Rezon: Ne odgovara svima u Srbiji jaka Srbija

Nema nikakve sumnje - ne odgovara svima u Srbiji jaka Srbija. Srbija koja je sposobna da bez staratelja i tutora odlučuje o sebi. Postoji jedan broj političara, intelektualaca, nevladinih organizacija i medija kojima je po volji država lišena svakog vida samostalnosti. Svakog oblika suverenosti. Svakog prerogativa uspeha. Zato me nimalo ne čude spinovi o slaboj Vojsci Srbije. Šire ih ljudi kojima se učinilo da je Srbija došla u poziciju da pitanje Kosova preokrene u našu korist. Stiče se utisak da nismo zatražili da se u skladu s Rezolucijom 1244, na Kosovo vrati 1.000 vojnika, i da vojska nije osposobljena i opremljena da zaštiti Srbe na Kosovu, reč niko ne bi rekao. Svi bi sedeli skrštenih ruku i čekali da se naša pozicija preokrene na gore.

Točak crne propagande je nemilosrdan. On gazi i poništava sve stubove jednog društva. Prosvećeni Zapad, kom se divimo, i koji je naš nedosanjani san, počiva na tri simobola: lokalnoj kulturi, crkvi, vojsci i jedinstvu građana. U Srbiji su prva dva zgažena od 1945. do 1990. Sva četiri su načeta tokom devedesetih. Svaki je dokusuren od 2000. do 2012. Posle sveopšteg petooktobarskog "demokratskog spasa" vojska je bila prva na udaru. Pedantno i predano rušen je njen ugled. Njena snaga svedena je na nivo udruženja izviđača. Kredibilitet komandnog kadra i svrha vojske kao odbrambene snage u potpunosti su diskreditovani.

Ništa od pobrojanog nije proizvod slučajnosti! Urušavanje vojske bilo je rezultat dugotrajne i pažljivo kreirane kampanje. U toj kampanji učestvovali su najviši nosioci vlasti, značajan deo oficirskog kadra, obaveštajni sistem, sindikati i mediji. Po čemu su građani znali vojsku do 2012? Po ubistvu vojnika na Topčideru, o kom je istraga namerno vođena traljavo da bi mogao da se plasira spin da se u vojnom kompleksu krije Ratko Mladić. Znali su je po tragedijama na Pasuljanskim livadama. Znali su je po lovcima na glave koji su kidnapovali oficire i za novčanu nagradu ih izručivali Haškom tribunalu. Po lažnoj reformi koja je iskorišćena da kompletno oklopno naoružanje progutaju ognjevi smederevske železare, i da se pod firmom profesionalizacije smanji broj vojnika. Znali su je po medijskom ratu tadašnjeg ministra i načelnika generalštaba u kom su, pod maskom ličnih optužbi, nekažnjeno obelodanili detalje o lošem stanju u vojsci. Tako su građani od onih koji su trebali da unaprede vojsku, saznali da vojnici imaju toliko male plate da jedva krpe kraj s krajem i da im je moral očajan. Da im se oprema raspada. Da im je oružje zarđalo. Da kasarne i spavaonice više liče na kaznionice nego na smeštaj za ljude koji treba da brane zemlju. Sve to piše u izveštaju Ministarstva odbrane iz 2011. godine, koji je nosio oznaku strogo poverljivo, koji sam objavio kao glavni urednik Građanskog lista. Tada je formiran preki sud za suđenje po hitnom postupku, bez istrage, koji je mene i autorku teksta trebao da osudi za odavanje državne tajne. Dakle, sudstvo, koje je reformom bilo pretvoreno u ličnu službu tadašnje vlasti, nije učinilo ništa da pronađe i kazni one koji su uništili vojsku i urušili odbranu zemlje, već je nastojalo da ućutka jedan od tri slobodna medija, da ne objavljuju detalje o podlom planu razaranja zemlje.

Šta je rezultat svega toga? Srbija je prestala da bude kredibilan činilac na Balkanu. Izgubila je mogućnost da ravnopravno razgovara o najosetljivijim pitanjima - teritorijalnom integritetu i suverenitetu.

Očigledno je da je slabljenje vojne moći bio ciljani proces. Celoj međunarodnoj zajednici bilo je jasno da slaba Srbija nema nikakvu mogućnost da spreči otcepljenje Kosova. Da će iz straha od sopstvene slabosti biti posvećena ispunjavanju spoljnih zahteva.

I taman kad je vojska stala na noge, i taman kad je Srbija odlučila da preokrene svoju poziciju po pitanju Kosova, tražeći da se u skladu s Rezolucijom 1244 na Kosovo i Metohiju vrati 1.000 naših vojnika, usledio je napad na Vojsku. Taj atak nije nimalo slučajan. Da vojska nije ojačala, da nije bolje opremljena, da nije osposobljenija i obučenija, da ima zarđale puške kao nekad, i da vojnici imaju mizerne plate, niko ne bi reč prozborio. Prvo, Srbija ne bi imala kredibilitet da zatraži povratak svoje vojske. Drugo, i kada bi zatražila, taj njen zahtev bi predstavljao smehotresnu olimpijadu. Dobar vic. Neumesnu šalu. Treće, povratak takve vojske nikog ne bi uzbudio, jer ona ne bi mogla da zaštiti nikoga, a kamoli Srbe na Kosovu.

Stvari su se u međuvremenu promenile. Vojska je od najneobučenije, najneopremljenije i najneplaćenije, postala najbolja vojska u regionu. Postavlja se pitanje kome i zašto smeta jaka Vojska Srbije? Odgovor je nedvosmislen! Jaka Vojska Srbije ne odgovara onima kojima ne odgovara snažna i poštovana Srbija! Onima koji su Srbiju i vojsku uništavali punih 12 godina. Sve što svi oni zajedno misle, naglas je izgovorio bivši pripadnik Vojske Srbije Novica Antić, koji pod plaštom navodnog sindikalnog delovanja svesno i namerno plasira neistine o Vojsci Srbije i pokušava da potkopa njen javni ugled.

Koristeći činjenicu da vojnici nisu hajlenderi, i da ne žive večno, već da odlaze u penziju, Antić iznosi već poznate izmišljotine o odlivu kadra i popuni jedinica Vojske Srbije. Odliv kadra iz sistema odbrane je normalan i očekivan proces u svim armijama sveta pa i u našoj vojsci, a priliv novih pripadnika u Vojsku Srbije beleži rast iz godine u godinu.

Umesto da u interesu svih građana podrži napore države, Antić, kao i pojedini poslanici u Skupštini Srbije pokušava da uznemiri javnost iznošenjem netačnih informacija o borbenoj gotovosti Vojske. Jedinice u centralnoj i južnoj Srbiji imaju bolju popunu u odnosu na sastave na području Vojvodine i Beograda, a ukupna borbena sposobnost Vojske Srbije je na veoma visokom nivou.

Isti oni koji Vojsku kritikuju danas, kada je posle desetogodišnjih ogromnih ulaganja i reformi stala na noge, i kada su izdvajanja za odbranu najveća u istoriji, ćutali su u vreme kada su vojska i država tendenciozno slabljene i uništavane punih 12 godina, od 2000. do 2012. godine. Ćutali su kad su vojnici bili na ivici gladi, oprema zastarela, a ugled u međunarodnoj i domaćoj javnosti bio je ispod nivoa apsolutne nule. Progovorili su u trenutku kada je vojska opremljena i sposobna da izvrši svaki zadatak u skladu sa svojom ustavnom ulogom. Političkim rečnikom kazano - nema nikakve sumnje, reč je o zlonamernim tvrdnjama koje nemaju nikakve veze s realnošću. O tlapnjama koje se ne zasnivaju na pouzdanim podacima i analizi, već se plasiraju zarad privlačenja publiciteta i sticanja jeftinih političkih poena, za svoju političku organizaciju.

Napad samoproglašenog sindikaliste nije usamljen slučaj. Reč je o sinhronizovanoj igri. Sve što govori bivši pripadnik vojske, govore i pojedini poslanici u Skupštini Srbije i mediji koji ih podržavaju. Čini se da ovo bratstvo subverzivnih defetista smatra da su lični politički ciljevi važniji od države. Da ne treba da budemo jedinstveni po pitanju interesa države i vitalnih interesa građana. Da bi ih obradovalo da se Vučić saplete na pitanju Kosova. Nema sumnje da mnogi smatraju da bi im to pomoglo da poprave svoju političku poziciju, nimalo ne brinući što bi to bilo nauštrb Srbije. Moram da ih razočaram! Za svakog ko zaista hoće da uradi nešto pozitivno za Srbiju, vitalni interesi građana i njegova najdublja uverenja jesu jedno. On mora služiti cilju većem od ličnih želja i potreba svoje stranke. Srbiji trebaju samo ideje koje mogu da unaprede njen položaj i položaj građana. Danas. I u budućnosti. Nikako planovi ponovnog urušavanja društva. Trebaju im razmišljanja i planovi koji pred sebe stavljaju veliku svrhu. Veće plate. Bolji život. Mir. Sigurnu budućnost. Oko te svrhe ujedinjena je većina stanovnika Srbije. Da bi funkcioneri jedne, ili više opozicionih partija služili svom narodu, moraju naučiti da ga cene. I da poštuju njegove izbore. I da ih ne veseli kad Srbiji ide loše, već da ih raduje kad Srbija jača!

Piše: Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije