Rezon: Most kao trijumf zdravog razuma nad predrasudama

Građani su svesni da pri izlasku na birališta imaju samo jednu mogućnost. Mogu da armiraju temelj svoje budućnosti glasajući za politiku aktuelne vlasti, koja je 2012. probudila Srbiju, podigla je iz pepela propasti, i dobrom politikom je dovela do nivoa kada plata od 1.000 evra više nije pusti san već izvesna realnost. Ili da, glasajući za opoziciju, pomognu da država postane razbojnička pećina, kao što je to bio slučaj do 2012. godine. Ovo drugo, složićemo se, nije nikakav izbor, jer predstavlja očiglednu katastrofu. Dakle, put je jasan svakome ko sebi, svojoj porodici, svojim rođacima, prijateljima, svom gradu i svojoj zemlji želi bolje.

Jedan, manji deo Srba, koji političko-ekonomsku poziciju Srbije posmatra s barikada lažne ekološke i još lažnije demokratske zabrinutosti, neće se saglasiti sa mnom. Ali, lako je dokazati da su u zabludi. Da bi se racionalno rasuđivalo neophodno je samo jedno - prevazići odbojnost prema činjenicama. Svako, ko zaista misli dobro zajednici mora biti u stanju da odvoji dragoceno od bezvrednog. Da prepozna vrednost urađenog. Dela govore sve. Dobra i loša. Vidljiva i zaboravljena.

U novinarstvu nema starih vesti, ima samo novih čitalaca, pa ću po ko zna koji put podsetiti na pogubna dela današnje opozicije koja su ivršili tokom svoje 12 godina duge vladavine. Da su ostali još dve godine, od Srbije ne bi ostao ni kamen na kamenu. Ko se na primer seća fabrike crepa i pločica „Toza Marković”? Niko. Svi su je izbrisali iz sećanja, jer su je Đilas, Jeremić, Tadić, i ostali opozicionari uz pomoć Pajtića prodali pomoćnicima jednog srpskog tajkuna i sveli je na nivo srednjevekovne manufakture. Ko pamti „Novosadsku mlekaru”? „HINS”? „Koteks produk”? Ili PIK „Bečej”? Retki su takvi. A PIK je bilo najbolje poljoprivredno gazdinstvo na svetu, zbog kog su na Poljoprivredni sajam u Novom Sadu 1971. godine došli ministri poljoprivrede Kanade, SAD i Velike Britanije, da saznaju na koji način srpske krave daju 800 litara mleka više od krava koje su ih otelile u njihovim zemljama? Ko se seća „Novkabela”? Njegovi malobrojni preživeli radnici. Gigant, koji je bio sinonim uspeha, izdiše kao zaboravljena ruševina.

Iz tog rušilačkog nasleđa logično je da se izrodi ideja da je gradnja mosta loša stvar za Novi Sad. To je verovatno jedna od najkatastrofalnijih ideja opozicije i njima bliskog NVO sektora. Ona međutim nije neočekivana. U nedostatku plana za razvoj koji bi bio bolji od plana koji građanima nude Vučić i SNS, oni moraju da budu protiv mosta za koji se izborio Miloš Vučević.

I nije problem što su pogrešili. Ograničeni skučenim okvirom imperativne mržnje prema svim aktivnostima vlasti pomislili su da je zabrana gradnje mosta fenomenalna ideja. Da se tu mogu osvojiti neki glasovi. Problem je što ne priznaju svoju grešku. Sve zablude pate od istog fenomena - zasnovane su na pogrešnim pretpostavkama. Niko razuman ne može biti protiv građevine koja će drastično unaprediti život svih Novosađana. Most će povećati sveukupnu funkcionalnost grada. Podići će mobilnost stanovnika. A uz to će generisati i novu ekonomsku vrednost.

Samo ljudi teško oboleli od prekomerne taštine ne pristaju da revidiraju svoje pretpostavke. I zaključke. A neprestani pokušaji da se izokretanjem i izvitoperivanjem konteksta notorni fakti pretvore u netačne predstave mogu se tumačiti kao klinički simptomi namernog i nemumerenog bega od realnosti.

- Braćo, dotužilo je i valja da se branimo. Vidite lepo da će nas ova građevina iskopati i pojesti. I deca će nam na njoj kulučiti, ako nas još bude. Ovo se za naš iskop i radi, a ne za drugo. Sirotinji i raji ćuprija i ne treba, nego Turcima; a mi nit’ dižemo vojske nit’ vodimo trgovinu; i skela nam je mnogo. Nego, nas smo se nekolicina dogovorili da idemo noću, u gluho doba, i da obaramo i kvarimo, koliko se može, što je napravljeno i podignuto, a da pustimo glas kako vila ruši  građevinu i ne da mosta Drini. Pa da vidimo hoće li šta pomoći. Drugoga puta nemamo, a nešto valja raditi.

Svaka sličnost teksta koji citiram sa Novim Sadom 21. veka je slučajna. Ali je svaka sličnost sa mišljenjem i delovanjem jednog, istina, izuzetno malog broja Novosađana, šokantno velika. I namerna. Citirani tekst nije najnovija vest N1 o protestima protiv gradnje novog mosta u Novom Sadu, koji će, uprkos mišljenju uredništva N1, predstavljati simbol grada i čudo najnovije graditeljske tehnologije. Nije ni izveštaj Nove S. Još manje lista Danas. Ni po stilu. Ni po preciznosti činjenica. Tekst predstavlja citat iz romana „Na Drini ćuprija”, srpskog nobelovca Ive Andrića. Turci iz uvodnog citata figurativno predstavljaju 98 odsto Novosađana koji drugačije misle od N1, Nove S, Danasa i njihovih sagovornika. Reč je o ubedljivoj većini Novosađana koji žele da njihov grad liči na svetske metropole, a ne na višegradsku kasabu iz Andrićevog pripovedanja.

Nisam pobornik isključivosti. Svaki razlog valja razmotriti, i nijedan prigovor ne treba unapred odbaciti. Sve dok se ne utvrdi da on predstavlja sukob s razumom.

O čemu danas izveštavaju mediji? Nekoliko nevladinih organizacija, čije ideje podržava nekoliko stotina ljudi smatra da Novom Sadu ne treba most. Na planiranom mestu, u produžetku Bulevara Evrope. Jer most će tu, tvrde njegovi protivnici, predstavljati pakao za građane.

Andrić nas izveštava da su i žitelji Višegrada 1571. godine smatrali da će Mehmed-pašina ćuprija napraviti pakao od njihove varoši. I da gradnja jednog tako velelepnog mosta ne liči ni na šta. I u nastojanjima da ga se reše, oni su pre 450 godina mislili i preduzimali isto što i Novosađani danas 2022. godine.

- Na svašta liči ovo samo ne na most. Tako misle kasabalijski Turci poturčenjaci i u četiri oka priznaju da im je priselo i na nos udarilo i gospodstvo i ponos i buduća slava, i otresaju se i mosta i vezira, i samo mole boga da ih oslobodi ove napasti i da njima i njihovim kućama vrati nekadašnji mir i tišinu skromnoga života, pored starinske skele na reci - piše Andrić.

Vremenom je most nadrastao zablude i sitne pakosti. Postao je predmet obožavanja. Glavna kotva lokalpatriotizma. Andrićevo remek-delo uzvisilo ga je i dalo mu pečat svetske izuzetnosti.

Istorija je surova. Uvek se ponavlja. Nažalost, ne na dobro. Niko ne uči na greškama i umesto dobrih, kopiraju se loši obrasci. Apsurdno, ali istinito, svako vreme ima svoju kasabu. Svog Radisava. Prasvest koja se plaši progresa. Svoj palanački duh i svoju filozofiju palanke, koja je posebno izražena u ponašanju ljudi koji sebe bez pokrića smatraju uzvišenim tumačima svake vrednosti i svake potrebe. Jedan broj Novosađana, boluje od istih mana kao i stanovnici višegradske kasabe pre 450 godina, iako je Novi Sad od svog nastanka iskazivao kosmopolitski duh zbog kog je proglašen i Srpskom Atinom.

Šta su njihovi argumenti? Oni nisu zasnovani ni na jednom elementu opšte, niti pak ekonomske logike. Nemaju ni estetičku niti ekonomsku razgovetnost. Još manje imaju estetičku i ekonomsku istinitost i izvesnost. Njihovi stavovi predstavljaju neistinit subjektivni doživljaj. I samim, tim predstavljaju fingiranu, simuliranu pobunu. Oni se protiv mosta bune ne zato što je loš, ili zato što smatraju da će njegova izgradnja imati negativne posledice po građane. Ne! Pobuna je uzrokovana jednom krajnje iracionalnom pobudom. Biti protiv vlasti!

Naravno, opozicioni angažman je legitiman. I poželjan. Ali politički angažman koji je zasnovan samo na jednoj premisi - da je dobro biti protiv svega što vlast radi, ne predstavlja samo ideološku i političku, već intelektualnu i logičku zabludu.

Tvrdi se da će mostom ići automobili. Istina je. Mostovi tome i služe. Ali osim toga, mostovi imaju i druge funkcije. Praktične i simboličke. Osim što olakšavaju odvijanje saobraćaja i olakšvaju život ljudima, jer im skraćuju putovanje, štede im vreme i novac, mostovi predstavljaju tačku povezivanja. Spajajući geografske celine, mostovi doprinose razmeni ljudskih, ekonomskih i kulturnih potencijala i ideja. Dunav je činjenica koja ne može da se ignoriše. Dunav je sila pod senkom Tvrđave, rekao bi Balašević. Dunav se ne može zaobići, niti preskočiti. Može se samo premostiti.

Novi Sad sada ima 200.000 sanovnika više nego kada je građen Most slobode. Jedan most za brzi prelazak na sremsku stranu grada više nije dovoljan za grad od skoro pola miliona ljudi. Novi most predstavlja investiciju za budućnost. Temelj za nove generacije. Njima treba omogućiti da imaju kvalitetnu osnovu za dalji razvoj grada. Takođe, Novi Sad kao sve snažniji ekonomski i biznis centar predstavlja gravitacionu tačku koja će privlačiti sve više ljudi. Što je dobro za grad, ali nije za lažnu novosadsku elitu. Dođoši su kategorija koju mrze više od mostova! Strah od ljudi i strah od napretka spadaju u najiracionalnije strahove. I zato se ljudi, čiji su umovi zaključani u iracionalnoj isključivosti, uzalud upinju da ospore kvalitet egzaktnih činjenica. Međutim, ma kako tumačene, i u koji god kontekst stavljane one predstavljaju neosporivo stanje stvari. Percepcija i stvarnost moraju da se sretnu, ukrste. Da se poklope. Politika nije instinkt. Već epistemologija. Nauka o jednom čoveku i svim građanima i njihovim potrebama. Most, kao paradigma razvoja koju nudi SNS predstavlja trijumf zdravog razuma nad predrasudama, pobedu racija nad, za građane pogubnim, zabludama opozicije.

         Milorad Bojović

        Autor je stručnjak za odnose s javnošću