REZON O Srbima na Kosovu neće brinuti niko osim Srbije

Piše: Milorad Bojović

Pre nego što ih upitam zašto taj plan nisu primenili dok su upravljali državom moram da ih podsetim da su tokom svoje vladavine, umesto da pomognu Srbiji, pomagali kosovskim Albancima i njihovim stranim zaštitnicima.

Nije drugačije ni danas. Levoliberalna opozicija smatra da je opasnost od nasilja Kurtijevog režima nad Srbima na Kosovu prenaglašena. Da je posredi samo Vučićeva propaganda. Da on pretruje, i da nikavih planova za dolazak albanske vojske i policije na sever Kosova nema. S druge strane desničarske i ektremno desičarske partije smatraju da Srbija ne treba da pregovara. I kao alternativu nude sukob. Nesumnjivo je da se viđenje i jednih i drugih mimoilazi s interesima Srbije. Jedni poriču činjenice da bi zaštitili svoju političku autističnost, a drugi raspiruju romantičarsko rodoljublje 180 godina posle romantizma. To je poigravanje emocijama i parolama, a ne odgovoran odnos prema državi i građanima. Opasnost od sukoba i nasilja, nema istu snagu niti percepciju u Kosovskoj Mitrovici i beogradskim kafićima.

Dvostruka igra koju realizuju mediji, analitičari i političari, upinjući se da stvore sliku kako Zapad srpskom narodu na Kosovu želi više dobra od Srbije, potvrđuje da Kurti i njegovi patroni imaju tajni plan da prisvoje sever Kosova. Njegovim obelodanjivanjem Vučić im je pokvario računicu. Zato ga napadaju i negativno predstavljaju njegove poteze. Ti tumači, među kojima su brojni pripadnici vlasti koja je dopustila da Kosovo proglasi nezavisnost, stvaraju atmosferu da Velika Britanija, Amerika, EU i Nato nikad ne bi dopustili da dođe do sukoba. A upravo to je dokaz da iza plana Kurtijevog režima ne stoji samo Kurti. Ujedno, niko od kritičara ne kaže kakav je njegov plan, ako dijalog zaista ne urodi plodom. Šta bi radio ako Kurti upadne na sever Kosova i počne represiju nad Srbima? Kako zamišljaju da stvar može da se reši? Verovanjem da je Kurti razuman, a zapadne sile naklonjene Srbiji?

U neobjašnjivoj lakoći lakomislenosti učestvuju svi lideri opozicije. Prednjače Boris Tadić, presednik Srbije u trenutku kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, naočigled Srbije i Zdravko Ponoš, koji je tada bio načelnik Generalštaba. Njihove izjave zavređuju analizu samo zato što razotkrivaju kako su postupali i razmišljali dok su odlučivali o bezbednosti i teritorijalnom integritetu zemlje. Tadićevu politiku podržavala je cela današnja opozicija. A jedan broj stranaka, uveren da je Ponoš radio dobro, isturio ga je kao predsedničkog kandidata. Svi zajedno dužni su da Srbiji objasne događaje iz 2008. godine. Jesu li znali za plan Kosova da proglasi nezavisnost pa nisu ništa preduzeli da to spreče? Ako jesu, treba da odgovaraju i pred narodom i pred pravosudnim organima. Zašto su zatajili informacije od presudnog značaja za očuvanje ustavnog poretka, bezbednost zemlje, živote i bezbednost ljudi? Ko im je dao pravo da mirno dopuste da Tači i Haradinaj u miru urade ono što nisu uspeli u ratu! Zašto ništa nisu preduzeli da to spreče? Pritom, ni u kom slučaju ne mislim na vojnu operaciju! Imali su bezbroj mogućnosti da obelodane taj plan i kompromituju ga u međunarodnoj javnosti. Mogli su da urade sve ono što danas zameraju Vučiću. Mogli su da lobiraju kod Rusije i Kine da se zakaže hitna sednica saveta bezbednosti i da se na njoj spreči takav scenario. Imali su mogućnost da stvore krizu i upravljaju njome na način koji odgovara Srbiji i njenim interesima. Umesto akcije izabrali su pasivnost i sve što su preduzimali kasnije bio je zakasneli, iznuđeni potez, koji je poboljšavao poziciju albanske strane, a srpske mogućnosti svodio na minimum.

S druge strane, postoji mogućnost da nisu znali šta će se desiti. To ih nimalo ne abolira. Ako nisu znali, treba da nam objasne zašto nisu? Šta su radile obaveštajne službe? Ko je njima upravljao? Ko je koordinirao njihov rad? Ko je odgovoran što je obaveštajni sistem zakazao? Političar ne može da se skriva iza okolnosti na koje nije mogao da utiče. To je skrivljena neuračunljivost. I zato im se ne može verovati. To ih diskredituje kao nepouzdane, nedobronamerne, neodgovorne politikante koji su se vodili principima sebičnosti i ličnih interesa. Građani Srbije ne znaju kako oni danas zamišljaju rasplet događaja? Misle li da iza Kurtijevog siledžijstva ne stoji interes nekog mnogo moćnijeg, koji se od javne kompromitacije Entonija Monktona čak i ne vidi u celom procesu kosovskog problema, već iz senke upravlja režimom u Prištini? Je li takav stav nedostatak talenta za politiku, ili namera? Jesu li Vučićevi prethodnici grešili slučajno ili namerno? Je li u pitanju neznanje, ili nesposobnost? Ili i jedno i drugo? Ili ima i drugih motiva?

Međunarodna zajednica, u koju se opozicija uzda, inicirala je i podstrekivala građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije. Međunarodna zajednica je ohrabrivala, i prećutno podržavala albanski separatizam krajem 20. veka. Znala je i ćutke podržala nasilje 2004. i jednostrano proglašenje nezavisnosti 2008, kao i sve nasilne akcije na severu Kosova od 2017, koje su podržali i mnogi poltičari koji danas tvrde da opasnosti nema. Pretpostavke da do napada neće doći pokazale su se kobnima 1941, 1991, 1995, 2004. i 2008.

Dobre namere balkanskih naroda iščezle su kad su se za njihove resurse zainteresovale velike sile.  I ništa se nije izmenilo. Zapad nastoji da eliminiše ruski uticaj kako bi sav izvoz i uvoz strateških srpskih proizvoda usmerio na sebe. Iniciranje sukoba nije novina u politici Zapada. CIA je 1951. izradila izveštaj koji je predviđao da će te godine ruski sateliti izvršiti napad na Jugoslaviju, kako bi zagospodarili jadranskim zaleđem. Te procene su pumpane kako bi se jugoslovenske vlasti ubedile da se okrenu Zapadu, pre svega Britaniji i SAD. Na Kosovu se danas dešava nešto slično. Zapad Kosovo koristi kao satelit u geostrateškom ratu protiv Rusije, tako što nastoji da Srbiju energetski, trgovinski i vojno veže za sebe. Kurti nema kapacitet da samostalno provocira Srbiju. Kurti izvršava naloge centara moći koje žele da rast srpskog BDP-a bude vezan za njih.

Površnost i brzopletost su često u našoj prošlosti izazvali mnoge patnje, i mnoge nesreće. I zato nije nelogično da se zapitamo šta su intelektualci i umetnici, koji se protive Vučićevom načinu diplomatske borbe, uradili za Kosovo? Koliko naučnih članaka je objavljeno u međunarodnim medijima i stručnim časopisima? Koliko filmova smo snimili? Koliko knjiga, naučinih, stručnih tekstova je napisano? Šta je u periodu od 2000. do 2012, koji predstavljaju kao vreme političke superiornosti, učinjeno u odbranu svete srpske zemlje? Ništa! Ni reč! A milione evra smo potrošili na fantomska čišćenja Srbije. I makretinške kampanje protiv prajda. Rusije. Kine. Amerike. I umesto afirmacije Kosova, kao temelja identiteta srpske državnosti, imali smo njegovu negaciju. Umesto što ponavljaju iste greške svojih prethodnika, intelektualci svih ideoloških profila treba da se ujedine. Da rade u korist srpskih interesa. Ne zbog Vučića, nego zbog Srbije.

Uzdati se u međunarodnu zajednicu jednako je verovanju da se bez odisejevske umešnosti živ može izaći iz Polifemove pećine. Ne kaže Njegoš uzalud „Tragovi su mnogi do pećine, od pećine nema nijednoga.” Šta to znači? Albanski separatisti nisu kršeći međunarodno pravo proglasili nezavisnost da bi je delili sa Srbima. I nisu to uradili sami. U tome im pomažu velike sile, a naročito jedna koja ne učestvuje u pregovorima, i koja više nije član Evropske unije, i koja oplakuje svoju kraljicu.

Ne postoje dokazi da su kosovski Albanci u 20 veku živeli gore od ostalih stanovnika Kosova. Međutim, međunarodni faktor im je pomogao da artikulišu svoju samosvest o nezavisnosti. A znamo koja je velika nacija nastala na jednostrano proglašenoj nezavisnosti! Nemojmo se zanositi. O Srbima na Kosovu neće brinuti niko osim Srbije. O Srbiji neće brinuti niko osim nas. To ne znači da je sukob jedina opcija. Dokle god postoji razumna mogućnost da se pregovorima spreči krvoproliće, treba da pregovaramo. Treba da podržimo predsednika i pregovarački tim Srbije.

Treba odgovorno sagledati opasnosti i potencijal pretnje. Džordž Santajana mudro smatra da narod koji ne pamti svoju istoriju rizikuje da mu se ona ponovi. Ne bori se Srbija za Kosovo zbog rudnika uglja. Niti zlata. Ili novca. Postoje druga bogatstva koja se ne mogu rukama ugrabiti, niti u džepove staviti. Čast i dostojanstvo! Ima u Srbiji značajan broj političara i intelektualaca koji smatraju da je to bezvredna imovina. Da je suverenitet nad istorijom i kulturom stvar kojom se može trgovati. Da se odricanjem Studenice ili Dečana može iskamčiti evro više iz evropskih fondova. Da se može obezbediti jednosmerni keš flou ka njihovim džepovima. Da se Obilićev grob može zameniti za neko ambasadorsko mesto.

Prigovoriće mi mnogi da su se promenile geostrateške okolnosti koje Srbija mora da uvaži. Da se pomiri s nametnutim rešenjima. Da prihvati neprihvatljivo. Ne slažem se s tim! Kosovo je naš Kamelot. Naša Magna karta. Prava Srba na Kosovu su naš Habeas korpus akt. Deklaracija o pravima čoveka i građanina. Nemoguće je zamisliti da se bilo koji Britanac odrekne Škotske. Nemoguće je zamisliti da se bilo koji Amerikanac odrekne Rod Ajlenda! Ne postoji nijedan razuman razlog da se Srbija odrekne sebe i Kosova?

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije