РЕЗОН Како је Шолц расплакао српску опозицију

Пише: Милорад Бојовић

Да су избори данас, Вучић и СНС би тријумфовали убедљивије него пре два месеца. Више него икад опозиција све што ради чини супротно елементарним правилима здравог разума. Нападати Вучића због неувођења санкција Русији у време кад се томе противи 80 одсто српске јавности представља акт политичке самоликвидације. Мада то не кажу отворено, свако од њих би организовао вишедневну журку кад би Европска унија, или Немачка, Србији запретиле санкцијама ако се не одрекне Русије и не призна Косово. У политици није неопходно истраживати значење прећутаних речи. Неизговорена реч је опаснија од најгласније изјаве. Суштина истине, по Гадамеру, налази се у унутрашњем језику, дакле у неизговореној речи.

Због посете канцелара Олафа Шолца тужна је цела српска опозиција. Немачки канцелар у вези с Косовом није рекао ништа што нам није познато још од 1999. године. Није рекао ништа ново ни у погледу српских односа с Русијом. Шолц у оба случаја сматра да би било добро да Србија усклади своју политику с Европском унијом. Наследник Ангеле Меркел своје виђење придруживања санкција Русији оправдава правом Украјине на суверенитет, територијални интегритет и право на самостално одлучивање о будућности. Занимљив одабир термина и вредносних судова. Управо та три разлога су аргументи Србије у односу на Косово, али и у односу на неувођење санкција Русији. Али, најважније је да је договорено подизање економске сарадње на 10 милијарди евра.

Медији који подражавају прозападну опозицију, која напада Вучића због Русије, у нади да ће их Запад угурати у власт, данима ће објављивати текстове како је Шолц заврнуо руку Вучићу. Писаће како је он већ пристао да уведе санкције Русији, али да му је потребно да глуми да је под притиском, како би сачувао власт. Све то потврђиваће необјективни аналитичари без смисла за адекватно и рационално просуђивање о политичким приликама. Међутим, реалност и чињенице су потпуно другачије од њихових спинова. И то је јасно сваком пристојном грађанину Србије. Вучић на почетку свог другог петогодишњег мандата не мора да брине о свом рејтингу. Шта год да уради има двољно времена да то поправи до 2027. Међутим, он већ 10 година суверено влада политичком сценом Србије и одлично сарађује и са Истоком и са Западом. И, уколико би то поставио пред себе као императив, могао би несметано још 10 година да обезбеђује победе себи и својој странци. Истовремено, СНС је на парламентарним изборима освојила убедљивих 120 мандата, и када се прогласе званични резулатати избора моћи ће да формира владу. Очигледно је и да СНС не мора да брине за свој рејтинг. Нити да се плаши протеста такозваних проруских странака. Њихово русофилство представља интересни перформанс. Глумљени патриотизам, срачунат на удварање проруској јавности. Уједно, те странке своју наводну љубав према Русији, промовишу из још два врло лукративна разлога. Они се у исто време и нуде и прете Вучићу, покушавајући на тај начин да подигну своју политичку цену, у жељи да се наметну као могући партнери за будућу владу. У њиховој рачуници то је двострука могућност добити. Али, пошто политику не разумеју у њеној елементарној суштитини, да су за преговоре потребни потенцијали, њихова рачуница је двоструки губитак. Будући да Вучић годинама, а посебно у последња три месеца издржава притиске лидера најјачих држава Запада, ни најмање га не брину уцене нерелевантних десничарских партија, које су захваљујући франкенштајновским коалицијама успеле да пређу цензус.

Звучи апсурдно, али десничрима ће у помоћ прискочити медији који подражвају прозападну опозицију. Али та помоћ, као и лажни тајни извештаји наводних безбедносних служби Европске уније, потврдиће постојање непринципијелне коалције леволибералних и зелених левичара и крајњих десничара.

Истина је у новинарству релативна ствар. Поготово у главним медијима и у Србији и на Западу. Интерес јавности је претежнији од истине. То је основно правило западноевропске и америчке новинарске етике, од настанка журнализма. И чик нек ме неко демантује да то није тако. И само нека се не позивају на етичке кодексе. Нормативна етика не постоји ради заштите јавности, него ради одбране новинарства од јавности. Суштинска етика информисања крије се у тексту старом скоро четири века.

- Постоји једна ствар у којој нећу никоме попустити и остаћу упоран: трагаћу за истином, иако ипак не јемчим да ће то трагање бити успешно - писао је Теофраст Ренодо у уводнику свог недељника Газета де Франце 1631. године.

У уводницима данашње штампе истина је још реалативнија. Утилитаристички императиви удовољавања интересима јавности важнији су од тачности објављених информација. При чему под јавношћу треба подразумевати интерес доминантне политичке силе у том тренутку.

Може бити да нема ама баш никакве симболике што је опозиција очекивала да Србији нареде да се одрекне Косова баш 10. јуна, на дан кад је Нато после 78 дана окончао бомбардовање Србије, али је као дан јасно да медији који подржавају Нато пакт и све државе Запада сматрају да је бомбардовање Србије било оправдано. То отворено тврде и данас, 23 године након што је на Србију сручено скоро пола милиона бомби. Пројектили су били „оплемењени„ осиромашеним уранијумом ради нашег добра. Да помогну Србији и Србима. Да се с власти скине Слободан Милошевић, и на власт инсталира Демократска опозиција Србије. Срби ни данас не могу да се опораве од те помоћи Натоа и ДОС-а. Та спасоносна мисија крунисана је тиме што од њиховог доласка на власт Србија није имала ниједну фабрику, али је имала близу милион незапослених. У кредитима до гуше били су сви. И држава и грађани.

Упркос чињеницама, западни, и српски прозападни медији сваког 24. марта и 10. јуна настоје да релативизују ужасни учинак Нато агресије на Србију. Као и увек, по старој матрици релативизације, испробане много пута до сада, државе Натоа и њихови медији, као релеватна објављују истраживања својих невладиних организација које тврде да је убијено само 500 цивила. У релативизацији се иде и дубље. Настоји се да се подметне контекст у ком је мали број од 1.008 припадника безбедносних снага, заправо убијен у бомбардовању, а да су остали погинули у сукобу режима Слободана Милошевића с албанским побуњеницима.

Реч је све. И у филозофији. И у рату. Стварном или информационом. Осим што се убијање грађана и разарање Србије у Нато бомбардовању већ 23  године непрестано приказује као милосрђе, као помоћ неразумнима, тако се и албански терористи који су ратовали са државом Србијом да би отцепили део њене територије, називају побуњеницима.

Милошевићев режим не треба аболирати од учешћа у ратовима, али су Марчело Фоа, Серж Алими, Доминик Видал, Ноам Чомски и бројни други западни новинари и интелектуалци доказали да је етничко чишћење на Косову измишљено да би се створио повод за бомбрдовање 1999. године. У свом осећају надмоћи, изазваном осећајем недодирљивости, Нато официри и политичари и данас тврде да је бомбардовање било неопходно. И чуде се како ми то не разумемо.

Yеjmi Шеј је казао да би данас термин колатерална штета, који је конструисао да би замаглио чињенице о убијању цивила, заменио још лицемернијим изразом - ненамерно наношење бола.

Ако се морал тумачи као скуп вредности које имају апсолутност и универзалност за све људе, а етика као лично примењивање тог скупа вредности, онда објашњавање да смо убијани да би били бољи, није превише етична, нити морална. Хуманизам чланица Нато пакта и њихов однос према истини може да се објасни цитатом Алексиса де Токвила.

- Да бисмо умели да уберемо непроцењиво вредне плодове које нуди слобода штампе, потребно је да умемо да се покоравамо разним врстама неизбежног зла до чијег рађања та слобода доводи - сматрао је Алексис де Токвил.

У тој Де Токвиловој мисли садржано је одбијање Запада да призна да је 1999. године извршен брутални, убилачки координисани напад на највише вредности човечанства. Слободу и људске животе. Будући да нема старих чињеница, већ само нових читалаца, увек треба подсећати на страхотни факат да је на Србију на прагу 21. века смротоносне товаре сипало 1.150 авиона. У 2.300 ваздушних удара лансирано је 420.000 пројектила, укупне масе 22.000 тона. Убијено је 1.008 припадника војске и полиције и више од 2.000 цивила. Милошевићева власт проценила је да је Нато нанео штету Србији од 100 милијради долара. ДОС је то галантно смањио на 30 милијарди, уз објашњење да је Милошевић претерао. Нато бомбе нас убијају и данас. Србија је прва у Европи по оболевању од рака.

Нато је Русоов разбојник с пиштољем. Докле год држе своје оружје уперено у цео свет, мало је држава које одлуке неће доносити из крајње нужде. Нато сматра да им, пошто су најјачи, припада право да буду врховна власт свима. Али, бити на страни снаге не значи поступати исправно.

- Сила не чини право. Нити је принцип снаге дужност. Одрећи се своје слободе то значи одрећи се свог својства човека, човечанских права, па чак и својих дужности - писао је Русо.

Срби се, као и грађани Нато земаља рађају слободни. И нико уместо њих не може одлучивати о њиховим политичким опредељењима. То може само легитимно, на изборима изабрана власт.

Зато ми данас, 23. године касније, имамо дужност да истину о тим мрачним данима обелоданимо у целости, без обзира на проток времена. Имамо обавезу да стално подсећамо на страшне размере бомбардовања. Јер, шта су 23 године, у односу на само један живот који су узеле Нато бомбе.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу