Резон: Мост као тријумф здравог разума над предрасудама

Грађани су свесни да при изласку на биралишта имају само једну могућност. Могу да армирају темељ своје будућности гласајући за политику актуелне власти, која је 2012. пробудила Србију, подигла је из пепела пропасти, и добром политиком је довела до нивоа када плата од 1.000 евра више није пусти сан већ извесна реалност. Или да, гласајући за опозицију, помогну да држава постане разбојничка пећина, као што је то био случај до 2012. године. Ово друго, сложићемо се, није никакав избор, јер представља очигледну катастрофу. Дакле, пут је јасан свакоме ко себи, својој породици, својим рођацима, пријатељима, свом граду и својој земљи жели боље.

Један, мањи део Срба, који политичко-економску позицију Србије посматра с барикада лажне еколошке и још лажније демократске забринутости, неће се сагласити са мном. Али, лако је доказати да су у заблуди. Да би се рационално расуђивало неопходно је само једно - превазићи одбојност према чињеницама. Свако, ко заиста мисли добро заједници мора бити у стању да одвоји драгоцено од безвредног. Да препозна вредност урађеног. Дела говоре све. Добра и лоша. Видљива и заборављена.

У новинарству нема старих вести, има само нових читалаца, па ћу по ко зна који пут подсетити на погубна дела данашње опозиције која су ивршили током своје 12 година дуге владавине. Да су остали још две године, од Србије не би остао ни камен на камену. Ко се на пример сећа фабрике црепа и плочица „Тоза Марковић”? Нико. Сви су је избрисали из сећања, јер су је Ђилас, Јеремић, Тадић, и остали опозиционари уз помоћ Пајтића продали помоћницима једног српског тајкуна и свели је на ниво средњевековне мануфактуре. Ко памти „Новосадску млекару”? „ХИНС”? „Котекс продук”? Или ПИК „Бечеј”? Ретки су такви. А ПИК је било најбоље пољопривредно газдинство на свету, због ког су на Пољопривредни сајам у Новом Саду 1971. године дошли министри пољопривреде Канаде, САД и Велике Британије, да сазнају на који начин српске краве дају 800 литара млека више од крава које су их отелиле у њиховим земљама? Ко се сећа „Новкабела”? Његови малобројни преживели радници. Гигант, који је био синоним успеха, издише као заборављена рушевина.

Из тог рушилачког наслеђа логично је да се изроди идеја да је градња моста лоша ствар за Нови Сад. То је вероватно једна од најкатастрофалнијих идеја опозиције и њима блиског НВО сектора. Она међутим није неочекивана. У недостатку плана за развој који би био бољи од плана који грађанима нуде Вучић и СНС, они морају да буду против моста за који се изборио Милош Вучевић.

И није проблем што су погрешили. Ограничени скученим оквиром императивне мржње према свим активностима власти помислили су да је забрана градње моста феноменална идеја. Да се ту могу освојити неки гласови. Проблем је што не признају своју грешку. Све заблуде пате од истог феномена - засноване су на погрешним претпоставкама. Нико разуман не може бити против грађевине која ће драстично унапредити живот свих Новосађана. Мост ће повећати свеукупну функционалност града. Подићи ће мобилност становника. А уз то ће генерисати и нову економску вредност.

Само људи тешко оболели од прекомерне таштине не пристају да ревидирају своје претпоставке. И закључке. А непрестани покушаји да се изокретањем и извитоперивањем контекста ноторни факти претворе у нетачне представе могу се тумачити као клинички симптоми намерног и немумереног бега од реалности.

- Браћо, дотужило је и ваља да се бранимо. Видите лепо да ће нас ова грађевина ископати и појести. И деца ће нам на њој кулучити, ако нас још буде. Ово се за наш ископ и ради, а не за друго. Сиротињи и раји ћуприја и не треба, него Турцима; а ми нит’ дижемо војске нит’ водимо трговину; и скела нам је много. Него, нас смо се неколицина договорили да идемо ноћу, у глухо доба, и да обарамо и кваримо, колико се може, што је направљено и подигнуто, а да пустимо глас како вила руши  грађевину и не да моста Дрини. Па да видимо хоће ли шта помоћи. Другога пута немамо, а нешто ваља радити.

Свака сличност текста који цитирам са Новим Садом 21. века је случајна. Али је свака сличност са мишљењем и деловањем једног, истина, изузетно малог броја Новосађана, шокантно велика. И намерна. Цитирани текст није најновија вест Н1 о протестима против градње новог моста у Новом Саду, који ће, упркос мишљењу уредништва Н1, представљати симбол града и чудо најновије градитељске технологије. Није ни извештај Нове С. Још мање листа Данас. Ни по стилу. Ни по прецизности чињеница. Текст представља цитат из романа „На Дрини ћуприја”, српског нобеловца Иве Андрића. Турци из уводног цитата фигуративно представљају 98 одсто Новосађана који другачије мисле од Н1, Нове С, Данаса и њихових саговорника. Реч је о убедљивој већини Новосађана који желе да њихов град личи на светске метрополе, а не на вишеградску касабу из Андрићевог приповедања.

Нисам поборник искључивости. Сваки разлог ваља размотрити, и ниједан приговор не треба унапред одбацити. Све док се не утврди да он представља сукоб с разумом.

О чему данас извештавају медији? Неколико невладиних организација, чије идеје подржава неколико стотина људи сматра да Новом Саду не треба мост. На планираном месту, у продужетку Булевара Европе. Јер мост ће ту, тврде његови противници, представљати пакао за грађане.

Андрић нас извештава да су и житељи Вишеграда 1571. године сматрали да ће Мехмед-пашина ћуприја направити пакао од њихове вароши. И да градња једног тако велелепног моста не личи ни на шта. И у настојањима да га се реше, они су пре 450 година мислили и предузимали исто што и Новосађани данас 2022. године.

- На свашта личи ово само не на мост. Тако мисле касабалијски Турци потурчењаци и у четири ока признају да им је присело и на нос ударило и господство и понос и будућа слава, и отресају се и моста и везира, и само моле бога да их ослободи ове напасти и да њима и њиховим кућама врати некадашњи мир и тишину скромнога живота, поред старинске скеле на реци - пише Андрић.

Временом је мост надрастао заблуде и ситне пакости. Постао је предмет обожавања. Главна котва локалпатриотизма. Андрићево ремек-дело узвисило га је и дало му печат светске изузетности.

Историја је сурова. Увек се понавља. Нажалост, не на добро. Нико не учи на грешкама и уместо добрих, копирају се лоши обрасци. Апсурдно, али истинито, свако време има своју касабу. Свог Радисава. Прасвест која се плаши прогреса. Свој паланачки дух и своју филозофију паланке, која је посебно изражена у понашању људи који себе без покрића сматрају узвишеним тумачима сваке вредности и сваке потребе. Један број Новосађана, болује од истих мана као и становници вишеградске касабе пре 450 година, иако је Нови Сад од свог настанка исказивао космополитски дух због ког је проглашен и Српском Атином.

Шта су њихови аргументи? Они нису засновани ни на једном елементу опште, нити пак економске логике. Немају ни естетичку нити економску разговетност. Још мање имају естетичку и економску истинитост и извесност. Њихови ставови представљају неистинит субјективни доживљај. И самим, тим представљају фингирану, симулирану побуну. Они се против моста буне не зато што је лош, или зато што сматрају да ће његова изградња имати негативне последице по грађане. Не! Побуна је узрокована једном крајње ирационалном побудом. Бити против власти!

Наравно, опозициони ангажман је легитиман. И пожељан. Али политички ангажман који је заснован само на једној премиси - да је добро бити против свега што власт ради, не представља само идеолошку и политичку, већ интелектуалну и логичку заблуду.

Тврди се да ће мостом ићи аутомобили. Истина је. Мостови томе и служе. Али осим тога, мостови имају и друге функције. Практичне и симболичке. Осим што олакшавају одвијање саобраћаја и олакшвају живот људима, јер им скраћују путовање, штеде им време и новац, мостови представљају тачку повезивања. Спајајући географске целине, мостови доприносе размени људских, економских и културних потенцијала и идеја. Дунав је чињеница која не може да се игнорише. Дунав је сила под сенком Тврђаве, рекао би Балашевић. Дунав се не може заобићи, нити прескочити. Може се само премостити.

Нови Сад сада има 200.000 сановника више него када је грађен Мост слободе. Један мост за брзи прелазак на сремску страну града више није довољан за град од скоро пола милиона људи. Нови мост представља инвестицију за будућност. Темељ за нове генерације. Њима треба омогућити да имају квалитетну основу за даљи развој града. Такође, Нови Сад као све снажнији економски и бизнис центар представља гравитациону тачку која ће привлачити све више људи. Што је добро за град, али није за лажну новосадску елиту. Дођоши су категорија коју мрзе више од мостова! Страх од људи и страх од напретка спадају у најирационалније страхове. И зато се људи, чији су умови закључани у ирационалној искључивости, узалуд упињу да оспоре квалитет егзактних чињеница. Међутим, ма како тумачене, и у који год контекст стављане оне представљају неоспориво стање ствари. Перцепција и стварност морају да се сретну, укрсте. Да се поклопе. Политика није инстинкт. Већ епистемологија. Наука о једном човеку и свим грађанима и њиховим потребама. Мост, као парадигма развоја коју нуди СНС представља тријумф здравог разума над предрасудама, победу рација над, за грађане погубним, заблудама опозиције.

         Милорад Бојовић

        Аутор је стручњак за односе с јавношћу