РЕЗОН Параноја и политичка фикција

Разлог је једноставан. Власт, њихов идеални сурогат среће, опозицији постаје све даљи и све недостижнији. И због тога почињу да прибегавају конфликту као једином начину практиковања политике, и тако иду ка неминовном самоубиству.

Опозиција преко непрестаног сукоба, као начина придобијања пажње јавности, настоји да прикрије своје погубне активности из прошлости, а оптужбама на рачун власти изнуди опроштај и купи бланко поверење грађана за катастрофалне планове и потезе у будућности. Клаузула било какве, а камоли безрезервне подршке не добија се непрестаним пласирањем афера и оптужби. Стално бављење другим, основно је обележје параноје, која представља безвредан и бесмислен аргумент. Параноја у свим активностима и актерима види само своју фиксацију. Фатаморгану, коју на један извитоперен, патолошки приступ пројектује као истинску стварност. 

Вук Јеремић и Борислав Новаковић, нису несрећнији од Ђиласа и Бошка Обрадовића, али безрезервно следе њихову матрицу понашања. Уместо дела, чињеница и аргумената, они јавности нуде претње и тужбе. Против политичких опонената и медија. Тужба ни на који начин не представља есенцију демократије. Тужба се као алат за одбрану политичког става користи кад нестану аргументи. Кад чињенице нису савезници, већ непријатељи. У својој основи тужба је претња. Прикривена уцена, која настоји да догађаје и личности склони од очију и суда јавности у контролисани судски процес, унутар ког се тужбеним захтевом не оспорава истинитост изнетих аргумената, већ се као веродостојна чињеница намеће мишљење о себи.

- Човек који је бескрајно заљубљен у самог себе у својој је суштини окорели моралиста који жели да угоди својој самољубивости. И када нечији суд повреди његову нарцисоидну представу, у моралисти се дешава својеврсни судски процес. Он суди самом себи, као и оном ко ремети екстатични мир те идеалне личности те доноси пресуду према којој дрзника треба распети на крст. Односно послати га у затвор - записао је Александар Кожев у капиталном делу “Феноменологија права”.

У политици су ствари једноставне. Или имаш програм, или га немаш. Све остало је чиста фантазмагорија. Најлакше је поднети тужбу. Тешко је написати добар политички програм, и водити одговорну политику. Али, увек можеш донети пасош и доказати да ли си 3. децембра 2001. године прошао царинску контролу у Сурчину, или си био у Солуну на састанку Мреже балканских градова. Исто тако, уместо позивања на правило не бис ин идем, требало је инисистирати на заврштеку кривичног процеса и у њему доказати да је 4,5 милиона евра на изградњи Булевара Европе испарило само од себе. Коришћење процесних трикова, није отклонило  сумњу јавности, јер пресуда није донета због невиности утврђене чињеничним стањем. Исто је и са афером Маурицијус. Или Водовод. У папирима је истина.

Немам право да опозицији оспорим право да изврши колективни сепуку. Нити имам потребу да власт браним од опозиције. Власт то успешно ради сама. Вучићу не требају адвокати у јавности. Не требају му ни пи-ар менаџери. Брза пруга, којом ће возови од Новог Сада до Београда и обрнуто стизати за 25 минута, има већу снагу од свих афера и тужби опозиције.

Новосађани треба да се радују још једној вести. Градоначелник Новог Сада најавио је да се у сарадњи са Европском унијом припрема документација за регионални центар управљања чврстим отпадом. Е сад, овој информацији треба објашњење и превод на обичан језик. Постојеће сметлиште, које деценијама ружи и загађује Нови Сад биће у потпуности санирано. И уместо њега биће подигнут својеврсни еко-парк. А нови центар за рециклажу биће саграђен на другој локацији, удаљеној од града. Тамо ће у складу са стандардима развијеног света, целокупно смеће из Новог Сада и још осам градова бити прерађивано у сировину из које ће се у градску касу сливати новац. Дакле, Нови Сад ће напокон постати еколошки безбедан град.

Веза будућности и сећања увек се најбоље види у садашњости. И ове године црне сенке Нато бомби кружиле су Србијом. И Новим Садом, који је 22. годишњицу Нато бомбардовања дочекао као регионални лидер у ИТ технологијама. И град у ком своје седиште имају велике компаније из Америке, Велике Британије, Немачке, Русије, Италије, Швајцарске. А од априла и Јапана. А на седамнаесту годишњицу бомбардовања, 2016. године, наш град је изабран за Европску престоницу културе. И, 2022. ћемо бићемо један од најважнијих градова у Европи. Али не зато што су нас Нато бомбе учиниле културнијима. Нити већим Европљанима. Нови Сад је одувек био Европа. И цела Европа ће 2022. године доћи да упозна традицију, обичаје и посебност Новог Сада. А заједништво, понос, љубав и међусобно уважавање су највећа вредност за све Новосађане. И за Нови Сад као заједницу које представља вредност већу од свих нас. Зато ће Европска престоница културе, и све што она обједињује, бити више од манифестације, или низа манифестација. Сви програми, сви пројекти, сви догађаји, као и у prеthodnе 373 године, биће повезани у једну заједничку нит - идентитет Новог Сада.

Инсистирам на чињеници да је Нови Сад место у ком не истичемо различитости, него негујемо посебност. И да управо та посебност представља полугу нашег заједништва. Зато наша титула, коју ћемо с поносом оправдати, има вишезначну вредност. Кроз очување традиције, и њеним спајањем с визијом будућности, Европска престоница подстиче креирање позитивног имиџа Новог Сада и целе Србије. Култура, као носилац активности, један је од брендова нашег града, који је од самог почетка уткан у богати мозаик наше историје. Ми смо од 1748. године свесни да само ако поштујемо уникатност можемо искрено бити повезани, и градити будућност којом ћемо се поносити, и Нови Сад који ће бити срећни дом будућих генерација.

Европска престоница културе је још један доказ да Европа треба да заборави на старе предрасуде! Да се одрекне крвавог наслеђа из 1999. године, када су нас Нато бомбама, крстарећим ракетама и осиромашеним уранијумом ослобађали балканског менталитета, култа личности и учили демократији. И да замоли за опрост.

Али уместо молбе за опроштај, они и данас желе да нас

дисциплинију истим уценама, упакованим у другу врсту опште забринутости за нас и нашу будућност? Данашњи разлози само назглед нису политички и економски. Наговештаји да ће Срби који су вакцинисани руским и кинеским вакцинама имати проблема с путовањем на Запад, представљају политику камуфлирану у лажну здравствену забринутост. Јесу ли Новосађани, Кикинђани, Карловчани, Београђани мањи Срби, ако су против Ковида 19 пелцовани кинеском или руском вакцином? Значи ли то да су Срби нецивилизовани дивљаци само зато што купују вакцине и на Истоку и на Западу?

Географија не мора бити једини аргумент у нашу корист. Историја и култура нас још снажније одређују као Европејце. Још пре више од 330 година, од Велике сеобе Срба из 1690. године, Срби су фактички били део Европске уније, оличене у Хабзбуршком царству, касније Аустроугарској монархији. Овде, у Новом Саду, Сремским Карловцима, Сенти, Бечеју брањен је Беч од османлијских освајања. Пре безмало два века овде, у Српској Атини, су Хјум, Лок, Русо, Волтер, Монтескје имали ватреније следбенике, него било где другде у Евопи. Нови Сад је први град у Европи у ком су жене имале право гласа. У ком су жене биле власници фирми!

Нови Сад је и у културном смислу пре 175 година био Европска унија. Све што се културно дешавало на бечком двору, одвијало се и у Новом Саду. Новосађани су из Европе избачени бомбама. Крвљу. И смрћу. Теписи Нато бомби засипали су наш град 78 дана. Даноноћно. И 22 године извињења нема. Нема ни рационалног, људског објашњења зашто смо убијани? Зашто смо посипани осиромашеним уранијумом? Сигурно је да нисмо били мањи Европејци него 1847. године, када је у град долазио краљ валцера Јохан Штраус Млађи, одржавао концерте и одлазио на вечере код Константина Поповића Комораша, у данашњој улици Јована Суботића. Одговори које су нам бриселски политичари до сада нудили, немају никакву вредност. Ни људску. Ни моралну. Нити политичку. Ми нисмо желели бомбе. Нисмо тражили патњу. Нисмо их молили да нам поклоне смрт! Политички се нисмо слагали са Слободаном Милошевићем, ни са грађанским ратом, који су нам поклонили као извор слободе. Још мање смо били сагласни да нам бомбе, ракете, разарање и смрт дарују као есенцију демократије. Јасно је да разлози које су наводили нису етички прихватљиви, логички одрживи и цивилизацијски оправдани.

Правих одговора је много, и сви су наведени у овом тексту. Господа из свих држава чланица Натоа, нека сами одаберу оне који им највише одговарају. И нека их прихвате као своје. Ако добронамерно протумаче жељу грађана Србије и Новог Сада да остану слободни, да и даље негују своју посебност, на начин како нама одговара, можда дођу до закључка до ког је дошао Џон Фицџералд Кенеди 1963. године у Западном Берлину.

Кенеди је рекао: “Не знам ниједну варош, ниједан град који је био под опсадом пуних 18 година, а који је још тако пун живота и снаге, наде и одлучности, као Западни Берлин.”

Ви не познајете ниједан град, ниједну варош, ниједну земљу, као што су Нови Сад и Србија, који су пуне тре деценије, од 1990. под вашом опсадом, а опет пуни наде и одлучности да буду развијени, успешни, срећни и слободни. То су вредности на којима почива Европа. Не бомбе и смрт!

Пише: Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу