РЕЗОН Коме је сукоб важнији од разговора?

Пише: Милорад Бојовић

Реч може горе посећи него мач! Разговор је спона међу људима! Две дијаметрално супротне тврдње о истом. Два различита концепта и приступа комуникацији међу људима. Два различита тумачења и две различите стратегије за интеракцију једне или више особа.

Када би се спровела анонимна анкета с питањем коме припадају, несумњиво је да би цела лева и леволиберална Србија одговорила да иза првог исказа стоје напредњаци, а да друга тврдња несумњиво одговара опозицији. И сви испитаници би жестоко погрешили.

Више од годину дана интелектуална елита која подржава опозицију тврдила је да Вучић и СНС неће разговор. Да не заговарају умереност. Нити промовишу судржаност. Да ће одмах после избора спровести терор над неистомишљеницима. Тврдили су да намерно деле и свађају грађане да би лакше владали. Нудили су доказе да ће напредњаци још дубље и још грубље поделити друштво. Испоставило се да су ствари потпуно обрнуте. По окончању избора јавност је добила нове, несумњиве доказе да грађане на добре и зле дели опозиција и елита која је подржава. Открила их је огромна количина незадовољства, ружних и тешких речи којим су коментарисали сусрет Вучића и Ђиласа. И то не треба да зачуди никог. Више пута сам писао о томе да се цео модус операнди деловања опозиције и нестаначких личности које стоје уз њу састоји од унапред пласираних клевета која супротну страну оптужују да је искључива. Зла. И недостојна.

Да би оправдали своју сврху и наставили с политиком подела њима је било важно да до сусрета не дође. Да добију потврду својих тврдњи. Да покажу како је председник искључив. Да је аутократа. Деспот. И да није председник свих грађана. Њима је требао повод за дезавуисање воље грађана. Они су се радовали простестима и немирима као јеванђељу личног спасења. Настојали су да тињајућим сукобом поново подстакну изнурене људе. Али, као и после свих великих борби које не обезбеде адекватан резултат, губитницима разочарање убије полет. Да сам у праву потврђују речи Мирослава Алексића. Он каже „Разговараћемо са свима осим са Вучићем„. Кад би се извукла из коалиције, Алексићева странка вероватно не би прешла цензус. Али, он са два одсто подршке презриво одбацује 2,2 милиона грађана који су гласали за Вучића, и у чије име он разговара о смиривању тензија и политичкој стабилности. Али и у име свих других учесника на изборима, и свих грађана који су остали код куће.

Вучић је показао да политику не тумачи као голу математику. Да је Србија важнија од бројева, иако су они убедљиво на његовој страни. И да сматра и верује да политика не може бити сврха самој себи. Да је као новоизабрани председник у обавези да разговара с свим политичким актерима, чак и ако се узме у обзир да је освојио скоро 800 хиљада гласове више од свих противкандидата заједно. И да је групација странака коју је предводила Ђиласова партија, освојила четири пута мање гласова од СНС-а.

Велика моћ носи са собом и велику одговорност. Вучић је недвосмислено показао да то зна. И разуме. Потпуно сам сигуран да би опозиција, уколико би улоге биле замењене, запоставила одговорност и испољила само насилну моћ, као што су је демонстрирали 2008. године, када је приликом мирних демонстрација, грубом применом полицијске силе, убијен Ранко Панић.

Никад нисам припадао људима који верују да опозиција има снагу за објективно сагледавање политичких околности. То не мислим ни сада. И то не зато што сам нетолерантан, већ зато што то говоре њихови изборни резултати. И ови последњи од 3. априла, али и сви избори од 1990. године.  Леволибералне странке увек су освајале мање гласова од конзервативних и државотворних странака. Њих не покреће потреба да мењају ствари већ уверење да им управљање државом припада само по себи, због њихове уображене и измаштане супрериорности.

Још пре 12 месеци сам написао да ако не смисле начин како да ураде више од Вучића и СНС-а, не постоји изборни закон који може помоћи опозицији. И да је једини начин да остваре своје мокре политичке снове о доласку на власт јесте да СНС и Вучић не учествују на изборима. И био сам у праву. Зато ће и поновљени избори потврдити да политичка криза у Београду није постојала. Да је била креирана као начин да се покуша доћи до власти манипулативним политичким инжењерингом. Доказаће се и да опозиција подгревањем приче о непремостивом антагонизму с напредњацима прикрива разлике које њихову непринципијелну политичку групацију деле изнутра. Да би могли да се споје у један владајући конгломерат, ако им то математика омогући. СНС, пре поновљених избора има 22 мандата више од другопласиране листе, а 10 мандата више од целокупне леволибералне опозиције. Упркос очигледној чињеници да је власт поново убедљиво победила, опозиција тврди да је Београд на њиховој страни. Инсистирајући на својој верзији изборних резултата они заправо покушавају да замаскирају чињеницу да би се без имало гађења ујединили и са мрским десничарима по новозаветном принципу: „Доиста, где ти је благо, онде ће ти бити срце„.

Оно што поред лошег резултата опозиције нервира стране центре моћи јесте чињеница да Влада Србије неће бити фомирана по истом интересном принципу, по ком се удружује лева и десна, четничка и мондијалистичка, заветна и либерална опозиција.

Од Титове смрти, а нарочито после свргавања Милошевића, на саставе кабинета српских влада више су утицали странци, него Срби. За период комунизма уопште није било пресудно то што нема слободних избора. Унутар партије проналажена су кадровска решења, чија ће се пуна сврха испољити приликом антобирократске револуције, распада Југославије и транзиције. Растурање државе, деиндустријализација и осиромашење изведни су изнутра, по замислима споља. Срби су од Титове смрти, следећи ниску грешака, нанизаних од доласка на Балкан, учинили све да униште сами себе. Не схватајући да ће Брозов провизоријум бити растављен по истој франкенштајнској шеми по којој је склапан, веровали су људима опасних намера. Вуку Драшковићу. Слободану Милошевићу. Мартићу. Hayiću. Биљани Плавшић. Поплашену. Ђинђићу. Коштуници. Тадићу. Дајући им гласове, даровали су им ауторитет и право да униште све што се могло сачувати. Године под ДОС-ом резултирале су обрнутом метаморфозом. Служба државне безбедности потпуно је уништена. Контраобавештајна служба исто тако. Војна агентура заувек је остала дрвена лутка. И то не само због марионетског кадра, него због погрешног поимања свог постојања.

У Милошевићевим редовима било је много људи, који су радили много и ревносно, али против интереса Србије. У полицији, војсци, међу министрима седели су људи чији је крајњи учинак био користан само за странце. Земља се скупила уздуж и попреко. Углед и утицај су јој драстично умањени. Грађани су живели у крајњој беди. На крају, кад је Милошевић падао, многи су показали своје право лице и разоткрили своју дуплу игру у последњем чину. Сви они су преживели ДОС-ову револуцију.

После 5. октобра, састав ниједне владе није бирао српски народ, већ стране амбасаде. Докази се нажалост не налазе у штампи постпетокотобарске Србије, јер су медије окупирале стране ДОС-а. Чињенице и сведочанства налазе се у књигама страних дипломата, изјавама обавештајаца и анализама страних новинара.

Вилијам Монтгомери детаљно пише о свом утицају на свргавање Милошевића. О организовању догађаја 5. октобра. Управљању јавним мњењем и усмеравању медија. Спавачима у војсци и полицији и њиховом активирању. Он описује све министре који су били по вољи САД, пре и после убиства Ђинђића.

Записано је да су потпредседници Владе на ибарској магистрали продавали државне тајне америчким обвештајцима. Да су министри пре или након усвајања закона одлазили у три западне амбасаде

да им поднесу извештај о активностима владе.

Након формирања Ђинђићеве Владе, место министра рударства добио је амерички човек. Неколико дана пре него ће бити смењен ишао је код Вилијама Монтгомерија да тражи заштиту. А Монтгомери је утицао и на избор Живковића за премијера и на састав његовог кабинета. Обе Коштуничине владе биле су формиране под притиском страних сила. Као и Цветковићева влада, коју је заправо водило Тадићево окружење и људи повезани са страним службама.

Очигледно је - Србија је циљано предата у руке странцима и неколицини тајкуна, који су отимање друштвених и државних ресурса извели с циљем слабљења економске, а самим тим и политичке моћи државе. Осиромашена и немоћна, Србија је постала зависна од добре воље страних влада и страних фирми, које су за мале паре куповале домаће фабрике и давале кредите лажно их именујући као финансијску помоћ. Грађани су губили утицај јер њихов глас није представљао ништа. Власт је могла да се формира само уколико министре одобре тајкуни и страни амбасадори.

То се с Вучићем променило. Србија је заузела позицију неутралности у односу на светске центре моћи и сарадњу са свима који обезбеђују развој српске економије и привреде. Србији не треба сукоб ни са Истоком, нити замерање и сукобљавање са Западом. Србији не треба нова изолација. Нити нове санкције. Србији не треба ни амерички, ни руски утицај у Влади. Србији треба утицај њених грађана. Влада која ће заступати интересе Србије. Нова влада ће, сасвим је извесно, бити формирана на основу принципа који надилазе сваку пристрасност. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу