REZON Kome je sukob važniji od razgovora?

Piše: Milorad Bojović

Reč može gore poseći nego mač! Razgovor je spona među ljudima! Dve dijametralno suprotne tvrdnje o istom. Dva različita koncepta i pristupa komunikaciji među ljudima. Dva različita tumačenja i dve različite strategije za interakciju jedne ili više osoba.

Kada bi se sprovela anonimna anketa s pitanjem kome pripadaju, nesumnjivo je da bi cela leva i levoliberalna Srbija odgovorila da iza prvog iskaza stoje naprednjaci, a da druga tvrdnja nesumnjivo odgovara opoziciji. I svi ispitanici bi žestoko pogrešili.

Više od godinu dana intelektualna elita koja podržava opoziciju tvrdila je da Vučić i SNS neće razgovor. Da ne zagovaraju umerenost. Niti promovišu sudržanost. Da će odmah posle izbora sprovesti teror nad neistomišljenicima. Tvrdili su da namerno dele i svađaju građane da bi lakše vladali. Nudili su dokaze da će naprednjaci još dublje i još grublje podeliti društvo. Ispostavilo se da su stvari potpuno obrnute. Po okončanju izbora javnost je dobila nove, nesumnjive dokaze da građane na dobre i zle deli opozicija i elita koja je podržava. Otkrila ih je ogromna količina nezadovoljstva, ružnih i teških reči kojim su komentarisali susret Vučića i Đilasa. I to ne treba da začudi nikog. Više puta sam pisao o tome da se ceo modus operandi delovanja opozicije i nestanačkih ličnosti koje stoje uz nju sastoji od unapred plasiranih kleveta koja suprotnu stranu optužuju da je isključiva. Zla. I nedostojna.

Da bi opravdali svoju svrhu i nastavili s politikom podela njima je bilo važno da do susreta ne dođe. Da dobiju potvrdu svojih tvrdnji. Da pokažu kako je predsednik isključiv. Da je autokrata. Despot. I da nije predsednik svih građana. Njima je trebao povod za dezavuisanje volje građana. Oni su se radovali prostestima i nemirima kao jevanđelju ličnog spasenja. Nastojali su da tinjajućim sukobom ponovo podstaknu iznurene ljude. Ali, kao i posle svih velikih borbi koje ne obezbede adekvatan rezultat, gubitnicima razočaranje ubije polet. Da sam u pravu potvrđuju reči Miroslava Aleksića. On kaže „Razgovaraćemo sa svima osim sa Vučićem„. Kad bi se izvukla iz koalicije, Aleksićeva stranka verovatno ne bi prešla cenzus. Ali, on sa dva odsto podrške prezrivo odbacuje 2,2 miliona građana koji su glasali za Vučića, i u čije ime on razgovara o smirivanju tenzija i političkoj stabilnosti. Ali i u ime svih drugih učesnika na izborima, i svih građana koji su ostali kod kuće.

Vučić je pokazao da politiku ne tumači kao golu matematiku. Da je Srbija važnija od brojeva, iako su oni ubedljivo na njegovoj strani. I da smatra i veruje da politika ne može biti svrha samoj sebi. Da je kao novoizabrani predsednik u obavezi da razgovara s svim političkim akterima, čak i ako se uzme u obzir da je osvojio skoro 800 hiljada glasove više od svih protivkandidata zajedno. I da je grupacija stranaka koju je predvodila Đilasova partija, osvojila četiri puta manje glasova od SNS-a.

Velika moć nosi sa sobom i veliku odgovornost. Vučić je nedvosmisleno pokazao da to zna. I razume. Potpuno sam siguran da bi opozicija, ukoliko bi uloge bile zamenjene, zapostavila odgovornost i ispoljila samo nasilnu moć, kao što su je demonstrirali 2008. godine, kada je prilikom mirnih demonstracija, grubom primenom policijske sile, ubijen Ranko Panić.

Nikad nisam pripadao ljudima koji veruju da opozicija ima snagu za objektivno sagledavanje političkih okolnosti. To ne mislim ni sada. I to ne zato što sam netolerantan, već zato što to govore njihovi izborni rezultati. I ovi poslednji od 3. aprila, ali i svi izbori od 1990. godine.  Levoliberalne stranke uvek su osvajale manje glasova od konzervativnih i državotvornih stranaka. Njih ne pokreće potreba da menjaju stvari već uverenje da im upravljanje državom pripada samo po sebi, zbog njihove uobražene i izmaštane supreriornosti.

Još pre 12 meseci sam napisao da ako ne smisle način kako da urade više od Vučića i SNS-a, ne postoji izborni zakon koji može pomoći opoziciji. I da je jedini način da ostvare svoje mokre političke snove o dolasku na vlast jeste da SNS i Vučić ne učestvuju na izborima. I bio sam u pravu. Zato će i ponovljeni izbori potvrditi da politička kriza u Beogradu nije postojala. Da je bila kreirana kao način da se pokuša doći do vlasti manipulativnim političkim inženjeringom. Dokazaće se i da opozicija podgrevanjem priče o nepremostivom antagonizmu s naprednjacima prikriva razlike koje njihovu neprincipijelnu političku grupaciju dele iznutra. Da bi mogli da se spoje u jedan vladajući konglomerat, ako im to matematika omogući. SNS, pre ponovljenih izbora ima 22 mandata više od drugoplasirane liste, a 10 mandata više od celokupne levoliberalne opozicije. Uprkos očiglednoj činjenici da je vlast ponovo ubedljivo pobedila, opozicija tvrdi da je Beograd na njihovoj strani. Insistirajući na svojoj verziji izbornih rezultata oni zapravo pokušavaju da zamaskiraju činjenicu da bi se bez imalo gađenja ujedinili i sa mrskim desničarima po novozavetnom principu: „Doista, gde ti je blago, onde će ti biti srce„.

Ono što pored lošeg rezultata opozicije nervira strane centre moći jeste činjenica da Vlada Srbije neće biti fomirana po istom interesnom principu, po kom se udružuje leva i desna, četnička i mondijalistička, zavetna i liberalna opozicija.

Od Titove smrti, a naročito posle svrgavanja Miloševića, na sastave kabineta srpskih vlada više su uticali stranci, nego Srbi. Za period komunizma uopšte nije bilo presudno to što nema slobodnih izbora. Unutar partije pronalažena su kadrovska rešenja, čija će se puna svrha ispoljiti prilikom antobirokratske revolucije, raspada Jugoslavije i tranzicije. Rasturanje države, deindustrijalizacija i osiromašenje izvedni su iznutra, po zamislima spolja. Srbi su od Titove smrti, sledeći nisku grešaka, nanizanih od dolaska na Balkan, učinili sve da unište sami sebe. Ne shvatajući da će Brozov provizorijum biti rastavljen po istoj frankenštajnskoj šemi po kojoj je sklapan, verovali su ljudima opasnih namera. Vuku Draškoviću. Slobodanu Miloševiću. Martiću. Hayiću. Biljani Plavšić. Poplašenu. Đinđiću. Koštunici. Tadiću. Dajući im glasove, darovali su im autoritet i pravo da unište sve što se moglo sačuvati. Godine pod DOS-om rezultirale su obrnutom metamorfozom. Služba državne bezbednosti potpuno je uništena. Kontraobaveštajna služba isto tako. Vojna agentura zauvek je ostala drvena lutka. I to ne samo zbog marionetskog kadra, nego zbog pogrešnog poimanja svog postojanja.

U Miloševićevim redovima bilo je mnogo ljudi, koji su radili mnogo i revnosno, ali protiv interesa Srbije. U policiji, vojsci, među ministrima sedeli su ljudi čiji je krajnji učinak bio koristan samo za strance. Zemlja se skupila uzduž i popreko. Ugled i uticaj su joj drastično umanjeni. Građani su živeli u krajnjoj bedi. Na kraju, kad je Milošević padao, mnogi su pokazali svoje pravo lice i razotkrili svoju duplu igru u poslednjem činu. Svi oni su preživeli DOS-ovu revoluciju.

Posle 5. oktobra, sastav nijedne vlade nije birao srpski narod, već strane ambasade. Dokazi se nažalost ne nalaze u štampi postpetokotobarske Srbije, jer su medije okupirale strane DOS-a. Činjenice i svedočanstva nalaze se u knjigama stranih diplomata, izjavama obaveštajaca i analizama stranih novinara.

Vilijam Montgomeri detaljno piše o svom uticaju na svrgavanje Miloševića. O organizovanju događaja 5. oktobra. Upravljanju javnim mnjenjem i usmeravanju medija. Spavačima u vojsci i policiji i njihovom aktiviranju. On opisuje sve ministre koji su bili po volji SAD, pre i posle ubistva Đinđića.

Zapisano je da su potpredsednici Vlade na ibarskoj magistrali prodavali državne tajne američkim obveštajcima. Da su ministri pre ili nakon usvajanja zakona odlazili u tri zapadne ambasade

da im podnesu izveštaj o aktivnostima vlade.

Nakon formiranja Đinđićeve Vlade, mesto ministra rudarstva dobio je američki čovek. Nekoliko dana pre nego će biti smenjen išao je kod Vilijama Montgomerija da traži zaštitu. A Montgomeri je uticao i na izbor Živkovića za premijera i na sastav njegovog kabineta. Obe Koštuničine vlade bile su formirane pod pritiskom stranih sila. Kao i Cvetkovićeva vlada, koju je zapravo vodilo Tadićevo okruženje i ljudi povezani sa stranim službama.

Očigledno je - Srbija je ciljano predata u ruke strancima i nekolicini tajkuna, koji su otimanje društvenih i državnih resursa izveli s ciljem slabljenja ekonomske, a samim tim i političke moći države. Osiromašena i nemoćna, Srbija je postala zavisna od dobre volje stranih vlada i stranih firmi, koje su za male pare kupovale domaće fabrike i davale kredite lažno ih imenujući kao finansijsku pomoć. Građani su gubili uticaj jer njihov glas nije predstavljao ništa. Vlast je mogla da se formira samo ukoliko ministre odobre tajkuni i strani ambasadori.

To se s Vučićem promenilo. Srbija je zauzela poziciju neutralnosti u odnosu na svetske centre moći i saradnju sa svima koji obezbeđuju razvoj srpske ekonomije i privrede. Srbiji ne treba sukob ni sa Istokom, niti zameranje i sukobljavanje sa Zapadom. Srbiji ne treba nova izolacija. Niti nove sankcije. Srbiji ne treba ni američki, ni ruski uticaj u Vladi. Srbiji treba uticaj njenih građana. Vlada koja će zastupati interese Srbije. Nova vlada će, sasvim je izvesno, biti formirana na osnovu principa koji nadilaze svaku pristrasnost. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću