Rezon: Opoziciji nije važan plan za Kosovo nego rušenje Vučića

Bio sam slobodan da se kao i celog života posvetim istraživačkom i analitičkom novinarstvu. I evo šta sam utvrdio.

Patriote su oni koji su državu tokom svoje 12 godina duge vladavine pretvorili u devalviranu menicu bez ikakve vrednosti, a patriotizam u svetogrđe. Patriote su oni u čije vreme je nestala Savezna republika Jugoslavija i Državna zajednica Srbije i Crne Gore. Patriote su oni koji su uništili kompletnu privredu, otpustili stotine hiljada radnika, i na kraju čije vladavine je Srbija u industrijskom smislu bila nerazvijenija nego 1960. godine. Patriote su oni u čije vreme je Kosovo proglasilo nezavisnost. I u čije vreme su gotovo sve države sveta priznale nezavisnost te kvazidržave. Patriote su oni čiji se patriotizam afirmisao kroz skandalozni vandalski i nasilnički performans, iz kog je profit izvukao samo Aljbin Kurti, i strane sile koje podržavaju samoproglašenu nezavisnost Kosova.

A izdajnici su oni u čije vreme je 27 država povuklo priznanje lažne države Kosovo. Izdajnici su oni u čije vreme je sprečeno njegovo članstvo u Unesku, Interpolu, i mnogim drugim organizacijama. Izdajnici su oni koji su i danas i mnogo puta ranije jasno rekli da nikada neće priznati nezavisnost i da će sprečiti ulazak Kosova u Ujedinjene nacije. Izdajnici su oni koji se bore za Zajednicu srpskih opština i koji su uspeli da promene negativan odnos Amerike prema Srbiji. Izdajnici su oni koji 350 dana, jedini na svetu nisu uveli sankcije Rusiji uprkos pritiscima, jer žele da zadrže suverenost i samostalnost odlučivanja o svojoj državi. Izdajnici su oni, koji nastoje da po svaku cenu izbegnu konflikte koje pokušava da izazove Kurti i strane službe koje ga podržavaju. Izdajnici su oni koji su zaposlili 450.000 ljudi, povećali plate i penzije.

Sad kad smo razrešili ovaj paradoks možemo da pređemo na francusko-nemački predlog za rešenje kosovskog pitanja. On je kao izdaja Kosova prvo predstavljen u jednom broju opozicionih tabloida. Onda su poslanici cele opozicije taj tabloidni jezik usvojili kao svoj. I preselili ga u salu Skupštine Srbije. U parlament države doneli su ponašanje sa navijačkih tribina. To nije argumentovana diskusija! To je jezik vulgarne polemike! To je jezik ulice! To je jezik obmane. To je jezik zle namere. To je pokušaj da se izmisli tuđa odgovornost i ostvari propagandni profit. To je nastojanje da se tuđa politička šteta, za koju računaju da može nastati iz te obmane, zgrabi kao lična politička korist.

Oni svaku raspravu o Kosovu koriste kao priliku da ojačaju sebe, ne vodeći računa da li će to oslabiti Srbiju. Zato su i sada tvrdili da je francusko-nemačka inicijativa o kojoj će se tek razgovarati izdaja. Zato pokušavaju zajedno sa jednim brojem medija da Srbiju, u vreme rusko-ukrajinskog sukoba, prikažu kao marionetu Rusije. Taj kontekst se stvara u nastojanju da se verovatnim i relevantnim učine tvrdnje zapadnih medija da je Srbija remetilac mira na Balkanu. A svi naslovi u poslednjih šest meseci bili su takvi. Od Noje cirher i Frankfurter algemajne cajtunga, Bilda, Standarda, pa do Dejli telegrafa, Gardijana i Bi-bi-sija. I svi su bili spin, koji je trebalo da pripremi zapadnu javnost na oštre mere prema Srbiji, ako odbije da pregovara. Sličan scenario je već viđen devedesetih godina. O tome je pisao Marčelo Foa, profesor na više univerzitata i stručnjak za medijske manipulacije.

I leva i desna opozicija je tvrdila da je u njihovo vreme, koje je prema svim pokazateljima bilo najgore vreme u novijoj istoriji Srbije, briga za Kosovo bila bolja i snažnija. Ali ne postoji nijedan dokaz da je njihova borba imala ijedan pozitivan ishod. Tadašnji predsednik države i predsednik vlade zaklinjali su se 2007. da su tvrdnje da će Kosovo proglasiti nezavisnost najobičnije laži. Kleli su se da do toga nikad neće doći. Da će učiniti sve da Kosovo ostane u Srbiji. I da oni pregovaraju da to osiguraju. Nekoliko meseci kasnije Kosovo je proglasilo nezavisnost.

Postavlja se pitanje, ako su tako snažno bili posvećeni borbi za Kosovo i Metohiju, zašto nisu učinili ništa da spreče proglašenje nezavisnosti.

Jesu li znali za plan da se proglasi nezavisnost pa nisu ništa preduzeli da to spreče? Ako jesu, treba da objasne i narodu i pravosudnim organima zašto ništa nisu preduzeli? Mogli su da urade sve ono što danas zameraju Vučiću.

Mogli su da pišu pismo Rusiji i Kini da se zakaže hitna sednica Saveta bezbednosti i da se na njoj spreči takav scenario. Mogli su da oforme Komisije i timove u koje bi bile uključene SANU, SPC i akademska zajednica.

Mogli su da vode medijsku kampanju na Zapadu protiv nezavisnosti.

Ali nisu preduzeli ništa!

Uprkos neosporivim faktima oni pokušavaju javnosti da podmetnu konstrukciju da su svi problemi u vezi s nezavisnošću Kosova, počeli u nedavnoj istoriji, pre 10 godina, a da je u njihovo vreme s Kosovom sve bilo u redu. Žao mi je što moram da razočaram one koji veruju u tu apokrifnu, u tu izmaštanu stvarnost. Realnost je potpuno drugačija. Argumenti govore suprotno. Samoproglašenju nezavisnosti Kosova prethodilo je ukidanje Savezne Republike Jugoslavije u februaru 2003. i potom ukidanje Državne zajednice Srbije i Crne Gore u maju 2006. godine. Ta dva događaja bila su negativne prekretnice naše savremene istorije. Nezavisnost Kosova je usledila kao logična posledica takve gubitničke politike.

Od 2012. Srbija pokušava da popravi štetu koja joj je naneta u vreme vladavine onih koji su Kosovo predali Albancima i koji danas kritikuju Vučićevu politiku, koji je pre dva dana pred parlament izneo obrazloženje zašto treba pregovarati, i ponudio razrađen i jasan plan za Kosovo. Taj plan je zahtevao veliku pažnju svih, jer predviđa mir i dalji ekonomski razvoj, i nedvosmislenu i jasnu poruku da Srbija nikad neće prizati nezavisnost Kosova i da će sprečiti njegov ulazak u Ujedinjene nacije. Osim toga, plan je u 10 tačaka obledanio na koji način će se Srbija dalje ekonomski razvijati, i da je neophodno da zbog tog razvoja i boljeg života razgovaramo i obezbedimo mir i stabilnost. Taj plan je zahtevao i pažnju onih koji su ga odbili i pre nego su ga čuli, i koji nude svoje verzije rešavanja kosovskog pitanja koje nisu zasnovane ni na kakvim meritornim argumentima.

Šta je to što su opozicioni poslanici izneli pred javnost? Koje su alternative predložene? Jedni traže da imperativno zahtevamo od EU, SAD, Natoa, da nam vrate Kosovo. I da zahtevamo od Saveta Evrope, Natoa i Evropske unije, da se zakunu da nikad neće primiti Kosovo u svoje članstvo. Drugi traže da prihvatimo sve što nam se nudi i da uvedemo sankcije Rusiji.

Oba predloga su štetna i beskorisna! I jedni i drugi Kosovo koriste kao dimnu zavesu. Tako su radili i dok su bili na vlasti. O Kosovu su govorili da bi mogli da prodaju i zatvore sve fabrike. Da prodaju izvore vode. Mlekare. Industriju mesa. Železare. Banke. Danas o Kosovu govore, u nadi da tako mogu srušti Vučića i doći na vlast. Da imam manje novinarskog iskustva, pomislio bih da će uvažene dame i gospode dobro i mudro razmisliti o potencijalima i mogućnostima koje se nalaze pred Srbijom. I to ne zbog sednice, nego zbog budućnosti, zbog godina koje dolaze. Međutim, sva njihova protivljenja svela su se na navijačko uzvikivanje. Na pištaljke. Skandiranje. Rušilačke ambicije. Vandalizam. Jesu li to tradicije koje brane? Je li to nasleđe kosovskih junaka? Nije! I zato su doživeli politički fijasko. I ono malo birača koje su imali, izgubili su. I tako su umesto da je oslabe još više ojačali Vučićevu poziciju. Što je dobro za Srbiju. Narod zna da on neće priznati Kosovo. I zna da neće dozvoliti da dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama. A zbog tog naroda o svemu drugom treba da pregovara. Ko god misli da osim dijaloga ima boljeg načina, ne želi dobro Srbiji. Dokle god razgovaramo mi smo u pravu. Treba da brinemo kad razgovori prestanu. Ako ne pregovaramo, o Kosovu će se odlučivati bez nas. Postoje mnoge sile i pojedinci, s mračnim žudnjama i negativnim interesima po Srbiju. I jedva bi dočekali da nas uhvate u raskoraku s mirnim rešenjem spora. Pregovori su naš Salus rei publicae suprema ledž. (Spas domovine je najveći zakon!) Oni koji optužuju i napadaju Vučića na svojoj strani imaju ambasadore i tajkune. On na svojoj strani ima građane Srbije. Stari Atinjani bi rekli - tamo gde su ljudska srca, tamo stanuje istina. Tamo gde je narod tamo je snaga istine i trezvenosti. Tamo gde su strani ambasadori, tamo su interesi stranih država, a ne Srbije!

Plutarh u drugoj knjizi Uporednih biografija beleži da je Perikle ležeći u bolesničkoj postelji, satima slušao kako njegovi prijatelji pobrajaju njegove uspehe i pobede - uzviknuo: „Svi ste zaboravili najveću od svih mojih zasluga, dok ste mozgali o pobedama u kojima sreća ima glavni udeo. Vi niste primetili da nijedan građanin Atine zbog mene nikada nije obukao crninu„.

Hiljade kilometara autoputeva, i brzih pruga, desetine novih bolnica i škola, destine hiljada metara vodovoda i kanalizacije, stotine fabrika, velike plate i BDP, predstavljaju izuzetnu vrednost za sve građane. Ali, možda je još važnije to što to neće biti jedino po čemu će pamtiti Vučićevu vladavinu. Biće upisan i kao predsednik koji se u kriznim vremenima, kad je svet strahovao od novog svetskog rata, izborio za svoju zemlju, za mir, za bolji život ljudi. I zbog kog Srbija nije izgubila obraz, a niko nije obukao crninu!

Milorad Bojović 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije