Резон: Нови прилози за политичку историју Србије

Пропаганда не добија изборе. То је потврђено у недељу 3. априла. Изборе не добијају ни медији већ најбољи кандидат и најбољи програм. Вучић и СНС су имали 18 противника и упркос томе извојевали су убедљиву победу. Такође, 3. априла је срушен и мит опозиције да њихова снага лежи у великом изласку грађана на изборе, а да СНС побеђује захваљујући малој излазности. Да је изашло још више гласача, Вучић и СНС би победили још убедљивије. Вучић је једини кандидат који је оба пута победио у првом кругу, а СНС-у је ово четврта влада заредом.

Избори се могу посматрати као једначина с пет познатих и ниједном непознатом. Победу на изборима гарантује пет елемената. Добри резултати који представљају очигледна и лако проверљива дела. Добро осмишљен и лако разумљив програм за будућност. Одличан кандидат који има визију, жељу и снагу да програм реализује заједно са грађанима. Добра страначка организација и инфраструктура која кандидату обезбеђује подршку на терену. Велика подршка грађана, која је прозвод prеthodna четири. То је аксиом. Све остало су недоказиве теореме. 

Слоган, видео спотови, плакати, без програма и кандидата нису ништа, осим немуштих слова, слика и фотошопираних лица. У вези са тим постоје многобројни докази. Дали су их велики мајстори политичких кампања Гордон Рис, Карл Роув, Yory Стефанопулос, Едвард Вајденсфелд, Жак Сегела, Алистер Кембел, Доминик Каминг. 

Погрешан програм гори је од никаквог. Лош кандидат с добрим програмом може да има минималне шансе. Добар кандидат с лошим програмом своје прилике изједначује с лошим кандидатом и такође може да се нада само евентуалном преласку цензуса. Лош кандидат с лошим програмом - то је српска опозиција. Сви њихови кандидати кад се зброје и кад уједине све своје идеје и даље немају програм, већ збирку лоших досетки. Њихова политичка филозофија, њихов план који нуде Србији представљају погрешну парафразу и још погрешнију примену Архимедовог аксиома. Највећи број опозиционих партија, форимирали су политичари који су избачени из Демократске странке, или су је својевољно напустили због незадовољства преласком са all инцлусиве погодности власти у опозицини нот инцлудед пост. Опозиција је сматрала да је прости збир гласова њихових странака, довољан да се победе Вучић и СНС. Али таква математичка формула не представља чак ни апроксимацију, већ неопростиву логичку грешку. Не могу постојати два броја мања од 100 која истовремено могу бити већа од 50. Бертранд Расел Архимедов аксиом тумачи овако: „Ако се преполови већи део неке количине, па се та половина опет преполови, и тако даље, онда ће на крају количина која се добије бити мања од мањег дела првобитне количине„. 

Зато је Архимедов аксиом примењив и на постизборну слагалицу. 

Не знам кога су анкетирали истраживачи јавног мњења који су опозиционој групацији окупљеној око Ђиласа прогнозирали да ће победити на изборима. Такође, не знам шта су сабирали и одузимали, али постизборни бројеви стоје потпуно другачије у односу на њихову рачуницу. Сан је лажа, а дан је истина, рекао би Филип Вишњић, српска претеча Гугла. Резулати избора потврдили су две ствари. Александар Вучић и Милош Вучевић били су у праву - Вучић је био најбољи председнички кандидат и убедљиво је победио у првом кругу. Освојио је 721 хиљаду гласова више него свих преосталих седам кандидата заједно. С друге стране народ је потврдио да вођење државе не доживљава као авантуру. Нити свој живот схвата као неуротичну епизоду и зато је поново, по четврти пут заредом поверење указао напредњацима. Ако се посматра свеобухватност политичког фронта који је опозиција била успоставила у борби за гласове, победа СНС је још упечатљивија. 

Такође, узалуд аналитичари и медији опозиције шире заблуде о десном „застрањивању„ Србије. Као што су грешили у анализи и прогнозама пре избора, тако греше и сад. Србија се према збиру гласова није померила ни улево, ни удесно, већ је, убедљивије него икад остала тамо где се налази prеthodnih 10 година.  Ту чињеницу прихватила је и Европа. 

С друге стране опозиција није начисто са самом собом на којој се линији налази. Нису сами са собом решили да ли им је битнији Тадић или СПС. Милица Заветница или Тадић. Ћута или Бошко. Ниједан бирач у Београду, па ни у остатку Србије, Горњим Недељицама на пример, не зна које су позиције коалиције „Морамо„ у односу према Дверима. Или „Заветницима„. Још мање се зна шта Мариника и Ђилас мисле о Тадићу, а шта Тадић о њима. А шта сви заједно мисле о ДСС-у и коалицији „Нада„. Кад би га анкетирали, ниједан изворни Београђанин не би могао да објасни како је могуће здружити „Заветнике„ који негирају геноцид у Сребреници и Ђиласову листу која постојање и признавање геноцида дефинише као кључну тачку своје политике. Истовремено Ђилас би споменик Стефану Немањи, утемељивачу српске државе, изместио на неку утрину да буде што даље од свести и разума Срба, и што даље од очију туриста који долазе, тако да Сребреница буде мерило српске вредности у очима странаца. Исто тако, Ђилас и Мариника су за улазак у НАТО, а Заветници, Нада и Двери, макар декларативно нису. Мариника и Ђилас признају независност Косова, а Заветници, Двери и Нада не. Сви заједно имају проблем с СПС-ом и с његовом грамзивошћу. 

Ипак, занимљиво је да у односу на СНС, позиција СПС-а, колико год се они радовали већем броју гласова које су освојили, није нимало сигурна кад је у питању формирање нове већине. Истовремено, СНС је једина странка која четврти пут заредом формира владу. СНС је у једанаестој години власти, након 10 година негативне кампање 18 странака и групације од 24 медија, успео да освоји 120 посланичких места и са две мањинске листе лако може да формира Владу. 

Резултати нам говоре и да су 3. априла гласале две Србије. За Вучића је било 2.165.931 обичних, пристојних грађана, које су богаташи преко странака опозиције 12 година после 5. октобра, држали као таоце. А за леволибералну елиту гласало је 797.245 грађана. Дакле, добили су три пута мање гласова од Вучића. 

Шта нам то говори? Србија је свесна да има само две могућности. Или ће да се развија, или ће да назадује. Назадовање негује аномалије као посебност која омогућује организму да преживи, али он остаје увек заточен у својим заблудама. Развој је прогресивна активност у којој се отклањају аномалије и лоши обрасци. Србија мора да одржи континутет развоја. Мора да одржи високе стопе инфраструктурних улагања, директних страних инвестиција, да подигне ниво производње, и да још више подигне животни стандард становништва. То се не може учинити тако како нуди опозиција, рачунајући и левицу и десницу. Њихов концепт заснован је на одбрани привилегија једног богатог слоја становништва, а да остатак Србије буде гурнут у сиромаштво.

Концепт СНС-а и Вучића је другачији. Он је окренут сиромашним људима и побољшавању њиховог животног страндарда. Интерес Србије једнак је просперитету свих грађана. Шанса за Србију дијаметрално је супротна интерсима елите. Уздизање обичног човека из беде сиромаштва нарушава хијерархију моћи. Народна изрека каже да нема пара које не могу да се потроше, али када обичан човек задовољи своје основне потребе, кад достигне све потрошачке жудње, њега неминовно покрећу нове тежње. А то је уздизање на лествици утицаја. 

Обична Србија је 2012. године схватила да уз Вучића може да изађе из анонимности, да напусти чекаоницу за недостојне, чистилиште за неприхватљиве, и да искорачи на позорницу равноправних. 

То потврђују и резултати избора. Против Вучића су гласала два кварта у центру Новог Сада, као и два централна кварта у Београду, у којима живи елита која се самообнавља, још од времена Народно-ослободилачке револуције, када су грађанска елита и сељачка Србија уништени ради уздизање радничке класе с једне, и елитне комесарске касте са друге стране. Сада се клатно враћа уназад, у нормалу. Богати неће бити богатији,  али ће сиромашни постати имућнији. 

Србија данас нема никакву дилему шта је боље за њу. Србија је свесна да може да напредује само ако сваки човек добије могућност да заради довољно новца да обезбеди све финансијске потребе своје породице и да несметано издвоји средства за школовање своје деце, али и ако без устезања може да плати културну надградњу. Свако треба да има могућност да уђе у оперу, да посети концерт филхармоније, да путује у иностранство, да летује у Бодруму, на Бахамима или Маурицијусу. Свако треба да има могућност да, како би рекао Еко, макар једном у животу провери да ли вода из сливника на исти начин отиче на северној и јужној полулопти, и на западној и источној хемисфери. 

Свако треба да има могућност да посети Акропољ, Партенон и Гизу. Лувр и Ермитаж. Нигде није записано да то право важи за само један одсто становништва, а да свима осталима живот треба да прође у возовима без возног реда, на пругама из 19. и 20. века. Нити ико може да докаже да деца елите имају више интелектуалних капацитета од деце с периферије, или њима толико мрских „пасивних„ крајева. 

На крају крајева, Пупин и Тесла су доказ погрешних перцепција елита. Снобови, који су држали тапију на српски интелектуални развој, одбили су 1878. године да Тесли дају стипендију. Не зато што није имао генијалне идеје, већ зато што није имао довољно добар педигре. Србија у којој не постоје границе између људи на основу њиховог социјалног статуса, то је уз изузетан економски развој један од највећих успеха Вучићеве политике. 

Миолорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу