Резон: Ко је српски Џ. Едгар Хувер?

Пише: Милорад Бојовић

Пре 10 година Клинт Иствуд и Леонардо Дикаприо филмом “Џеј Едгар” шокирали су Америку. И цео свет. Џон Едгар Хувер, током 50 година, колико је био директор ФБИ-ја прислушкивао је и пратио америчке политичаре и бизнисмене, да би их под кринком бриге за Америку, уцењивао тим тајним досијеима. Чак и председнике САД! А током безмало 50 година проведених на челу федералне полиције видео је леђа чак осморици првих људи Америке.

Србија је увек била позната по безрезервном прихватању негативних и погрешних светских трендова. Алекса Жунић јесте карикатура неостварених тежњи великог броја лењих Срба, али, ствари нису нимало комичне као у литератури. Трагичне су. Крваве. Сурово крваве! Злокобне и разорне! Морбидна склоност Срба да шпијунажом и заверама уклањају своје лидере, и руше властиту државу, не заснива се само на архетипској вези похлепе и погрешних амбиција. Иза фингиране општедруштвене добробити, крију се многи разлози, чије стварне мотиве откривамо тек кад постанемо сиромашнији, пониженији и неорганизованији, него што смо били пре крвавих преврата. Србија мора да зна ко јој ради о глави, вребајући њеног председника!

Пре него ће Зоран Ђинђић немилосрдно бити стрељан на прагу свог радног места, полиција и обавештајни апарат су игнорисали значај и смер побуне Црвених беретки, карактер и опасност инцидента на Копаонику, кад му је повређена нога, а у садејству са једним бројем медија и политичких странака исмејали су покушај атентата код хале “Лимес”.

По истом принципу привођени су, па уз извињења ослобађани чланови клана Веље Беливука, а њихове злочиначке намере и капацитети се карикирају и миноризују чак и након сазнања о броју почињених убистава и откривању упуцаване снајперске пушке. Креира се амбијент да прислушкивања председника државе постане легитиман алат политичке борбе. Потпуно погрешно! Неодговорно! Опасно! Злурадој Србији није био довољан један снајпер? Онај који је кроз њено срце прострелио куршум 12. марта 2003. године. Онај чије је тане однело скоро целу деценију српске будућности. Један део развлашћене и моћи жељне Србије снајпер види као идеални алат свог политичког просперитета.

Из данашње перспективе постаје јасније да је неопростива грешка што никад нисмо сазнали који су политичари и полицајци штитили “земунски клан”. Суђење Ђинђићевим убицама, које је означено као процес века, није покидало конце којима су мафија и држава били повезани. Из тог непочупаног корења израсла је нова убилачка снага која је желела контролу над државом, али и свим токовима новца. То је створило услове да се по угледу на постпетооктобарски развој криминално-полицијских веза, у Србији разграна и набуја опасни криминални полип, чија је намера била да установи паралену обавештајну службу и уцени и стреља државу, као што је то 2003. учинио “земунски клан”.

Повлачење знака једнакости између клана Веље Беливука и клана који су водили Душан Спасојевић и Миле Луковић, није претерано и није неосновано. Релативизација ове паралеле, коју покушавају, као правоверну догму да пласирају опозционе странке и медији, следи исту матрицу по којој је један део јавности и медија релативизовао опасност од “земунског клана”. Тада је побуну против државе водила одметнута Јединица за специјалне опереције, у народу познатија као Црвене беретке, а егзекутори су били чланови криминалног клана Шиптар-Кум. Подршка су им били оперативци Службе безбедности и криминалистичке полиције. Непосредно уочи атентата полицији је одобрено право да се бави прислушкивањем. То је била кобна грешка. Најновија завера, коју су припремали и организовали чланови суровог криминалног клана и њихових јатака у полицији, имала је потенцијал да прерасте у крваву побуну.

Међутим, стравичне детаље почињених злочина, који су запрепастили Србију, опозиција је искористила да постигне још један аутогол, оптужујући Вучића да прискушкује самог себе.

Политика prеthodnе дискредитације представља посебну вештину коју су патентирали Периклови противници, под чијим притиском је прогнан Анаксагора, а коју су разрадили Хјум, Лок и Мил, а потом усавршили Инис, Берниз и Липман. Њоме се личности и њихова дела прихватају у мери у којој су корисна датој ствари или идеји. А чим заузму другачији став постају најбестијалнији покварењаци и душмани демократије.

Боба Вудворда, једног од двојице новинара који су у “Вотергејту” разоткрили Никсонову акцију шпијунирања изборног штаба демократа, широм света, па и у Србији су унутар “правоверне демократске заједнице” славили као бога слободног новинарства. Затим су га одбацили и свалили у блато, кад се зближио с Џорџом Бушом млађим, о ком је написао чак четири књиге у којима је хвалио његове ратничке амбиције. Опростили су му кад је окајао грехе компромитујући Доналда Трампа у књигама  “Страх - Трамп у Белој кући” и “Бес”.

Ниподаштавање и истовремена фасцинација прислушкивањем представља универзалну догму обрнуте логике лево либералних странака.

Опозициони лидери који се сада радују чињеници да се један део полицијске оперативе одметнуо и направио службу у служби, и у ко зна чијем интересу, шпијунирао највише државно рукводство, годинама су, а најчешће пред изборе, тврдили како су били жртва Милошевићевог прислушног апарата. Касније су, након смене власти 5. октобра 2000. године, у настојању да додатно сатанизују Милишевићев режим изнели и податке да је “неко” из полиције прислушкивао стране дипломате. Та, информација била је тема телевизијских емисија. Позивани су гости, стручњаци, политичари, да докажу и потврде да је прислушкивање сраман чин.

Међутим, чињеница да је полиција без налога, незаконито прислушкивала председника Александра Вучића, обрадовала је целу опозицију, и један део јавности који аферу “Вотергејт” доживљава и разуме као тотални слом свих вредности. Слажем се, не постоји ништа гнусније од покушаја да политичког противника уместо бољим програмом победиш тако што ћеш прислушкивањем доћи до његове изборне стратегије. Али с друге стране, још је гнусније полагати своје политичке наде да ће завера криминалаца и компромитованих полицајаца, у којој је прислушкивање само један од опасних алата, довести до пада твог такмаца!

Прво, прислушкивање Вучића је бесмислен посао! Сви његови планови су јасни! Објављени су у брошури “Србија 2020-2025”. Ту пише шта су му планови. Шта је примарни императив његовог тима у наредне четири године. Друго, парадирање опозиције с платформама о изборним правилима за промену власти представља најординарнији фалсификат демократије. Најгнуснију антидемократску подметачину, која означава дирекатан повратак у делегатски комунистички систем, који је размонтиран давне 1989. године. Опозиција својим предлозима заговара договорну диктатуру одабраних уместо владавине изабраних. Дакле, у свакој од три платформе, глас грађанина и његово мишљење искључени су као опција.

Избори се не добијају платформама. Избори се добијају тако што понудиш бољи програм од противника. Грађани непогрешиво знају шта је за њих боље. И, сада ће, творци платформи о промени изборних услова, који представљају списак жеља како доћи до власти без изласка на изборе, позваће се на Берниза и Липмана који кажу да “јавни послови нису за масе”, него за повлашћене појединце.

Анлизирајући опозиционе предлоге, епистемиолошки се дође до сазнања да њихов програм не предвиђа напредак Србије, већ искључиво лични просперитет. Згртање богатства кроз политички ангажман не може бити у сагласности са здравим разумом, али може бити одлучујући мотив за акцију. Таква, погрешна мотивација оправдава погрешне циљеве. И погрешне изборе.

Тако Бојан Пајтић постаје идеалан избор за преговарача о изборним правилима. Његови квалитети су неупитни. Он зна како се може гласати на даљину. Двапут му је као шефу посланичког клуба ДС-а то пошло за руком. Он ће се вероватно залагати да се биралишта отворе у Солуну и Бодруму.

Такође зна како један гласач може двапут гласати на истим изборима. А зна и како Личани и Босанци могу постати Роми! Прва ромска странка у којој су сви Роми били Крајишници, настала је 2008. и партиципирала је у власти у Новом Саду и Бачу.

Такође, професор Пајтић зна како да као председник покрајинске владе докторира и запосли се на универзитету, ком је покрајинска влада оснивач. Такође, има најбољи увид у то шта су медијске слободе. Као председник покрајинске владе директно се мешао у рад РТВ-а. Његов потпис стоји на стратегији развоја јавног сервиса из 2014. године.

Али, његово највеће достигнуће јесте свођење Демократске странке испод цензуса и њено растурање у парампарчад. Дакле, пошто опозиција жели да остане испод цензуса, Пајтић је иделан избор!

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу