Резон: Опозицији није важан план за Косово него рушење Вучића

Био сам слободан да се као и целог живота посветим истраживачком и аналитичком новинарству. И ево шта сам утврдио.

Патриоте су они који су државу током своје 12 година дуге владавине претворили у девалвирану меницу без икакве вредности, а патриотизам у светогрђе. Патриоте су они у чије време је нестала Савезна република Југославија и Државна заједница Србије и Црне Горе. Патриоте су они који су уништили комплетну привреду, отпустили стотине хиљада радника, и на крају чије владавине је Србија у индустријском смислу била неразвијенија него 1960. године. Патриоте су они у чије време је Косово прогласило независност. И у чије време су готово све државе света признале независност те квазидржаве. Патриоте су они чији се патриотизам афирмисао кроз скандалозни вандалски и насилнички перформанс, из ког је профит извукао само Аљбин Курти, и стране силе које подржавају самопроглашену независност Косова.

А издајници су они у чије време је 27 држава повукло признање лажне државе Косово. Издајници су они у чије време је спречено његово чланство у Унеску, Интерполу, и многим другим организацијама. Издајници су они који су и данас и много пута раније јасно рекли да никада неће признати независност и да ће спречити улазак Косова у Уједињене нације. Издајници су они који се боре за Заједницу српских општина и који су успели да промене негативан однос Америке према Србији. Издајници су они који 350 дана, једини на свету нису увели санкције Русији упркос притисцима, јер желе да задрже сувереност и самосталност одлучивања о својој држави. Издајници су они, који настоје да по сваку цену избегну конфликте које покушава да изазове Курти и стране службе које га подржавају. Издајници су они који су запослили 450.000 људи, повећали плате и пензије.

Сад кад смо разрешили овај парадокс можемо да пређемо на француско-немачки предлог за решење косовског питања. Он је као издаја Косова прво представљен у једном броју опозиционих таблоида. Онда су посланици целе опозиције тај таблоидни језик усвојили као свој. И преселили га у салу Скупштине Србије. У парламент државе донели су понашање са навијачких трибина. То није аргументована дискусија! То је језик вулгарне полемике! То је језик улице! То је језик обмане. То је језик зле намере. То је покушај да се измисли туђа одговорност и оствари пропагандни профит. То је настојање да се туђа политичка штета, за коју рачунају да може настати из те обмане, зграби као лична политичка корист.

Они сваку расправу о Косову користе као прилику да ојачају себе, не водећи рачуна да ли ће то ослабити Србију. Зато су и сада тврдили да је француско-немачка иницијатива о којој ће се тек разговарати издаја. Зато покушавају заједно са једним бројем медија да Србију, у време руско-украјинског сукоба, прикажу као марионету Русије. Тај контекст се ствара у настојању да се вероватним и релевантним учине тврдње западних медија да је Србија реметилац мира на Балкану. А сви наслови у последњих шест месеци били су такви. Од Ноје цирхер и Франкфуртер алгемајне цајтунга, Билда, Стандарда, па до Дејли телеграфа, Гардијана и Би-би-сија. И сви су били спин, који је требало да припреми западну јавност на оштре мере према Србији, ако одбије да преговара. Сличан сценарио је већ виђен деведесетих година. О томе је писао Марчело Фоа, професор на више универзитата и стручњак за медијске манипулације.

И лева и десна опозиција је тврдила да је у њихово време, које је према свим показатељима било најгоре време у новијој историји Србије, брига за Косово била боља и снажнија. Али не постоји ниједан доказ да је њихова борба имала иједан позитиван исход. Тадашњи председник државе и председник владе заклињали су се 2007. да су тврдње да ће Косово прогласити независност најобичније лажи. Клели су се да до тога никад неће доћи. Да ће учинити све да Косово остане у Србији. И да они преговарају да то осигурају. Неколико месеци касније Косово је прогласило независност.

Поставља се питање, ако су тако снажно били посвећени борби за Косово и Метохију, зашто нису учинили ништа да спрече проглашење независности.

Јесу ли знали за план да се прогласи независност па нису ништа предузели да то спрече? Ако јесу, треба да објасне и народу и правосудним органима зашто ништа нису предузели? Могли су да ураде све оно што данас замерају Вучићу.

Могли су да пишу писмо Русији и Кини да се закаже хитна седница Савета безбедности и да се на њој спречи такав сценарио. Могли су да оформе Комисије и тимове у које би биле укључене САНУ, СПЦ и академска заједница.

Могли су да воде медијску кампању на Западу против независности.

Али нису предузели ништа!

Упркос неоспоривим фактима они покушавају јавности да подметну конструкцију да су сви проблеми у вези с независношћу Косова, почели у недавној историји, пре 10 година, а да је у њихово време с Косовом све било у реду. Жао ми је што морам да разочарам оне који верују у ту апокрифну, у ту измаштану стварност. Реалност је потпуно другачија. Аргументи говоре супротно. Самопроглашењу независности Косова prеthodilo је укидање Савезне Републике Југославије у фебруару 2003. и потом укидање Државне заједнице Србије и Црне Горе у мају 2006. године. Та два догађаја била су негативне прекретнице наше савремене историје. Независност Косова је уследила као логична последица такве губитничке политике.

Од 2012. Србија покушава да поправи штету која јој је нанета у време владавине оних који су Косово предали Албанцима и који данас критикују Вучићеву политику, који је пре два дана пред парламент изнео образложење зашто треба преговарати, и понудио разрађен и јасан план за Косово. Тај план је захтевао велику пажњу свих, јер предвиђа мир и даљи економски развој, и недвосмислену и јасну поруку да Србија никад неће призати независност Косова и да ће спречити његов улазак у Уједињене нације. Осим тога, план је у 10 тачака обледанио на који начин ће се Србија даље економски развијати, и да је неопходно да због тог развоја и бољег живота разговарамо и обезбедимо мир и стабилност. Тај план је захтевао и пажњу оних који су га одбили и пре него су га чули, и који нуде своје верзије решавања косовског питања које нису засноване ни на каквим мериторним аргументима.

Шта је то што су опозициони посланици изнели пред јавност? Које су алтернативе предложене? Једни траже да императивно захтевамо од ЕУ, САД, Натоа, да нам врате Косово. И да захтевамо од Савета Европе, Натоа и Европске уније, да се закуну да никад неће примити Косово у своје чланство. Други траже да прихватимо све што нам се нуди и да уведемо санкције Русији.

Оба предлога су штетна и бескорисна! И једни и други Косово користе као димну завесу. Тако су радили и док су били на власти. О Косову су говорили да би могли да продају и затворе све фабрике. Да продају изворе воде. Млекаре. Индустрију меса. Железаре. Банке. Данас о Косову говоре, у нади да тако могу срушти Вучића и доћи на власт. Да имам мање новинарског искуства, помислио бих да ће уважене даме и господе добро и мудро размислити о потенцијалима и могућностима које се налазе пред Србијом. И то не због седнице, него због будућности, због година које долазе. Међутим, сва њихова противљења свела су се на навијачко узвикивање. На пиштаљке. Скандирање. Рушилачке амбиције. Вандализам. Јесу ли то традиције које бране? Је ли то наслеђе косовских јунака? Није! И зато су доживели политички фијаско. И оно мало бирача које су имали, изгубили су. И тако су уместо да је ослабе још више ојачали Вучићеву позицију. Што је добро за Србију. Народ зна да он неће признати Косово. И зна да неће дозволити да добије столицу у Уједињеним нацијама. А због тог народа о свему другом треба да преговара. Ко год мисли да осим дијалога има бољег начина, не жели добро Србији. Докле год разговарамо ми смо у праву. Треба да бринемо кад разговори престану. Ако не преговарамо, о Косову ће се одлучивати без нас. Постоје многе силе и појединци, с мрачним жудњама и негативним интересима по Србију. И једва би дочекали да нас ухвате у раскораку с мирним решењем спора. Преговори су наш Салус реи публицае супрема леџ. (Спас домовине је највећи закон!) Они који оптужују и нападају Вучића на својој страни имају амбасадоре и тајкуне. Он на својој страни има грађане Србије. Стари Атињани би рекли - тамо где су људска срца, тамо станује истина. Тамо где је народ тамо је снага истине и трезвености. Тамо где су страни амбасадори, тамо су интереси страних држава, а не Србије!

Плутарх у другој књизи Упоредних биографија бележи да је Перикле лежећи у болесничкој постељи, сатима слушао како његови пријатељи побрајају његове успехе и победе - узвикнуо: „Сви сте заборавили највећу од свих мојих заслуга, док сте мозгали о победама у којима срећа има главни удео. Ви нисте приметили да ниједан грађанин Атине због мене никада није обукао црнину„.

Хиљаде километара аутопутева, и брзих пруга, десетине нових болница и школа, дестине хиљада метара водовода и канализације, стотине фабрика, велике плате и БДП, представљају изузетну вредност за све грађане. Али, можда је још важније то што то неће бити једино по чему ће памтити Вучићеву владавину. Биће уписан и као председник који се у кризним временима, кад је свет страховао од новог светског рата, изборио за своју земљу, за мир, за бољи живот људи. И због ког Србија није изгубила образ, а нико није обукао црнину!

Милорад Бојовић 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије