Резон: Не одговара свима у Србији јака Србија
Коме и зашто смета јака Војска Србије? Одговор је недвосмислен! Јака Војска не одговара онима којима не одговара снажна и поштована Србија, које би обрадовало да се Вучић саплете на питању Косова
Нема никакве сумње - не одговара свима у Србији јака Србија. Србија која је способна да без старатеља и тутора одлучује о себи. Постоји један број политичара, интелектуалаца, невладиних организација и медија којима је по вољи држава лишена сваког вида самосталности. Сваког облика суверености. Сваког прерогатива успеха. Зато ме нимало не чуде спинови о слабој Војсци Србије. Шире их људи којима се учинило да је Србија дошла у позицију да питање Косова преокрене у нашу корист. Стиче се утисак да нисмо затражили да се у складу с Резолуцијом 1244, на Косово врати 1.000 војника, и да војска није оспособљена и опремљена да заштити Србе на Косову, реч нико не би рекао. Сви би седели скрштених руку и чекали да се наша позиција преокрене на горе.
Точак црне пропаганде је немилосрдан. Он гази и поништава све стубове једног друштва. Просвећени Запад, ком се дивимо, и који је наш недосањани сан, почива на три симобола: локалној култури, цркви, војсци и јединству грађана. У Србији су прва два згажена од 1945. до 1990. Сва четири су начета током деведесетих. Сваки је докусурен од 2000. до 2012. После свеопштег петооктобарског "демократског спаса" војска је била прва на удару. Педантно и предано рушен је њен углед. Њена снага сведена је на ниво удружења извиђача. Кредибилитет командног кадра и сврха војске као одбрамбене снаге у потпуности су дискредитовани.
Ништа од побројаног није производ случајности! Урушавање војске било је резултат дуготрајне и пажљиво креиране кампање. У тој кампањи учествовали су највиши носиоци власти, значајан део официрског кадра, обавештајни систем, синдикати и медији. По чему су грађани знали војску до 2012? По убиству војника на Топчидеру, о ком је истрага намерно вођена траљаво да би могао да се пласира спин да се у војном комплексу крије Ратко Младић. Знали су је по трагедијама на Пасуљанским ливадама. Знали су је по ловцима на главе који су киднаповали официре и за новчану награду их изручивали Хашком трибуналу. По лажној реформи која је искоришћена да комплетно оклопно наоружање прогутају огњеви смедеревске железаре, и да се под фирмом професионализације смањи број војника. Знали су је по медијском рату тадашњег министра и начелника генералштаба у ком су, под маском личних оптужби, некажњено обелоданили детаље о лошем стању у војсци. Тако су грађани од оних који су требали да унапреде војску, сазнали да војници имају толико мале плате да једва крпе крај с крајем и да им је морал очајан. Да им се опрема распада. Да им је оружје зарђало. Да касарне и спаваонице више личе на казнионице него на смештај за људе који треба да бране земљу. Све то пише у извештају Министарства одбране из 2011. године, који је носио ознаку строго поверљиво, који сам објавио као главни уредник Грађанског листа. Тада је формиран преки суд за суђење по хитном поступку, без истраге, који је мене и ауторку текста требао да осуди за одавање државне тајне. Дакле, судство, које је реформом било претворено у личну службу тадашње власти, није учинило ништа да пронађе и казни оне који су уништили војску и урушили одбрану земље, већ је настојало да ућутка један од три слободна медија, да не објављују детаље о подлом плану разарања земље.
Шта је резултат свега тога? Србија је престала да буде кредибилан чинилац на Балкану. Изгубила је могућност да равноправно разговара о најосетљивијим питањима - територијалном интегритету и суверенитету.
Очигледно је да је слабљење војне моћи био циљани процес. Целој међународној заједници било је јасно да слаба Србија нема никакву могућност да спречи отцепљење Косова. Да ће из страха од сопствене слабости бити посвећена испуњавању спољних захтева.
И таман кад је војска стала на ноге, и таман кад је Србија одлучила да преокрене своју позицију по питању Косова, тражећи да се у складу с Резолуцијом 1244 на Косово и Метохију врати 1.000 наших војника, уследио је напад на Војску. Тај атак није нимало случајан. Да војска није ојачала, да није боље опремљена, да није оспособљенија и обученија, да има зарђале пушке као некад, и да војници имају мизерне плате, нико не би реч прозборио. Прво, Србија не би имала кредибилитет да затражи повратак своје војске. Друго, и када би затражила, тај њен захтев би представљао смехотресну олимпијаду. Добар виц. Неумесну шалу. Треће, повратак такве војске никог не би узбудио, јер она не би могла да заштити никога, а камоли Србе на Косову.
Ствари су се у међувремену промениле. Војска је од најнеобученије, најнеопремљеније и најнеплаћеније, постала најбоља војска у региону. Поставља се питање коме и зашто смета јака Војска Србије? Одговор је недвосмислен! Јака Војска Србије не одговара онима којима не одговара снажна и поштована Србија! Онима који су Србију и војску уништавали пуних 12 година. Све што сви они заједно мисле, наглас је изговорио бивши припадник Војске Србије Новица Антић, који под плаштом наводног синдикалног деловања свесно и намерно пласира неистине о Војсци Србије и покушава да поткопа њен јавни углед.
Користећи чињеницу да војници нису хајлендери, и да не живе вечно, већ да одлазе у пензију, Антић износи већ познате измишљотине о одливу кадра и попуни јединица Војске Србије. Одлив кадра из система одбране је нормалан и очекиван процес у свим армијама света па и у нашој војсци, а прилив нових припадника у Војску Србије бележи раст из године у годину.
Уместо да у интересу свих грађана подржи напоре државе, Антић, као и поједини посланици у Скупштини Србије покушава да узнемири јавност изношењем нетачних информација о борбеној готовости Војске. Јединице у централној и јужној Србији имају бољу попуну у односу на саставе на подручју Војводине и Београда, а укупна борбена способност Војске Србије је на веома високом нивоу.
Исти они који Војску критикују данас, када је после десетогодишњих огромних улагања и реформи стала на ноге, и када су издвајања за одбрану највећа у историји, ћутали су у време када су војска и држава тенденциозно слабљене и уништаване пуних 12 година, од 2000. до 2012. године. Ћутали су кад су војници били на ивици глади, опрема застарела, а углед у међународној и домаћој јавности био је испод нивоа апсолутне нуле. Проговорили су у тренутку када је војска опремљена и способна да изврши сваки задатак у складу са својом уставном улогом. Политичким речником казано - нема никакве сумње, реч је о злонамерним тврдњама које немају никакве везе с реалношћу. О тлапњама које се не заснивају на поузданим подацима и анализи, већ се пласирају зарад привлачења публицитета и стицања јефтиних политичких поена, за своју политичку организацију.
Напад самопроглашеног синдикалисте није усамљен случај. Реч је о синхронизованој игри. Све што говори бивши припадник војске, говоре и поједини посланици у Скупштини Србије и медији који их подржавају. Чини се да ово братство субверзивних дефетиста сматра да су лични политички циљеви важнији од државе. Да не треба да будемо јединствени по питању интереса државе и виталних интереса грађана. Да би их обрадовало да се Вучић саплете на питању Косова. Нема сумње да многи сматрају да би им то помогло да поправе своју политичку позицију, нимало не бринући што би то било науштрб Србије. Морам да их разочарам! За сваког ко заиста хоће да уради нешто позитивно за Србију, витални интереси грађана и његова најдубља уверења јесу једно. Он мора служити циљу већем од личних жеља и потреба своје странке. Србији требају само идеје које могу да унапреде њен положај и положај грађана. Данас. И у будућности. Никако планови поновног урушавања друштва. Требају им размишљања и планови који пред себе стављају велику сврху. Веће плате. Бољи живот. Мир. Сигурну будућност. Око те сврхе уједињена је већина становника Србије. Да би функционери једне, или више опозиционих партија служили свом народу, морају научити да га цене. И да поштују његове изборе. И да их не весели кад Србији иде лоше, већ да их радује кад Србија јача!
Пише: Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије