Rezon: Novosadski opozicionari su lažni liberali, napad na most je nasilje i napad na slobodu izbora

Ne mislim da naprednjaci i Miloš Vučević treba da se pravdaju zato što će graditi novi most na Dunavu! Ne smatram da Novosađani koji podržavaju SNS treba da razmatraju kao suvisle stavove opozicionih političara koji se protive gradnji mosta. Oni ni na koji način ne dokazuju da žele dobro Novom Sadu. Niti Novosađanima. Njihovi prigovori zasnovani su na samoreklamerskoj zabludi o sebi kao liberalnim i emancipovanim pojedincima čiji sud mora da se uzme kao božiji zakon.

Stranke levoliberalnih shvatanja, koje politiku vide ne kao odgovornu delatnost već kao koncept lake zarade, smatraju da je svaki Novosađanin i građanin Srbije koji ne podržava opoziciju neškolovani jeretik kog se treba odreći. Ili ga spaliti na političkoj lomači! To je apsolutna zabluda, i nedopustiva politička greška. Nijedan Novosađanin koji misli svojom glavom ne čini ništa nenormalno da bi ga proglašavali bićem niže vrednosti! Da bi ga proglašavali izdajicom. Slobodan čovek, koji je gospodar svog života, ne može da izda nikog! Ne može da izda ni sebe, niti treba da dokazuje razloge svojih ubeđenja!

Nijedna žena, nijedan muškarac nije svojim rođenjem predodređen da bude na strani neokomunista, niti bilo kojih levih liberala, koji se predstavljaju kao bića više vrednosti. Kao intelektualni bogovi. Kao korifeji časti, morala i poštenja. Ne postoji nijedan dokaz da bilo koji član Demokratske stranke, Đilasovog ŠP-a, Jeremićeve Narodne partije, i drugih organizacija poniklih od lidera koji su izbačeni iz Demokratske stranke, više voli Novi Sad i Srbiju od bilo kog člana Srpske napredne stranke. Pritom, ne mislim da u Srbiji postoji ideološka podela, niti ideološki sukob. I to ne zbog naprednjaka.

Lažno liberalna opozicija smatra da je njihov povratak na vlast moguć samo ako suspenduju slobodu građana. Ako ih onemoguće da glasaju po svojoj savesti i spreče ih da upravljaju svojim životima na osnovu slobodnih ubeđenja. Do tog cilja nastoje da dođu tako što će ih diskreditacijom i omalovažavanjem postideti i uplašiti. Tako što će im oduzeti pravo da misle svojom glavom.

Liberalizam je opasna udica za narod. Posledice pogubnog pecanja na slatkorečivost liberalnih reformi i danas osećamo. Deca komunističkog sistema udružila su se u opasni koncern, čiji je zadatak bio da na mafijaški način obavi privatizaciju najvećih vrednosti jedne države - od fabrika, zadruga, vode i vazduha, do samih građana. Taj posao su obavili hladnokrvno i nemilosrdno! Na ulici je ostalo preko 750.000 ljudi, koji su postali socijalni slučajevi. Više nisu imali gde da traže posao i postali su plen inostranih banaka. Da bi preživeli, u hipoteku su im davali sve što imaju za skupe gotovinske kredite, koje nisu imali od čega da vraćaju pa su im stanovi i kuće prodavani na dobošu. Otkupljivali su ih kriminalci bliski današnjim opozicionarima, preobučeni u kontraverzne biznismene.

Dakle, liberali za građane su najokoreliji konzervativci u ličnom pogledu. Bogastvo, vlast, moć, lagodan život i servilnost prema krupnom kapitalu, to je nesporan način njihovog funkcionisanja. Njihov modus operandi. Njihov jedini politički program. A slobodan građanin je jedino što im smeta, jedino što ih ometa da stvari vrate na staro. Povratak na staro, u teoriji pripada konzervativnim partijama! Ali, Srbija je, to smo već utvrdili kao nepobitnu činjenicu, zemlja apsurda, pa se kao hvalitelji prošlih vremena javljaju političari liberalne orijentacije. Njihova nastojanja da stvari vrate na staro predstavljaju najsuroviji pragmatizam podstaknut čistim koristoljubljem.

Kako to da oni kojima su usta puna demokratije i apsolutnih ljudskih prava i sloboda ne priznaju slobodu izbora kao pravilo koje pokreće svet, već hule na druge zbog različitog mišljenja? Kako su apostoli potpune demokratije postali đavoli isključivosti?

Odovor je jedonostavan. Oni su liberali samo u odnosu na građane. Prema sebi su čisti konzervativci. Oni svim silama brane svoje privilegije. Pravo na lagodan život bez mnogo stresa i truda. I oni politiku ne doživljavaju kao sredstvo za unapređenje egzistencijalnih potreba građana, niti kao način za poboljšanje ekonomskih i političkih potencijala države, već je vide kao mehanizam za uvećavanje ličnog bogastva. Svog i svojih pororica i saradnika. Njihova demokratičnost je samo sredstvo. Način za ostvarivanje političkih i finansijskih ciljeva. Sredstvo za uspon na lestvici moći. I sve što se ne uklapa u njihovu agendu, što remeti ostvarenje zacrtanog plana, proglašava se za jeres. Ako je bogohuljenje najveći greh među vernicima, onda je hula na slobodu čoveka najveći greh propovednika demokratije.

To što oni nastoje da zabrane u teoriji filozofije se zove apsolutna sloboda. Od Aristotela, preko engleskih humanista, Yona Loka, Yona Stjuarta Mila, pa sve do Isaije Berlina. Novosađani koji se raduju gradnji novog mosta i koji će glasati za nova radna mesta, nove fabrike i veće plate ne čine ništa nemoralno. Niti nenormalno. Naprotiv!

Ponovo ću citirtati Berija Goldvotera, velikog američkog političara i mislioca, koji kaže:

- Svaki je pojedinac odgovoran, imajući u vidu svoje dobro i dobro svoje zajednice, za svoj sopstveni razvoj. Izbori koji rukovode njegovim životom, moraju da budu izbori koje je sam napravio – te ciljeve ne može da odabere neki drugi pojedinac ili skupina ljudi.

Međutim, novosadska i srpska opozicija zna da će svaki Novosađanin koji želi da živi slobodno glasati za novi rast plata. Za novih osam fabrika. Za novi rast buyeta. Zato nastoje da ponove podele grad na elitistički centar i bezvrednu periferiju. Zato ponovo žele da uspostave podelu na zaslužne i nedostojne. Na elitu i plebs. To čine koristeći se najkonzervativnijim metodama. Nameću sebe i svoje stavove kao jedino ispravne. Sebe i svoje pristalice proglašavaju za pravoverne, a sve druge, koji misle suprotno i čine drugačije proglašavaju jereticima.

Slobodan Novosađanin nije ničiji. Samostalno zarađuje za svoj život. Samostalno hrani svoju porodicu. Ali su njegove životne opcije i potencijali veći ukoliko je država razvijena. Ako je ekonomija razvijena. Ukoliko se otvaraju fabrike i nude nova radna mesta s većom platom. Ukoliko se grade novi auto-putevi, pruge. Mostovi. Veće investicije države generišu veći finansijski obrt, i obezbeđuju veću potrošnju, što dovodi do spirale rasta. To direktno utiče na razvoj lokalne privrede i rasta prihoda. Da bi se rast nastavio i da bi ljudi bolje živeli neophodna je politička stabilnost i progresivno razmišljanje političkih elita.

Svako ko tvrdi da je onaj koji misli drugačije jeretik ili izdajica greši suštinski. Greši fundamentalno. I katastrofalno. Ljudske slobode su nesumnjiva kategorija. Prirodni i suštinski zakon. Iluzorno je tvrditi da su neki građani bolji u odnosu na druge. Yon Lok smatra da svi koji smatraju da su samo njihova uverenja ispravna, žive u zabludi.

Samo je jedno političko uređenje zahtevalo potpuno jednoumlje. Da je to bio dobar izbor i dalje bismo živeli u komunizmu. Svako ko zahteva da se njegovo mišljenje prihvati i tumači kao jedino ispravno vrši najobičnije nasilje!

Zašto bi 60 odsto Novosađana koji smatraju da je novi most na Dunavu odlična stvar za razvoj Novog Sada bili jeretici? Zbog čega bi bili krivovernici? S kojim pravom ih proglašavaju za otpadnike? Komunikološka analiza rekla bi da je napad na novi most čist magijski obred. Njihovo protivljenje počiva na totemističkim zabludama, koje su antiliberalne, i toliko retrogradne da nadilaze najgoru klevetu protiv konzervativizma. Oni smatraju da će, ukoliko uspeju da nad mostom sprovedu uspešan crnomagijski ritual, uspeti da naškode aktuelnoj vlasti, koju već 10 godina predstavljaju kao najgori oblik konzervativizma. Gradnju mosta napadaju iz dva razloga. Zato što veruju da će na taj način naškoditi Vučeviću i Vučiću. I, s druge strane, zato što veruju da će stopiranjem novih investicija, ponovo oživeti stare strahove, stare duhove, pomoću kojih će držati Novosađane u pokori.

- Sloboda, obuhvata načelo da svako može uživati i težiti; da može živeti po svojoj volji, kako mu se najviše sviđa, i na svoj račun, ma šta iz svega toga ispalo; da mu njegovi bližnji ne smeju smetati u tome, kad im on ne čini štetu, pa mislili oni da on ma kako nerazumno i neumesno živi. Sloboda, koja to ime zaslužuje, jeste u tome, da mi sami svoju sopstvenu sreću svojim putem tražimo, da nam niko ne smeta u tome, dokle mi njemu ne smetamo ili mu ne stajemo na put, da on svoju sreću postigne - piše Yon Stujart Mil u eseju „O slobodi„.

Napad na most nije samo napad na Vučevića. I napad na Vučića. Napad na most je napad na slobodu izbora. Most predstavlja predmet metaforu u magijskom obredu kreiranja negativnog publiciteta. Edmund Lič navodi da verbalna etiketa ne može da nadomesti, niti ugrozi suštinu stvari. I, budući da je zabluda, ona ne može da izazove posledicu ni za koga osim za inicijatora ritula, jer na taj način gubi svoju svrhu i smisao postojanja.

Pokušavajući da mostu daju značenje negativnog, iako je most u svim civilizacijama, jezicima i glavama svih ljudi simbol slobode i spajanja, opozicija, i tobožnji slobodoumni ekolozi, čine nepopravljivu grešku, koja omogućuje SNS-u da još više uveća svoju i inače ogromnu i nedostižnu prednost.

Predlažem da opozicija, po rušilačkoj analogiji vezanoj za Stefana Nemanju, zatraži da se Novi Sad vrati u period njihove vladavine. Da se poruše svi mostovi, ponovo zatvore sve fabrike i da se živi samo od proklamovanja lažnog liberalizma.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću