REZON Paranoja i politička fikcija

Razlog je jednostavan. Vlast, njihov idealni surogat sreće, opoziciji postaje sve dalji i sve nedostižniji. I zbog toga počinju da pribegavaju konfliktu kao jedinom načinu praktikovanja politike, i tako idu ka neminovnom samoubistvu.

Opozicija preko neprestanog sukoba, kao načina pridobijanja pažnje javnosti, nastoji da prikrije svoje pogubne aktivnosti iz prošlosti, a optužbama na račun vlasti iznudi oproštaj i kupi blanko poverenje građana za katastrofalne planove i poteze u budućnosti. Klauzula bilo kakve, a kamoli bezrezervne podrške ne dobija se neprestanim plasiranjem afera i optužbi. Stalno bavljenje drugim, osnovno je obeležje paranoje, koja predstavlja bezvredan i besmislen argument. Paranoja u svim aktivnostima i akterima vidi samo svoju fiksaciju. Fatamorganu, koju na jedan izvitoperen, patološki pristup projektuje kao istinsku stvarnost. 

Vuk Jeremić i Borislav Novaković, nisu nesrećniji od Đilasa i Boška Obradovića, ali bezrezervno slede njihovu matricu ponašanja. Umesto dela, činjenica i argumenata, oni javnosti nude pretnje i tužbe. Protiv političkih oponenata i medija. Tužba ni na koji način ne predstavlja esenciju demokratije. Tužba se kao alat za odbranu političkog stava koristi kad nestanu argumenti. Kad činjenice nisu saveznici, već neprijatelji. U svojoj osnovi tužba je pretnja. Prikrivena ucena, koja nastoji da događaje i ličnosti skloni od očiju i suda javnosti u kontrolisani sudski proces, unutar kog se tužbenim zahtevom ne osporava istinitost iznetih argumenata, već se kao verodostojna činjenica nameće mišljenje o sebi.

- Čovek koji je beskrajno zaljubljen u samog sebe u svojoj je suštini okoreli moralista koji želi da ugodi svojoj samoljubivosti. I kada nečiji sud povredi njegovu narcisoidnu predstavu, u moralisti se dešava svojevrsni sudski proces. On sudi samom sebi, kao i onom ko remeti ekstatični mir te idealne ličnosti te donosi presudu prema kojoj drznika treba raspeti na krst. Odnosno poslati ga u zatvor - zapisao je Aleksandar Kožev u kapitalnom delu “Fenomenologija prava”.

U politici su stvari jednostavne. Ili imaš program, ili ga nemaš. Sve ostalo je čista fantazmagorija. Najlakše je podneti tužbu. Teško je napisati dobar politički program, i voditi odgovornu politiku. Ali, uvek možeš doneti pasoš i dokazati da li si 3. decembra 2001. godine prošao carinsku kontrolu u Surčinu, ili si bio u Solunu na sastanku Mreže balkanskih gradova. Isto tako, umesto pozivanja na pravilo ne bis in idem, trebalo je inisistirati na završteku krivičnog procesa i u njemu dokazati da je 4,5 miliona evra na izgradnji Bulevara Evrope isparilo samo od sebe. Korišćenje procesnih trikova, nije otklonilo  sumnju javnosti, jer presuda nije doneta zbog nevinosti utvrđene činjeničnim stanjem. Isto je i sa aferom Mauricijus. Ili Vodovod. U papirima je istina.

Nemam pravo da opoziciji osporim pravo da izvrši kolektivni sepuku. Niti imam potrebu da vlast branim od opozicije. Vlast to uspešno radi sama. Vučiću ne trebaju advokati u javnosti. Ne trebaju mu ni pi-ar menadžeri. Brza pruga, kojom će vozovi od Novog Sada do Beograda i obrnuto stizati za 25 minuta, ima veću snagu od svih afera i tužbi opozicije.

Novosađani treba da se raduju još jednoj vesti. Gradonačelnik Novog Sada najavio je da se u saradnji sa Evropskom unijom priprema dokumentacija za regionalni centar upravljanja čvrstim otpadom. E sad, ovoj informaciji treba objašnjenje i prevod na običan jezik. Postojeće smetlište, koje decenijama ruži i zagađuje Novi Sad biće u potpunosti sanirano. I umesto njega biće podignut svojevrsni eko-park. A novi centar za reciklažu biće sagrađen na drugoj lokaciji, udaljenoj od grada. Tamo će u skladu sa standardima razvijenog sveta, celokupno smeće iz Novog Sada i još osam gradova biti prerađivano u sirovinu iz koje će se u gradsku kasu slivati novac. Dakle, Novi Sad će napokon postati ekološki bezbedan grad.

Veza budućnosti i sećanja uvek se najbolje vidi u sadašnjosti. I ove godine crne senke Nato bombi kružile su Srbijom. I Novim Sadom, koji je 22. godišnjicu Nato bombardovanja dočekao kao regionalni lider u IT tehnologijama. I grad u kom svoje sedište imaju velike kompanije iz Amerike, Velike Britanije, Nemačke, Rusije, Italije, Švajcarske. A od aprila i Japana. A na sedamnaestu godišnjicu bombardovanja, 2016. godine, naš grad je izabran za Evropsku prestonicu kulture. I, 2022. ćemo bićemo jedan od najvažnijih gradova u Evropi. Ali ne zato što su nas Nato bombe učinile kulturnijima. Niti većim Evropljanima. Novi Sad je oduvek bio Evropa. I cela Evropa će 2022. godine doći da upozna tradiciju, običaje i posebnost Novog Sada. A zajedništvo, ponos, ljubav i međusobno uvažavanje su najveća vrednost za sve Novosađane. I za Novi Sad kao zajednicu koje predstavlja vrednost veću od svih nas. Zato će Evropska prestonica kulture, i sve što ona objedinjuje, biti više od manifestacije, ili niza manifestacija. Svi programi, svi projekti, svi događaji, kao i u prethodne 373 godine, biće povezani u jednu zajedničku nit - identitet Novog Sada.

Insistiram na činjenici da je Novi Sad mesto u kom ne ističemo različitosti, nego negujemo posebnost. I da upravo ta posebnost predstavlja polugu našeg zajedništva. Zato naša titula, koju ćemo s ponosom opravdati, ima višeznačnu vrednost. Kroz očuvanje tradicije, i njenim spajanjem s vizijom budućnosti, Evropska prestonica podstiče kreiranje pozitivnog imidža Novog Sada i cele Srbije. Kultura, kao nosilac aktivnosti, jedan je od brendova našeg grada, koji je od samog početka utkan u bogati mozaik naše istorije. Mi smo od 1748. godine svesni da samo ako poštujemo unikatnost možemo iskreno biti povezani, i graditi budućnost kojom ćemo se ponositi, i Novi Sad koji će biti srećni dom budućih generacija.

Evropska prestonica kulture je još jedan dokaz da Evropa treba da zaboravi na stare predrasude! Da se odrekne krvavog nasleđa iz 1999. godine, kada su nas Nato bombama, krstarećim raketama i osiromašenim uranijumom oslobađali balkanskog mentaliteta, kulta ličnosti i učili demokratiji. I da zamoli za oprost.

Ali umesto molbe za oproštaj, oni i danas žele da nas

discipliniju istim ucenama, upakovanim u drugu vrstu opšte zabrinutosti za nas i našu budućnost? Današnji razlozi samo nazgled nisu politički i ekonomski. Nagoveštaji da će Srbi koji su vakcinisani ruskim i kineskim vakcinama imati problema s putovanjem na Zapad, predstavljaju politiku kamufliranu u lažnu zdravstvenu zabrinutost. Jesu li Novosađani, Kikinđani, Karlovčani, Beograđani manji Srbi, ako su protiv Kovida 19 pelcovani kineskom ili ruskom vakcinom? Znači li to da su Srbi necivilizovani divljaci samo zato što kupuju vakcine i na Istoku i na Zapadu?

Geografija ne mora biti jedini argument u našu korist. Istorija i kultura nas još snažnije određuju kao Evropejce. Još pre više od 330 godina, od Velike seobe Srba iz 1690. godine, Srbi su faktički bili deo Evropske unije, oličene u Habzburškom carstvu, kasnije Austrougarskoj monarhiji. Ovde, u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Senti, Bečeju branjen je Beč od osmanlijskih osvajanja. Pre bezmalo dva veka ovde, u Srpskoj Atini, su Hjum, Lok, Ruso, Volter, Monteskje imali vatrenije sledbenike, nego bilo gde drugde u Evopi. Novi Sad je prvi grad u Evropi u kom su žene imale pravo glasa. U kom su žene bile vlasnici firmi!

Novi Sad je i u kulturnom smislu pre 175 godina bio Evropska unija. Sve što se kulturno dešavalo na bečkom dvoru, odvijalo se i u Novom Sadu. Novosađani su iz Evrope izbačeni bombama. Krvlju. I smrću. Tepisi Nato bombi zasipali su naš grad 78 dana. Danonoćno. I 22 godine izvinjenja nema. Nema ni racionalnog, ljudskog objašnjenja zašto smo ubijani? Zašto smo posipani osiromašenim uranijumom? Sigurno je da nismo bili manji Evropejci nego 1847. godine, kada je u grad dolazio kralj valcera Johan Štraus Mlađi, održavao koncerte i odlazio na večere kod Konstantina Popovića Komoraša, u današnjoj ulici Jovana Subotića. Odgovori koje su nam briselski političari do sada nudili, nemaju nikakvu vrednost. Ni ljudsku. Ni moralnu. Niti političku. Mi nismo želeli bombe. Nismo tražili patnju. Nismo ih molili da nam poklone smrt! Politički se nismo slagali sa Slobodanom Miloševićem, ni sa građanskim ratom, koji su nam poklonili kao izvor slobode. Još manje smo bili saglasni da nam bombe, rakete, razaranje i smrt daruju kao esenciju demokratije. Jasno je da razlozi koje su navodili nisu etički prihvatljivi, logički održivi i civilizacijski opravdani.

Pravih odgovora je mnogo, i svi su navedeni u ovom tekstu. Gospoda iz svih država članica Natoa, neka sami odaberu one koji im najviše odgovaraju. I neka ih prihvate kao svoje. Ako dobronamerno protumače želju građana Srbije i Novog Sada da ostanu slobodni, da i dalje neguju svoju posebnost, na način kako nama odgovara, možda dođu do zaključka do kog je došao Džon Ficdžerald Kenedi 1963. godine u Zapadnom Berlinu.

Kenedi je rekao: “Ne znam nijednu varoš, nijedan grad koji je bio pod opsadom punih 18 godina, a koji je još tako pun života i snage, nade i odlučnosti, kao Zapadni Berlin.”

Vi ne poznajete nijedan grad, nijednu varoš, nijednu zemlju, kao što su Novi Sad i Srbija, koji su pune tre decenije, od 1990. pod vašom opsadom, a opet puni nade i odlučnosti da budu razvijeni, uspešni, srećni i slobodni. To su vrednosti na kojima počiva Evropa. Ne bombe i smrt!

Piše: Milorad Bojović

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću