REZON Pozitivni i negativni brendovi srpske politike
Brendiranje političara nije nova stvar. Većinu lidera brendiraju marketinške agencije. Neki to rade sami. Svakom uspešnom političaru snagu brenda daju građani, u skladu sa pravilom da je svaki čovek gospodar svog života, svog prava glasa i svoje budućnosti
Kad bi kojim slučajem Edvard Bernajs ili Dejvid Ogilvi došli u Srbiju sa zadatkom da utvrde tri pozitivna brenda među srpskim političarima od Drugog svetskog rata do danas, imali bi lakši posao nego da srpskim maturantima objasne da "Kobna jaja" i "Đavolijada" nisu serija na Netfliksu; da Yory Santajana nije zvezda Urban Trace, niti I? televizije; da Rjuići Sakamoto nije lajf kouč; Meredit Monk voditeljka na Si-En-Enu, a da Aleksa Šantić i Jovan Dučić nisu uticajni tviteraši.
Sasvim je izvesno da bi najveći majstori pi-ara i marketinga lako ustanovili da Zorana Mihajlović nema nijednu zaslugu za razvoj srpske ekonomije, mada se ona iz petnih žila upinje da dokaže kako je vaskoliki srpski progres njena zasluga. Zorana je antibrend. U svim resorima u kojima je boravila, iza nje je ostalo rasulo. Rečju, kada bi postojao aparat za merenje štetočinstva, eksplodirao bi u njenom slučaju. Isto tako bi bez većih poteškoća ustanovili da Zoraninu beskorisnost dele i Stanislava Pak, Dragan Šormaz i Rade Basta. I zato bi stranka koju bi formirali ovi politički kolosi imala neverovatan potencijal da propadne pre nego bi se i formirala.
Oni predstavljaju mernu jedinicu političke promašenosti. Njihova neozbiljnost je epska. I svima poznata. Ali je zato začuđujuća neozbiljnost opozicije, koja se uzdala u to da će odlazak Zorane, Šormaza ili Baste uzdrmati vlast. Zaljuljati je iz temelja. Da će je razoriti kao zemljotres. Svako ozbiljan zna da je njihov odlazak bio koristan za vlast. Oslobodili su se ljudi s pogrešnim ambicijama. Rešili su se malignog tkiva.
Brendiranje političara nije nova stvar. Većinu lidera brendiraju marketinške agencije. Neki to rade sami. Svakom uspešnom političaru snagu brenda daju građani, u skladu sa pravilom da je svaki čovek gospodar svog života, svog prava glasa i svoje budućnosti. Snaga brenda može se svesti na jedan slogan, jedan znak, jednu sintagmu koji na nedvosmislen način, bolje od ijednog stručnjaka za kampanje, pogađaju i otkrivaju suštinu nečije ličnosti i politike, i obeležavaju ga za ceo život.
U brendingu nema prevare. Nema skrivenih značenja. Znak predstavlja označeno. I dobar i loš brend komuniciraju na prvom nivou značenja. Na prvu loptu, što bi rekla kul omladina. I u svetu i kod nas. Margaret Tačer i danas prati epitet "čelične lejdi". Miteran je ostao zapamćen kao "mirna snaga". Klinton kao nematurirani mober sekretarica koji je svoje frustracije lečio bombardovanjem Jugoslavije i drugih nedužnih naroda. Oba Buša kao militantne marionete. Tito je za života bio "sin svih naroda i narodnosti". Posle su ga njegovi pioniri, koji su rasparčali njegovu zaostavštinu prekrstili u tiranina. Slobodan Milošević je u sećanju zapadne javnosti i drugosrbijanaca zabeležen kao "zločinac". Despot kom su žena i deca pomogli da uništi karijeru, državu i narod. Gazimestanski Srbi ga pamte kao tragičnu žrtvu geopolitičke zavere. Nemali broj njegovih sledbenika i protivnika veruje da je Sloba bio američki projekat, koji je posle dešavanja naroda na Gazimestanu smatrao da mu više ne treba pomoć vašingtonskih mentora. Još je više onih koji smatraju da je Milošević sve vreme radio za Zapad. Da je Srbiju ciljano uveo u ratne sukobe. Da je po dogovoru pokrenuo procese koji su izazvali sankcije, da bi se oslabila i lakše uništila srpska privreda. Koštunice se sećaju kao neodlučnog i neobaveštenog ljubitelja mačaka, koji je u miru, uz pomoć Tadića, izgubio sve što je Milošević sačuvao u ratu. SR Jugoslaviju. Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Kosovo! Čast i obraz države i naroda, ugasio privredu, a građane doveo u mračni ambis dužničkog ropstva.
Uprkos ogromnom ulaganju u brendiranje i stvaranje imiya odlučnog državnika, Tadić je ostao upamćen po tinejyerskoj projekciji da bude Yordž Kluni srpske politike, koga će obožavati, i za kojim će uzdisati sve žene u Srbiji. I regionu. Sasvim je izvesno da je uspeo u tome, ali na pogrešan način. Žene su uzdisale, ali usled nemaštine. Usled nemogućnosti da obezbede sigurnu egzistenciju svojoj deci. Uzdisale su i naglas zapomagale zato što su njihovi muževi, braća i očevi ostajali bez posla, a sinovi bez mogućnosti da do posla dođu.
Dragan Đilas je egzotična ličnost. Građani ga znaju po činjenici da se obogatio na marketingu kao najbliži saradnik Borisa Tadića. Kao osobu koja je profitirala od gašenja BK televizije, kada je RTS preuzeo prava na prenos utakmica svetskog prtvenstva u fudbalu 2008, a njegova firma radila prodaju reklamnih sekundi. Sećaju se da je za jedan most dao 600 miliona evra. I da je zajedno sa Bojanom Pajtićem Demokratsku stranku oterao u stečaj.
Marketinška definicija Vuka Jeremića mogla bi se opisati sa dve rečenice. Političar koji je za nezavisnost Kosova i Metohije učinio taman koliko i šiptarski političari. I političar čije učešće u svetskom lancu pranja para istražuju FBI, CIA i američki Kongres. U političke potencijale Miroslava Aleksića veruje samo Borislav Novaković, koji se još od 2001. nalazi u limbu između Soluna i Skupštine Srbije. U Mariniku se ne uzda ni Đilas. U Boška ni komšije u njegovom rodnom selu. A u Ćutu više ne veruje ni Radomir Lazović. I obrnuto.
Sledeći matricu Vučićevih protivnika da Srbiju dele na narod i elitu, Vučića je narod brendirao kao sinonim uspeha. Sud naroda je jedino merilo nečijeg političkog angažmana.
Vučić je od države koja je bila na ivici bankrota uspeo da je učini najuspešnijom ekonomijom u ovom delu Evrope i drastično unapredi standard građana. Gradnja pruga, puteva, škola, bolnica, vrtića, kanalizacije, samo su jedan aspekt razvoja. Tokom njegove vladavine otvoreno je preko 200 fabrika i zaposleno je 450.000 ljudi. Isto onoliko koliko je u vreme njegovih oponenata ostalo bez posla. Srbija je, posle niza višedecenijskih grešaka počela da se uspinje i kao ekonmski i kao politički faktor u regionu.
S time se ne slažu samo dva ekstremna politička pola. Levi liberali i ultradesničari. Amalgam njihovog ujedinjenja nije neka nova politička vizija, već težnja da se domognu bogate državne kase. To su isti planovi i ideje koji su nas početkom 21. veka, već jednom doveli do ruba propasti, sada samo upakovani na drugačiji način. Po svojim razmerama i posledicama privatizacija koja je u Srbiji sprovedena od 2000. do 2012. godine, razornija je od Nato bombardovanja 1999. Čak je i Titov komunizam bio pošteniji od DOS-ove demokratije. Konfiskacija i nacionalizacija koje su izvedene 1945. bile imale su deklarativnu ideju da se oduzme od pojedinaca da bi se obogatio ceo narod. U "demokratskoj" privatizaciji koju je sprovela današnja opozicija država je fabrike otela od građana i poklonila ih tajkunima. To je bio kriminalni cilj. Da se oduzme od celog naroda da bi se obogatili pojedinci! To im je plan i sada. I zato zloupotrebljavaju čestite građane koji protestuju. Zato nastoje da lične političke koriste ostvare na ulici, protivno volji naroda.
Zapadna civilizacija počiva na tri velike ideje: individualnim slobodama, predstavničkoj vladi i vladavini zakona. Srbi već 11 godina glasaju za to. Da sami odlučuju o sebi. Ne postoji narod koji voli diktaturu. Ne postoji narod koji ropstvo voli više od slobode. Naročito ne Srbi. Istorija Srbije predstavlja borbu za slobodu. Borbu protiv diktature. Avarske. Vizantijske. Otomanske. Austrijske. Austro-ugarske. Hitlerove. Staljinove. Već 30 godina Srbi se bore protiv diktature liberalnog kapitalizma.
Kada se osvrnu za sobom i vide sve opasnosti kroz koje su prošli njihovi preci postavlja se pitanje zašto bi se Srbi plašili blokada auto-puteva? Zašto bi se plašili negativne ambicije opozicionih stranaka? Kakvim ljudima nas smatraju oni koji tugu pretvaraju u pobunu i koji nacionalnu nesreću vide kao šansu? To znači da nisu čitali ni Šantića. Ni Rakića. Ni Dučića. Ni Ilića. Još manje Njegoša. Njihova literatura su Prudon, Kropotkin, Ravašol, Debor, Marks, Mark Palmer.
Zato u svemu greše. Liberalni kapitalizam je njihova mera stvari. Srbi to ne priznaju. Srbi su slobodni ljudi. Nema tog mračnog predmeta žudnje koji može da smisli globalni kapital, koji će Srbi ceniti više od individualne slobode. I ta individualna i nacinalna sloboda je ono na čemu je pobedila i pobeđuje politika Vučića i SNS-a. Vilijam Gledston je u jednoj sličnoj situaciji rekao političkim protivnicima: "Ne možete se boriti protiv budućnosti". Budućnost Srbije se ne sastoji u anarhističkoj ideji blokade države i života običnih ljudi, već u progresu i napretku.
Milorad Bojović (Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik)
