Резон: Новосадски опозиционари су лажни либерали, напад на мост је насиље и напад на слободу избора

Не мислим да напредњаци и Милош Вучевић треба да се правдају зато што ће градити нови мост на Дунаву! Не сматрам да Новосађани који подржавају СНС треба да разматрају као сувисле ставове опозиционих политичара који се противе градњи моста. Они ни на који начин не доказују да желе добро Новом Саду. Нити Новосађанима. Њихови приговори засновани су на саморекламерској заблуди о себи као либералним и еманципованим појединцима чији суд мора да се узме као божији закон.

Странке леволибералних схватања, које политику виде не као одговорну делатност већ као концепт лаке зараде, сматрају да је сваки Новосађанин и грађанин Србије који не подржава опозицију нешколовани јеретик ког се треба одрећи. Или га спалити на политичкој ломачи! То је апсолутна заблуда, и недопустива политичка грешка. Ниједан Новосађанин који мисли својом главом не чини ништа ненормално да би га проглашавали бићем ниже вредности! Да би га проглашавали издајицом. Слободан човек, који је господар свог живота, не може да изда никог! Не може да изда ни себе, нити треба да доказује разлоге својих убеђења!

Ниједна жена, ниједан мушкарац није својим рођењем предодређен да буде на страни неокомуниста, нити било којих левих либерала, који се представљају као бића више вредности. Као интелектуални богови. Као корифеји части, морала и поштења. Не постоји ниједан доказ да било који члан Демократске странке, Ђиласовог ШП-а, Јеремићеве Народне партије, и других организација пониклих од лидера који су избачени из Демократске странке, више воли Нови Сад и Србију од било ког члана Српске напредне странке. Притом, не мислим да у Србији постоји идеолошка подела, нити идеолошки сукоб. И то не због напредњака.

Лажно либерална опозиција сматра да је њихов повратак на власт могућ само ако суспендују слободу грађана. Ако их онемогуће да гласају по својој савести и спрече их да управљају својим животима на основу слободних убеђења. До тог циља настоје да дођу тако што ће их дискредитацијом и омаловажавањем постидети и уплашити. Тако што ће им одузети право да мисле својом главом.

Либерализам је опасна удица за народ. Последице погубног пецања на слаткоречивост либералних реформи и данас осећамо. Деца комунистичког система удружила су се у опасни концерн, чији је задатак био да на мафијашки начин обави приватизацију највећих вредности једне државе - од фабрика, задруга, воде и ваздуха, до самих грађана. Тај посао су обавили хладнокрвно и немилосрдно! На улици је остало преко 750.000 људи, који су постали социјални случајеви. Више нису имали где да траже посао и постали су плен иностраних банака. Да би преживели, у хипотеку су им давали све што имају за скупе готовинске кредите, које нису имали од чега да враћају па су им станови и куће продавани на добошу. Откупљивали су их криминалци блиски данашњим опозиционарима, преобучени у контраверзне бизнисмене.

Дакле, либерали за грађане су најокорелији конзервативци у личном погледу. Богаство, власт, моћ, лагодан живот и сервилност према крупном капиталу, то је неспоран начин њиховог функционисања. Њихов модус операнди. Њихов једини политички програм. А слободан грађанин је једино што им смета, једино што их омета да ствари врате на старо. Повратак на старо, у теорији припада конзервативним партијама! Али, Србија је, то смо већ утврдили као непобитну чињеницу, земља апсурда, па се као хвалитељи прошлих времена јављају политичари либералне оријентације. Њихова настојања да ствари врате на старо представљају најсуровији прагматизам подстакнут чистим користољубљем.

Како то да они којима су уста пуна демократије и апсолутних људских права и слобода не признају слободу избора као правило које покреће свет, већ хуле на друге због различитог мишљења? Како су апостоли потпуне демократије постали ђаволи искључивости?

Одовор је једоноставан. Они су либерали само у односу на грађане. Према себи су чисти конзервативци. Они свим силама бране своје привилегије. Право на лагодан живот без много стреса и труда. И они политику не доживљавају као средство за унапређење егзистенцијалних потреба грађана, нити као начин за побољшање економских и политичких потенцијала државе, већ је виде као механизам за увећавање личног богаства. Свог и својих порорица и сарадника. Њихова демократичност је само средство. Начин за остваривање политичких и финансијских циљева. Средство за успон на лествици моћи. И све што се не уклапа у њихову агенду, што ремети остварење зацртаног плана, проглашава се за јерес. Ако је богохуљење највећи грех међу верницима, онда је хула на слободу човека највећи грех проповедника демократије.

То што они настоје да забране у теорији филозофије се зове апсолутна слобода. Од Аристотела, преко енглеских хуманиста, Yona Лока, Yona Стјуарта Мила, па све до Исаије Берлина. Новосађани који се радују градњи новог моста и који ће гласати за нова радна места, нове фабрике и веће плате не чине ништа неморално. Нити ненормално. Напротив!

Поново ћу цитиртати Берија Голдвотера, великог америчког политичара и мислиоца, који каже:

- Сваки је појединац одговоран, имајући у виду своје добро и добро своје заједнице, за свој сопствени развој. Избори који руководе његовим животом, морају да буду избори које је сам направио – те циљеве не може да одабере неки други појединац или скупина људи.

Међутим, новосадска и српска опозиција зна да ће сваки Новосађанин који жели да живи слободно гласати за нови раст плата. За нових осам фабрика. За нови раст buyеta. Зато настоје да понове поделе град на елитистички центар и безвредну периферију. Зато поново желе да успоставе поделу на заслужне и недостојне. На елиту и плебс. То чине користећи се најконзервативнијим методама. Намећу себе и своје ставове као једино исправне. Себе и своје присталице проглашавају за правоверне, а све друге, који мисле супротно и чине другачије проглашавају јеретицима.

Слободан Новосађанин није ничији. Самостално зарађује за свој живот. Самостално храни своју породицу. Али су његове животне опције и потенцијали већи уколико је држава развијена. Ако је економија развијена. Уколико се отварају фабрике и нуде нова радна места с већом платом. Уколико се граде нови ауто-путеви, пруге. Мостови. Веће инвестиције државе генеришу већи финансијски обрт, и обезбеђују већу потрошњу, што доводи до спирале раста. То директно утиче на развој локалне привреде и раста прихода. Да би се раст наставио и да би људи боље живели неопходна је политичка стабилност и прогресивно размишљање политичких елита.

Свако ко тврди да је онај који мисли другачије јеретик или издајица греши суштински. Греши фундаментално. И катастрофално. Људске слободе су несумњива категорија. Природни и суштински закон. Илузорно је тврдити да су неки грађани бољи у односу на друге. Yon Лок сматра да сви који сматрају да су само њихова уверења исправна, живе у заблуди.

Само је једно политичко уређење захтевало потпуно једноумље. Да је то био добар избор и даље бисмо живели у комунизму. Свако ко захтева да се његово мишљење прихвати и тумачи као једино исправно врши најобичније насиље!

Зашто би 60 одсто Новосађана који сматрају да је нови мост на Дунаву одлична ствар за развој Новог Сада били јеретици? Због чега би били кривоверници? С којим правом их проглашавају за отпаднике? Комуниколошка анализа рекла би да је напад на нови мост чист магијски обред. Њихово противљење почива на тотемистичким заблудама, које су антилибералне, и толико ретроградне да надилазе најгору клевету против конзервативизма. Они сматрају да ће, уколико успеју да над мостом спроведу успешан црномагијски ритуал, успети да нашкоде актуелној власти, коју већ 10 година представљају као најгори облик конзервативизма. Градњу моста нападају из два разлога. Зато што верују да ће на тај начин нашкодити Вучевићу и Вучићу. И, с друге стране, зато што верују да ће стопирањем нових инвестиција, поново оживети старе страхове, старе духове, помоћу којих ће држати Новосађане у покори.

- Слобода, обухвата начело да свако може уживати и тежити; да може живети по својој вољи, како му се највише свиђа, и на свој рачун, ма шта из свега тога испало; да му његови ближњи не смеју сметати у томе, кад им он не чини штету, па мислили они да он ма како неразумно и неумесно живи. Слобода, која то име заслужује, јесте у томе, да ми сами своју сопствену срећу својим путем тражимо, да нам нико не смета у томе, докле ми њему не сметамо или му не стајемо на пут, да он своју срећу постигне - пише Yon Стујарт Мил у есеју „О слободи„.

Напад на мост није само напад на Вучевића. И напад на Вучића. Напад на мост је напад на слободу избора. Мост представља предмет метафору у магијском обреду креирања негативног публицитета. Едмунд Лич наводи да вербална етикета не може да надомести, нити угрози суштину ствари. И, будући да је заблуда, она не може да изазове последицу ни за кога осим за иницијатора ритула, јер на тај начин губи своју сврху и смисао постојања.

Покушавајући да мосту дају значење негативног, иако је мост у свим цивилизацијама, језицима и главама свих људи симбол слободе и спајања, опозиција, и тобожњи слободоумни еколози, чине непоправљиву грешку, која омогућује СНС-у да још више увећа своју и иначе огромну и недостижну предност.

Предлажем да опозиција, по рушилачкој аналогији везаној за Стефана Немању, затражи да се Нови Сад врати у период њихове владавине. Да се поруше сви мостови, поново затворе све фабрике и да се живи само од прокламовања лажног либерализма.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу