западна цивилизација почива на три велике идеје: индивидуалним слободама, представничкој влади и владавини закона. Срби већ 11 година гласају за то. Да сами одлучују о себи. Не постоји народ који воли диктатуру. Не постоји народ који ропство воли више од слободе. Нарочито не Срби. Историја Србије представља борбу за слободу. Борбу против диктатуре. Аварске. Византијске. Отоманске. Аустријске. Аустро-угарске. Хитлерове. Стаљинове. Већ 30 година Срби се боре против диктатуре либералног капитализма.
Када се осврну за собом и виде све опасности кроз које су прошли њихови преци поставља се питање зашто би се Срби плашили блокада ауто-путева? Зашто би се плашили негативне амбиције опозиционих странака? Каквим људима нас сматрају они који тугу претварају у побуну и који националну несрећу виде као шансу? То значи да нису читали ни Шантића. Ни Ракића. Ни Дучића. Ни Илића. Још мање Његоша. Њихова литература су Прудон, Кропоткин, Равашол, Дебор, Маркс, Марк Палмер.
Зато у свему греше. Либерални капитализам је њихова мера ствари. Срби то не признају. Срби су слободни људи. Нема тог мрачног предмета жудње који може да смисли глобални капитал, који ће Срби ценити више од индивидуалне слободе. И та индивидуална и нацинална слобода је оно на чему је победила и побеђује политика Вучића и СНС-а. Вилијам Гледстон је у једној сличној ситуацији рекао политичким противницима: "Не можете се борити против будућности". Будућност Србије се не састоји у анархистичкој идеји блокаде државе и живота обичних људи, већ у прогресу и напретку.
Милорад Бојовић (Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик)
