Rezon: Novi prilozi za političku istoriju Srbije

Propaganda ne dobija izbore. To je potvrđeno u nedelju 3. aprila. Izbore ne dobijaju ni mediji već najbolji kandidat i najbolji program. Vučić i SNS su imali 18 protivnika i uprkos tome izvojevali su ubedljivu pobedu. Takođe, 3. aprila je srušen i mit opozicije da njihova snaga leži u velikom izlasku građana na izbore, a da SNS pobeđuje zahvaljujući maloj izlaznosti. Da je izašlo još više glasača, Vučić i SNS bi pobedili još ubedljivije. Vučić je jedini kandidat koji je oba puta pobedio u prvom krugu, a SNS-u je ovo četvrta vlada zaredom.

Izbori se mogu posmatrati kao jednačina s pet poznatih i nijednom nepoznatom. Pobedu na izborima garantuje pet elemenata. Dobri rezultati koji predstavljaju očigledna i lako proverljiva dela. Dobro osmišljen i lako razumljiv program za budućnost. Odličan kandidat koji ima viziju, želju i snagu da program realizuje zajedno sa građanima. Dobra stranačka organizacija i infrastruktura koja kandidatu obezbeđuje podršku na terenu. Velika podrška građana, koja je prozvod prethodna četiri. To je aksiom. Sve ostalo su nedokazive teoreme. 

Slogan, video spotovi, plakati, bez programa i kandidata nisu ništa, osim nemuštih slova, slika i fotošopiranih lica. U vezi sa tim postoje mnogobrojni dokazi. Dali su ih veliki majstori političkih kampanja Gordon Ris, Karl Rouv, Yory Stefanopulos, Edvard Vajdensfeld, Žak Segela, Alister Kembel, Dominik Kaming. 

Pogrešan program gori je od nikakvog. Loš kandidat s dobrim programom može da ima minimalne šanse. Dobar kandidat s lošim programom svoje prilike izjednačuje s lošim kandidatom i takođe može da se nada samo eventualnom prelasku cenzusa. Loš kandidat s lošim programom - to je srpska opozicija. Svi njihovi kandidati kad se zbroje i kad ujedine sve svoje ideje i dalje nemaju program, već zbirku loših dosetki. Njihova politička filozofija, njihov plan koji nude Srbiji predstavljaju pogrešnu parafrazu i još pogrešniju primenu Arhimedovog aksioma. Najveći broj opozicionih partija, forimirali su političari koji su izbačeni iz Demokratske stranke, ili su je svojevoljno napustili zbog nezadovoljstva prelaskom sa all inclusive pogodnosti vlasti u opozicini not included post. Opozicija je smatrala da je prosti zbir glasova njihovih stranaka, dovoljan da se pobede Vučić i SNS. Ali takva matematička formula ne predstavlja čak ni aproksimaciju, već neoprostivu logičku grešku. Ne mogu postojati dva broja manja od 100 koja istovremeno mogu biti veća od 50. Bertrand Rasel Arhimedov aksiom tumači ovako: „Ako se prepolovi veći deo neke količine, pa se ta polovina opet prepolovi, i tako dalje, onda će na kraju količina koja se dobije biti manja od manjeg dela prvobitne količine„. 

Zato je Arhimedov aksiom primenjiv i na postizbornu slagalicu. 

Ne znam koga su anketirali istraživači javnog mnjenja koji su opozicionoj grupaciji okupljenoj oko Đilasa prognozirali da će pobediti na izborima. Takođe, ne znam šta su sabirali i oduzimali, ali postizborni brojevi stoje potpuno drugačije u odnosu na njihovu računicu. San je laža, a dan je istina, rekao bi Filip Višnjić, srpska preteča Gugla. Rezulati izbora potvrdili su dve stvari. Aleksandar Vučić i Miloš Vučević bili su u pravu - Vučić je bio najbolji predsednički kandidat i ubedljivo je pobedio u prvom krugu. Osvojio je 721 hiljadu glasova više nego svih preostalih sedam kandidata zajedno. S druge strane narod je potvrdio da vođenje države ne doživljava kao avanturu. Niti svoj život shvata kao neurotičnu epizodu i zato je ponovo, po četvrti put zaredom poverenje ukazao naprednjacima. Ako se posmatra sveobuhvatnost političkog fronta koji je opozicija bila uspostavila u borbi za glasove, pobeda SNS je još upečatljivija. 

Takođe, uzalud analitičari i mediji opozicije šire zablude o desnom „zastranjivanju„ Srbije. Kao što su grešili u analizi i prognozama pre izbora, tako greše i sad. Srbija se prema zbiru glasova nije pomerila ni ulevo, ni udesno, već je, ubedljivije nego ikad ostala tamo gde se nalazi prethodnih 10 godina.  Tu činjenicu prihvatila je i Evropa. 

S druge strane opozicija nije načisto sa samom sobom na kojoj se liniji nalazi. Nisu sami sa sobom rešili da li im je bitniji Tadić ili SPS. Milica Zavetnica ili Tadić. Ćuta ili Boško. Nijedan birač u Beogradu, pa ni u ostatku Srbije, Gornjim Nedeljicama na primer, ne zna koje su pozicije koalicije „Moramo„ u odnosu prema Dverima. Ili „Zavetnicima„. Još manje se zna šta Marinika i Đilas misle o Tadiću, a šta Tadić o njima. A šta svi zajedno misle o DSS-u i koaliciji „Nada„. Kad bi ga anketirali, nijedan izvorni Beograđanin ne bi mogao da objasni kako je moguće združiti „Zavetnike„ koji negiraju genocid u Srebrenici i Đilasovu listu koja postojanje i priznavanje genocida definiše kao ključnu tačku svoje politike. Istovremeno Đilas bi spomenik Stefanu Nemanji, utemeljivaču srpske države, izmestio na neku utrinu da bude što dalje od svesti i razuma Srba, i što dalje od očiju turista koji dolaze, tako da Srebrenica bude merilo srpske vrednosti u očima stranaca. Isto tako, Đilas i Marinika su za ulazak u NATO, a Zavetnici, Nada i Dveri, makar deklarativno nisu. Marinika i Đilas priznaju nezavisnost Kosova, a Zavetnici, Dveri i Nada ne. Svi zajedno imaju problem s SPS-om i s njegovom gramzivošću. 

Ipak, zanimljivo je da u odnosu na SNS, pozicija SPS-a, koliko god se oni radovali većem broju glasova koje su osvojili, nije nimalo sigurna kad je u pitanju formiranje nove većine. Istovremeno, SNS je jedina stranka koja četvrti put zaredom formira vladu. SNS je u jedanaestoj godini vlasti, nakon 10 godina negativne kampanje 18 stranaka i grupacije od 24 medija, uspeo da osvoji 120 poslaničkih mesta i sa dve manjinske liste lako može da formira Vladu. 

Rezultati nam govore i da su 3. aprila glasale dve Srbije. Za Vučića je bilo 2.165.931 običnih, pristojnih građana, koje su bogataši preko stranaka opozicije 12 godina posle 5. oktobra, držali kao taoce. A za levoliberalnu elitu glasalo je 797.245 građana. Dakle, dobili su tri puta manje glasova od Vučića. 

Šta nam to govori? Srbija je svesna da ima samo dve mogućnosti. Ili će da se razvija, ili će da nazaduje. Nazadovanje neguje anomalije kao posebnost koja omogućuje organizmu da preživi, ali on ostaje uvek zatočen u svojim zabludama. Razvoj je progresivna aktivnost u kojoj se otklanjaju anomalije i loši obrasci. Srbija mora da održi kontinutet razvoja. Mora da održi visoke stope infrastrukturnih ulaganja, direktnih stranih investicija, da podigne nivo proizvodnje, i da još više podigne životni standard stanovništva. To se ne može učiniti tako kako nudi opozicija, računajući i levicu i desnicu. Njihov koncept zasnovan je na odbrani privilegija jednog bogatog sloja stanovništva, a da ostatak Srbije bude gurnut u siromaštvo.

Koncept SNS-a i Vučića je drugačiji. On je okrenut siromašnim ljudima i poboljšavanju njihovog životnog strandarda. Interes Srbije jednak je prosperitetu svih građana. Šansa za Srbiju dijametralno je suprotna intersima elite. Uzdizanje običnog čoveka iz bede siromaštva narušava hijerarhiju moći. Narodna izreka kaže da nema para koje ne mogu da se potroše, ali kada običan čovek zadovolji svoje osnovne potrebe, kad dostigne sve potrošačke žudnje, njega neminovno pokreću nove težnje. A to je uzdizanje na lestvici uticaja. 

Obična Srbija je 2012. godine shvatila da uz Vučića može da izađe iz anonimnosti, da napusti čekaonicu za nedostojne, čistilište za neprihvatljive, i da iskorači na pozornicu ravnopravnih. 

To potvrđuju i rezultati izbora. Protiv Vučića su glasala dva kvarta u centru Novog Sada, kao i dva centralna kvarta u Beogradu, u kojima živi elita koja se samoobnavlja, još od vremena Narodno-oslobodilačke revolucije, kada su građanska elita i seljačka Srbija uništeni radi uzdizanje radničke klase s jedne, i elitne komesarske kaste sa druge strane. Sada se klatno vraća unazad, u normalu. Bogati neće biti bogatiji,  ali će siromašni postati imućniji. 

Srbija danas nema nikakvu dilemu šta je bolje za nju. Srbija je svesna da može da napreduje samo ako svaki čovek dobije mogućnost da zaradi dovoljno novca da obezbedi sve finansijske potrebe svoje porodice i da nesmetano izdvoji sredstva za školovanje svoje dece, ali i ako bez ustezanja može da plati kulturnu nadgradnju. Svako treba da ima mogućnost da uđe u operu, da poseti koncert filharmonije, da putuje u inostranstvo, da letuje u Bodrumu, na Bahamima ili Mauricijusu. Svako treba da ima mogućnost da, kako bi rekao Eko, makar jednom u životu proveri da li voda iz slivnika na isti način otiče na severnoj i južnoj polulopti, i na zapadnoj i istočnoj hemisferi. 

Svako treba da ima mogućnost da poseti Akropolj, Partenon i Gizu. Luvr i Ermitaž. Nigde nije zapisano da to pravo važi za samo jedan odsto stanovništva, a da svima ostalima život treba da prođe u vozovima bez voznog reda, na prugama iz 19. i 20. veka. Niti iko može da dokaže da deca elite imaju više intelektualnih kapaciteta od dece s periferije, ili njima toliko mrskih „pasivnih„ krajeva. 

Na kraju krajeva, Pupin i Tesla su dokaz pogrešnih percepcija elita. Snobovi, koji su držali tapiju na srpski intelektualni razvoj, odbili su 1878. godine da Tesli daju stipendiju. Ne zato što nije imao genijalne ideje, već zato što nije imao dovoljno dobar pedigre. Srbija u kojoj ne postoje granice između ljudi na osnovu njihovog socijalnog statusa, to je uz izuzetan ekonomski razvoj jedan od najvećih uspeha Vučićeve politike. 

Miolorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću