Rezon: Ko je srpski DŽ. Edgar Huver?

Piše: Milorad Bojović

Pre 10 godina Klint Istvud i Leonardo Dikaprio filmom “Džej Edgar” šokirali su Ameriku. I ceo svet. Džon Edgar Huver, tokom 50 godina, koliko je bio direktor FBI-ja prisluškivao je i pratio američke političare i biznismene, da bi ih pod krinkom brige za Ameriku, ucenjivao tim tajnim dosijeima. Čak i predsednike SAD! A tokom bezmalo 50 godina provedenih na čelu federalne policije video je leđa čak osmorici prvih ljudi Amerike.

Srbija je uvek bila poznata po bezrezervnom prihvatanju negativnih i pogrešnih svetskih trendova. Aleksa Žunić jeste karikatura neostvarenih težnji velikog broja lenjih Srba, ali, stvari nisu nimalo komične kao u literaturi. Tragične su. Krvave. Surovo krvave! Zlokobne i razorne! Morbidna sklonost Srba da špijunažom i zaverama uklanjaju svoje lidere, i ruše vlastitu državu, ne zasniva se samo na arhetipskoj vezi pohlepe i pogrešnih ambicija. Iza fingirane opštedruštvene dobrobiti, kriju se mnogi razlozi, čije stvarne motive otkrivamo tek kad postanemo siromašniji, poniženiji i neorganizovaniji, nego što smo bili pre krvavih prevrata. Srbija mora da zna ko joj radi o glavi, vrebajući njenog predsednika!

Pre nego će Zoran Đinđić nemilosrdno biti streljan na pragu svog radnog mesta, policija i obaveštajni aparat su ignorisali značaj i smer pobune Crvenih beretki, karakter i opasnost incidenta na Kopaoniku, kad mu je povređena noga, a u sadejstvu sa jednim brojem medija i političkih stranaka ismejali su pokušaj atentata kod hale “Limes”.

Po istom principu privođeni su, pa uz izvinjenja oslobađani članovi klana Velje Belivuka, a njihove zločinačke namere i kapaciteti se karikiraju i minorizuju čak i nakon saznanja o broju počinjenih ubistava i otkrivanju upucavane snajperske puške. Kreira se ambijent da prisluškivanja predsednika države postane legitiman alat političke borbe. Potpuno pogrešno! Neodgovorno! Opasno! Zluradoj Srbiji nije bio dovoljan jedan snajper? Onaj koji je kroz njeno srce prostrelio kuršum 12. marta 2003. godine. Onaj čije je tane odnelo skoro celu deceniju srpske budućnosti. Jedan deo razvlašćene i moći željne Srbije snajper vidi kao idealni alat svog političkog prosperiteta.

Iz današnje perspektive postaje jasnije da je neoprostiva greška što nikad nismo saznali koji su političari i policajci štitili “zemunski klan”. Suđenje Đinđićevim ubicama, koje je označeno kao proces veka, nije pokidalo konce kojima su mafija i država bili povezani. Iz tog nepočupanog korenja izrasla je nova ubilačka snaga koja je želela kontrolu nad državom, ali i svim tokovima novca. To je stvorilo uslove da se po ugledu na postpetooktobarski razvoj kriminalno-policijskih veza, u Srbiji razgrana i nabuja opasni kriminalni polip, čija je namera bila da ustanovi paralenu obaveštajnu službu i uceni i strelja državu, kao što je to 2003. učinio “zemunski klan”.

Povlačenje znaka jednakosti između klana Velje Belivuka i klana koji su vodili Dušan Spasojević i Mile Luković, nije preterano i nije neosnovano. Relativizacija ove paralele, koju pokušavaju, kao pravovernu dogmu da plasiraju opozcione stranke i mediji, sledi istu matricu po kojoj je jedan deo javnosti i medija relativizovao opasnost od “zemunskog klana”. Tada je pobunu protiv države vodila odmetnuta Jedinica za specijalne operecije, u narodu poznatija kao Crvene beretke, a egzekutori su bili članovi kriminalnog klana Šiptar-Kum. Podrška su im bili operativci Službe bezbednosti i kriminalističke policije. Neposredno uoči atentata policiji je odobreno pravo da se bavi prisluškivanjem. To je bila kobna greška. Najnovija zavera, koju su pripremali i organizovali članovi surovog kriminalnog klana i njihovih jataka u policiji, imala je potencijal da preraste u krvavu pobunu.

Međutim, stravične detalje počinjenih zločina, koji su zaprepastili Srbiju, opozicija je iskoristila da postigne još jedan autogol, optužujući Vučića da priskuškuje samog sebe.

Politika prethodne diskreditacije predstavlja posebnu veštinu koju su patentirali Periklovi protivnici, pod čijim pritiskom je prognan Anaksagora, a koju su razradili Hjum, Lok i Mil, a potom usavršili Inis, Berniz i Lipman. Njome se ličnosti i njihova dela prihvataju u meri u kojoj su korisna datoj stvari ili ideji. A čim zauzmu drugačiji stav postaju najbestijalniji pokvarenjaci i dušmani demokratije.

Boba Vudvorda, jednog od dvojice novinara koji su u “Votergejtu” razotkrili Niksonovu akciju špijuniranja izbornog štaba demokrata, širom sveta, pa i u Srbiji su unutar “pravoverne demokratske zajednice” slavili kao boga slobodnog novinarstva. Zatim su ga odbacili i svalili u blato, kad se zbližio s Džordžom Bušom mlađim, o kom je napisao čak četiri knjige u kojima je hvalio njegove ratničke ambicije. Oprostili su mu kad je okajao grehe kompromitujući Donalda Trampa u knjigama  “Strah - Tramp u Beloj kući” i “Bes”.

Nipodaštavanje i istovremena fascinacija prisluškivanjem predstavlja univerzalnu dogmu obrnute logike levo liberalnih stranaka.

Opozicioni lideri koji se sada raduju činjenici da se jedan deo policijske operative odmetnuo i napravio službu u službi, i u ko zna čijem interesu, špijunirao najviše državno rukvodstvo, godinama su, a najčešće pred izbore, tvrdili kako su bili žrtva Miloševićevog prislušnog aparata. Kasnije su, nakon smene vlasti 5. oktobra 2000. godine, u nastojanju da dodatno satanizuju Miliševićev režim izneli i podatke da je “neko” iz policije prisluškivao strane diplomate. Ta, informacija bila je tema televizijskih emisija. Pozivani su gosti, stručnjaci, političari, da dokažu i potvrde da je prisluškivanje sraman čin.

Međutim, činjenica da je policija bez naloga, nezakonito prisluškivala predsednika Aleksandra Vučića, obradovala je celu opoziciju, i jedan deo javnosti koji aferu “Votergejt” doživljava i razume kao totalni slom svih vrednosti. Slažem se, ne postoji ništa gnusnije od pokušaja da političkog protivnika umesto boljim programom pobediš tako što ćeš prisluškivanjem doći do njegove izborne strategije. Ali s druge strane, još je gnusnije polagati svoje političke nade da će zavera kriminalaca i kompromitovanih policajaca, u kojoj je prisluškivanje samo jedan od opasnih alata, dovesti do pada tvog takmaca!

Prvo, prisluškivanje Vučića je besmislen posao! Svi njegovi planovi su jasni! Objavljeni su u brošuri “Srbija 2020-2025”. Tu piše šta su mu planovi. Šta je primarni imperativ njegovog tima u naredne četiri godine. Drugo, paradiranje opozicije s platformama o izbornim pravilima za promenu vlasti predstavlja najordinarniji falsifikat demokratije. Najgnusniju antidemokratsku podmetačinu, koja označava direkatan povratak u delegatski komunistički sistem, koji je razmontiran davne 1989. godine. Opozicija svojim predlozima zagovara dogovornu diktaturu odabranih umesto vladavine izabranih. Dakle, u svakoj od tri platforme, glas građanina i njegovo mišljenje isključeni su kao opcija.

Izbori se ne dobijaju platformama. Izbori se dobijaju tako što ponudiš bolji program od protivnika. Građani nepogrešivo znaju šta je za njih bolje. I, sada će, tvorci platformi o promeni izbornih uslova, koji predstavljaju spisak želja kako doći do vlasti bez izlaska na izbore, pozvaće se na Berniza i Lipmana koji kažu da “javni poslovi nisu za mase”, nego za povlašćene pojedince.

Anlizirajući opozicione predloge, epistemiološki se dođe do saznanja da njihov program ne predviđa napredak Srbije, već isključivo lični prosperitet. Zgrtanje bogatstva kroz politički angažman ne može biti u saglasnosti sa zdravim razumom, ali može biti odlučujući motiv za akciju. Takva, pogrešna motivacija opravdava pogrešne ciljeve. I pogrešne izbore.

Tako Bojan Pajtić postaje idealan izbor za pregovarača o izbornim pravilima. Njegovi kvaliteti su neupitni. On zna kako se može glasati na daljinu. Dvaput mu je kao šefu poslaničkog kluba DS-a to pošlo za rukom. On će se verovatno zalagati da se birališta otvore u Solunu i Bodrumu.

Takođe zna kako jedan glasač može dvaput glasati na istim izborima. A zna i kako Ličani i Bosanci mogu postati Romi! Prva romska stranka u kojoj su svi Romi bili Krajišnici, nastala je 2008. i participirala je u vlasti u Novom Sadu i Baču.

Takođe, profesor Pajtić zna kako da kao predsednik pokrajinske vlade doktorira i zaposli se na univerzitetu, kom je pokrajinska vlada osnivač. Takođe, ima najbolji uvid u to šta su medijske slobode. Kao predsednik pokrajinske vlade direktno se mešao u rad RTV-a. Njegov potpis stoji na strategiji razvoja javnog servisa iz 2014. godine.

Ali, njegovo najveće dostignuće jeste svođenje Demokratske stranke ispod cenzusa i njeno rasturanje u paramparčad. Dakle, pošto opozicija želi da ostane ispod cenzusa, Pajtić je idelan izbor!

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću