РЕЗОН О Србима на Косову неће бринути нико осим Србије

Пише: Милорад Бојовић

Пре него што их упитам зашто тај план нису применили док су управљали државом морам да их подсетим да су током своје владавине, уместо да помогну Србији, помагали косовским Албанцима и њиховим страним заштитницима.

Није другачије ни данас. Леволиберална опозиција сматра да је опасност од насиља Куртијевог режима над Србима на Косову пренаглашена. Да је посреди само Вучићева пропаганда. Да он претрује, и да никавих планова за долазак албанске војске и полиције на север Косова нема. С друге стране десничарске и ектремно десичарске партије сматрају да Србија не треба да преговара. И као алтернативу нуде сукоб. Несумњиво је да се виђење и једних и других мимоилази с интересима Србије. Једни поричу чињенице да би заштитили своју политичку аутистичност, а други распирују романтичарско родољубље 180 година после романтизма. То је поигравање емоцијама и паролама, а не одговоран однос према држави и грађанима. Опасност од сукоба и насиља, нема исту снагу нити перцепцију у Косовској Митровици и београдским кафићима.

Двострука игра коју реализују медији, аналитичари и политичари, упињући се да створе слику како Запад српском народу на Косову жели више добра од Србије, потврђује да Курти и његови патрони имају тајни план да присвоје север Косова. Његовим обелодањивањем Вучић им је покварио рачуницу. Зато га нападају и негативно представљају његове потезе. Ти тумачи, међу којима су бројни припадници власти која је допустила да Косово прогласи независност, стварају атмосферу да Велика Британија, Америка, ЕУ и Нато никад не би допустили да дође до сукоба. А управо то је доказ да иза плана Куртијевог режима не стоји само Курти. Уједно, нико од критичара не каже какав је његов план, ако дијалог заиста не уроди плодом. Шта би радио ако Курти упадне на север Косова и почне репресију над Србима? Како замишљају да ствар може да се реши? Веровањем да је Курти разуман, а западне силе наклоњене Србији?

У необјашњивој лакоћи лакомислености учествују сви лидери опозиције. Предњаче Борис Тадић, преседник Србије у тренутку кад је Косово прогласило независност, наочиглед Србије и Здравко Понош, који је тада био начелник Генералштаба. Њихове изјаве завређују анализу само зато што разоткривају како су поступали и размишљали док су одлучивали о безбедности и територијалном интегритету земље. Тадићеву политику подржавала је цела данашња опозиција. А један број странака, уверен да је Понош радио добро, истурио га је као председничког кандидата. Сви заједно дужни су да Србији објасне догађаје из 2008. године. Јесу ли знали за план Косова да прогласи независност па нису ништа предузели да то спрече? Ако јесу, треба да одговарају и пред народом и пред правосудним органима. Зашто су затајили информације од пресудног значаја за очување уставног поретка, безбедност земље, животе и безбедност људи? Ко им је дао право да мирно допусте да Тачи и Харадинај у миру ураде оно што нису успели у рату! Зашто ништа нису предузели да то спрече? Притом, ни у ком случају не мислим на војну операцију! Имали су безброј могућности да обелодане тај план и компромитују га у међународној јавности. Могли су да ураде све оно што данас замерају Вучићу. Могли су да лобирају код Русије и Кине да се закаже хитна седница савета безбедности и да се на њој спречи такав сценарио. Имали су могућност да створе кризу и управљају њоме на начин који одговара Србији и њеним интересима. Уместо акције изабрали су пасивност и све што су предузимали касније био је закаснели, изнуђени потез, који је побољшавао позицију албанске стране, а српске могућности сводио на минимум.

С друге стране, постоји могућност да нису знали шта ће се десити. То их нимало не аболира. Ако нису знали, треба да нам објасне зашто нису? Шта су радиле обавештајне службе? Ко је њима управљао? Ко је координирао њихов рад? Ко је одговоран што је обавештајни систем заказао? Политичар не може да се скрива иза околности на које није могао да утиче. То је скривљена неурачунљивост. И зато им се не може веровати. То их дискредитује као непоуздане, недобронамерне, неодговорне политиканте који су се водили принципима себичности и личних интереса. Грађани Србије не знају како они данас замишљају расплет догађаја? Мисле ли да иза Куртијевог силеџијства не стоји интерес неког много моћнијег, који се од јавне компромитације Ентонија Монктона чак и не види у целом процесу косовског проблема, већ из сенке управља режимом у Приштини? Је ли такав став недостатак талента за политику, или намера? Јесу ли Вучићеви prеthodnici грешили случајно или намерно? Је ли у питању незнање, или неспособност? Или и једно и друго? Или има и других мотива?

Међународна заједница, у коју се опозиција узда, иницирала је и подстрекивала грађански рат на простору бивше Југославије. Међународна заједница је охрабривала, и прећутно подржавала албански сепаратизам крајем 20. века. Знала је и ћутке подржала насиље 2004. и једнострано проглашење независности 2008, као и све насилне акције на северу Косова од 2017, које су подржали и многи полтичари који данас тврде да опасности нема. Претпоставке да до напада неће доћи показале су се кобнима 1941, 1991, 1995, 2004. и 2008.

Добре намере балканских народа ишчезле су кад су се за њихове ресурсе заинтересовале велике силе.  И ништа се није изменило. Запад настоји да елиминише руски утицај како би сав извоз и увоз стратешких српских производа усмерио на себе. Иницирање сукоба није новина у политици Запада. ЦИА је 1951. израдила извештај који је предвиђао да ће те године руски сателити извршити напад на Југославију, како би загосподарили јадранским залеђем. Те процене су пумпане како би се југословенске власти убедиле да се окрену Западу, пре свега Британији и САД. На Косову се данас дешава нешто слично. Запад Косово користи као сателит у геостратешком рату против Русије, тако што настоји да Србију енергетски, трговински и војно веже за себе. Курти нема капацитет да самостално провоцира Србију. Курти извршава налоге центара моћи које желе да раст српског БДП-а буде везан за њих.

Површност и брзоплетост су често у нашој прошлости изазвали многе патње, и многе несреће. И зато није нелогично да се запитамо шта су интелектуалци и уметници, који се противе Вучићевом начину дипломатске борбе, урадили за Косово? Колико научних чланака је објављено у међународним медијима и стручним часописима? Колико филмова смо снимили? Колико књига, научиних, стручних текстова је написано? Шта је у периоду од 2000. до 2012, који представљају као време политичке супериорности, учињено у одбрану свете српске земље? Ништа! Ни реч! А милионе евра смо потрошили на фантомска чишћења Србије. И макретиншке кампање против прајда. Русије. Кине. Америке. И уместо афирмације Косова, као темеља идентитета српске државности, имали смо његову негацију. Уместо што понављају исте грешке својих prеthodnika, интелектуалци свих идеолошких профила треба да се уједине. Да раде у корист српских интереса. Не због Вучића, него због Србије.

Уздати се у међународну заједницу једнако је веровању да се без одисејевске умешности жив може изаћи из Полифемове пећине. Не каже Његош узалуд „Трагови су многи до пећине, од пећине нема ниједнога.” Шта то значи? Албански сепаратисти нису кршећи међународно право прогласили независност да би је делили са Србима. И нису то урадили сами. У томе им помажу велике силе, а нарочито једна која не учествује у преговорима, и која више није члан Европске уније, и која оплакује своју краљицу.

Не постоје докази да су косовски Албанци у 20 веку живели горе од осталих становника Косова. Међутим, међународни фактор им је помогао да артикулишу своју самосвест о независности. А знамо која је велика нација настала на једнострано проглашеној независности! Немојмо се заносити. О Србима на Косову неће бринути нико осим Србије. О Србији неће бринути нико осим нас. То не значи да је сукоб једина опција. Докле год постоји разумна могућност да се преговорима спречи крвопролиће, треба да преговарамо. Треба да подржимо председника и преговарачки тим Србије.

Треба одговорно сагледати опасности и потенцијал претње. Џорџ Сантајана мудро сматра да народ који не памти своју историју ризикује да му се она понови. Не бори се Србија за Косово због рудника угља. Нити злата. Или новца. Постоје друга богатства која се не могу рукама уграбити, нити у џепове ставити. Част и достојанство! Има у Србији значајан број политичара и интелектуалаца који сматрају да је то безвредна имовина. Да је суверенитет над историјом и културом ствар којом се може трговати. Да се одрицањем Студенице или Дечана може искамчити евро више из европских фондова. Да се може обезбедити једносмерни кеш флоу ка њиховим џеповима. Да се Обилићев гроб може заменити за неко амбасадорско место.

Приговориће ми многи да су се промениле геостратешке околности које Србија мора да уважи. Да се помири с наметнутим решењима. Да прихвати неприхватљиво. Не слажем се с тим! Косово је наш Камелот. Наша Магна карта. Права Срба на Косову су наш Хабеас корпус акт. Декларација о правима човека и грађанина. Немогуће је замислити да се било који Британац одрекне Шкотске. Немогуће је замислити да се било који Американац одрекне Род Ајленда! Не постоји ниједан разуман разлог да се Србија одрекне себе и Косова?

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије