REZON Kako je Šolc rasplakao srpsku opoziciju

Piše: Milorad Bojović

Da su izbori danas, Vučić i SNS bi trijumfovali ubedljivije nego pre dva meseca. Više nego ikad opozicija sve što radi čini suprotno elementarnim pravilima zdravog razuma. Napadati Vučića zbog neuvođenja sankcija Rusiji u vreme kad se tome protivi 80 odsto srpske javnosti predstavlja akt političke samolikvidacije. Mada to ne kažu otvoreno, svako od njih bi organizovao višednevnu žurku kad bi Evropska unija, ili Nemačka, Srbiji zapretile sankcijama ako se ne odrekne Rusije i ne prizna Kosovo. U politici nije neophodno istraživati značenje prećutanih reči. Neizgovorena reč je opasnija od najglasnije izjave. Suština istine, po Gadameru, nalazi se u unutrašnjem jeziku, dakle u neizgovorenoj reči.

Zbog posete kancelara Olafa Šolca tužna je cela srpska opozicija. Nemački kancelar u vezi s Kosovom nije rekao ništa što nam nije poznato još od 1999. godine. Nije rekao ništa novo ni u pogledu srpskih odnosa s Rusijom. Šolc u oba slučaja smatra da bi bilo dobro da Srbija uskladi svoju politiku s Evropskom unijom. Naslednik Angele Merkel svoje viđenje pridruživanja sankcija Rusiji opravdava pravom Ukrajine na suverenitet, teritorijalni integritet i pravo na samostalno odlučivanje o budućnosti. Zanimljiv odabir termina i vrednosnih sudova. Upravo ta tri razloga su argumenti Srbije u odnosu na Kosovo, ali i u odnosu na neuvođenje sankcija Rusiji. Ali, najvažnije je da je dogovoreno podizanje ekonomske saradnje na 10 milijardi evra.

Mediji koji podražavaju prozapadnu opoziciju, koja napada Vučića zbog Rusije, u nadi da će ih Zapad ugurati u vlast, danima će objavljivati tekstove kako je Šolc zavrnuo ruku Vučiću. Pisaće kako je on već pristao da uvede sankcije Rusiji, ali da mu je potrebno da glumi da je pod pritiskom, kako bi sačuvao vlast. Sve to potvrđivaće neobjektivni analitičari bez smisla za adekvatno i racionalno prosuđivanje o političkim prilikama. Međutim, realnost i činjenice su potpuno drugačije od njihovih spinova. I to je jasno svakom pristojnom građaninu Srbije. Vučić na početku svog drugog petogodišnjeg mandata ne mora da brine o svom rejtingu. Šta god da uradi ima dvoljno vremena da to popravi do 2027. Međutim, on već 10 godina suvereno vlada političkom scenom Srbije i odlično sarađuje i sa Istokom i sa Zapadom. I, ukoliko bi to postavio pred sebe kao imperativ, mogao bi nesmetano još 10 godina da obezbeđuje pobede sebi i svojoj stranci. Istovremeno, SNS je na parlamentarnim izborima osvojila ubedljivih 120 mandata, i kada se proglase zvanični rezulatati izbora moći će da formira vladu. Očigledno je i da SNS ne mora da brine za svoj rejting. Niti da se plaši protesta takozvanih proruskih stranaka. Njihovo rusofilstvo predstavlja interesni performans. Glumljeni patriotizam, sračunat na udvaranje proruskoj javnosti. Ujedno, te stranke svoju navodnu ljubav prema Rusiji, promovišu iz još dva vrlo lukrativna razloga. Oni se u isto vreme i nude i prete Vučiću, pokušavajući na taj način da podignu svoju političku cenu, u želji da se nametnu kao mogući partneri za buduću vladu. U njihovoj računici to je dvostruka mogućnost dobiti. Ali, pošto politiku ne razumeju u njenoj elementarnoj suštitini, da su za pregovore potrebni potencijali, njihova računica je dvostruki gubitak. Budući da Vučić godinama, a posebno u poslednja tri meseca izdržava pritiske lidera najjačih država Zapada, ni najmanje ga ne brinu ucene nerelevantnih desničarskih partija, koje su zahvaljujući frankenštajnovskim koalicijama uspele da pređu cenzus.

Zvuči apsurdno, ali desničrima će u pomoć priskočiti mediji koji podražvaju prozapadnu opoziciju. Ali ta pomoć, kao i lažni tajni izveštaji navodnih bezbednosnih službi Evropske unije, potvrdiće postojanje neprincipijelne koalcije levoliberalnih i zelenih levičara i krajnjih desničara.

Istina je u novinarstvu relativna stvar. Pogotovo u glavnim medijima i u Srbiji i na Zapadu. Interes javnosti je pretežniji od istine. To je osnovno pravilo zapadnoevropske i američke novinarske etike, od nastanka žurnalizma. I čik nek me neko demantuje da to nije tako. I samo neka se ne pozivaju na etičke kodekse. Normativna etika ne postoji radi zaštite javnosti, nego radi odbrane novinarstva od javnosti. Suštinska etika informisanja krije se u tekstu starom skoro četiri veka.

- Postoji jedna stvar u kojoj neću nikome popustiti i ostaću uporan: tragaću za istinom, iako ipak ne jemčim da će to traganje biti uspešno - pisao je Teofrast Renodo u uvodniku svog nedeljnika Gazeta de France 1631. godine.

U uvodnicima današnje štampe istina je još realativnija. Utilitaristički imperativi udovoljavanja interesima javnosti važniji su od tačnosti objavljenih informacija. Pri čemu pod javnošću treba podrazumevati interes dominantne političke sile u tom trenutku.

Može biti da nema ama baš nikakve simbolike što je opozicija očekivala da Srbiji narede da se odrekne Kosova baš 10. juna, na dan kad je Nato posle 78 dana okončao bombardovanje Srbije, ali je kao dan jasno da mediji koji podržavaju Nato pakt i sve države Zapada smatraju da je bombardovanje Srbije bilo opravdano. To otvoreno tvrde i danas, 23 godine nakon što je na Srbiju sručeno skoro pola miliona bombi. Projektili su bili „oplemenjeni„ osiromašenim uranijumom radi našeg dobra. Da pomognu Srbiji i Srbima. Da se s vlasti skine Slobodan Milošević, i na vlast instalira Demokratska opozicija Srbije. Srbi ni danas ne mogu da se oporave od te pomoći Natoa i DOS-a. Ta spasonosna misija krunisana je time što od njihovog dolaska na vlast Srbija nije imala nijednu fabriku, ali je imala blizu milion nezaposlenih. U kreditima do guše bili su svi. I država i građani.

Uprkos činjenicama, zapadni, i srpski prozapadni mediji svakog 24. marta i 10. juna nastoje da relativizuju užasni učinak Nato agresije na Srbiju. Kao i uvek, po staroj matrici relativizacije, isprobane mnogo puta do sada, države Natoa i njihovi mediji, kao relevatna objavljuju istraživanja svojih nevladinih organizacija koje tvrde da je ubijeno samo 500 civila. U relativizaciji se ide i dublje. Nastoji se da se podmetne kontekst u kom je mali broj od 1.008 pripadnika bezbednosnih snaga, zapravo ubijen u bombardovanju, a da su ostali poginuli u sukobu režima Slobodana Miloševića s albanskim pobunjenicima.

Reč je sve. I u filozofiji. I u ratu. Stvarnom ili informacionom. Osim što se ubijanje građana i razaranje Srbije u Nato bombardovanju već 23  godine neprestano prikazuje kao milosrđe, kao pomoć nerazumnima, tako se i albanski teroristi koji su ratovali sa državom Srbijom da bi otcepili deo njene teritorije, nazivaju pobunjenicima.

Miloševićev režim ne treba abolirati od učešća u ratovima, ali su Marčelo Foa, Serž Alimi, Dominik Vidal, Noam Čomski i brojni drugi zapadni novinari i intelektualci dokazali da je etničko čišćenje na Kosovu izmišljeno da bi se stvorio povod za bombrdovanje 1999. godine. U svom osećaju nadmoći, izazvanom osećajem nedodirljivosti, Nato oficiri i političari i danas tvrde da je bombardovanje bilo neophodno. I čude se kako mi to ne razumemo.

Yejmi Šej je kazao da bi danas termin kolateralna šteta, koji je konstruisao da bi zamaglio činjenice o ubijanju civila, zamenio još licemernijim izrazom - nenamerno nanošenje bola.

Ako se moral tumači kao skup vrednosti koje imaju apsolutnost i univerzalnost za sve ljude, a etika kao lično primenjivanje tog skupa vrednosti, onda objašnjavanje da smo ubijani da bi bili bolji, nije previše etična, niti moralna. Humanizam članica Nato pakta i njihov odnos prema istini može da se objasni citatom Aleksisa de Tokvila.

- Da bismo umeli da uberemo neprocenjivo vredne plodove koje nudi sloboda štampe, potrebno je da umemo da se pokoravamo raznim vrstama neizbežnog zla do čijeg rađanja ta sloboda dovodi - smatrao je Aleksis de Tokvil.

U toj De Tokvilovoj misli sadržano je odbijanje Zapada da prizna da je 1999. godine izvršen brutalni, ubilački koordinisani napad na najviše vrednosti čovečanstva. Slobodu i ljudske živote. Budući da nema starih činjenica, već samo novih čitalaca, uvek treba podsećati na strahotni fakat da je na Srbiju na pragu 21. veka smrotonosne tovare sipalo 1.150 aviona. U 2.300 vazdušnih udara lansirano je 420.000 projektila, ukupne mase 22.000 tona. Ubijeno je 1.008 pripadnika vojske i policije i više od 2.000 civila. Miloševićeva vlast procenila je da je Nato naneo štetu Srbiji od 100 milijradi dolara. DOS je to galantno smanjio na 30 milijardi, uz objašnjenje da je Milošević preterao. Nato bombe nas ubijaju i danas. Srbija je prva u Evropi po obolevanju od raka.

Nato je Rusoov razbojnik s pištoljem. Dokle god drže svoje oružje upereno u ceo svet, malo je država koje odluke neće donositi iz krajnje nužde. Nato smatra da im, pošto su najjači, pripada pravo da budu vrhovna vlast svima. Ali, biti na strani snage ne znači postupati ispravno.

- Sila ne čini pravo. Niti je princip snage dužnost. Odreći se svoje slobode to znači odreći se svog svojstva čoveka, čovečanskih prava, pa čak i svojih dužnosti - pisao je Ruso.

Srbi se, kao i građani Nato zemalja rađaju slobodni. I niko umesto njih ne može odlučivati o njihovim političkim opredeljenjima. To može samo legitimno, na izborima izabrana vlast.

Zato mi danas, 23. godine kasnije, imamo dužnost da istinu o tim mračnim danima obelodanimo u celosti, bez obzira na protok vremena. Imamo obavezu da stalno podsećamo na strašne razmere bombardovanja. Jer, šta su 23 godine, u odnosu na samo jedan život koji su uzele Nato bombe.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću