РЕЗОН Кад политички конформисти глуме врховне судије

Српску опозицију убија неодговорност олако изговорених речи. Недавна полемика о утицају кризе на buyеt Новог Сада показала је да већина опозиционих политичара не зна ништа о политичкој економији. Нити о социологији. Доживљавају их и разумеју, не као позитивне науке, већ као продају магле. Скуп јефтиних парола. Као прост збир фраза и речи, семантички креираних само да задовоље потребе Гугловог алгоритма за позиционирање и претрагу на интернету. Нарочито кад говоре о buyеtu и економији града.

У складу с тим, они политику тумаче као мању или већу домишљатост. Инстинктивно расуђивање о сложеним питањима, која уместо слободног умовања захтевају извођење закључака на основу чврстих и непобитних доказа. Зато су у највећем броју случајева сви њихови судови  кривотворене верзије стварности. Критика изведена по принципу политичког антагонизма према власти, без уважавања одлучујућих чињеница материјалног света и односа, није ништа друго до заблуда.

У начелу, свака полемика представља природни ривалитет између политичара на власти и оних који власт немају, а за њом жуде. Међутим, приметно је да код оних који власт немају доминира лагодан однос према чињеницама, па их изврћу како им дође згодно, ради личног маркетинга. С друге стране политичари на власти немају ту привилегију неодговорности, јер се истинитост њихових тврдњи проверава на изборима. У исто време тврдње актуелне новосадске и српске опозиције спадале су у домен ирационалног, чак и када су били власт.

Зато, кад данас тврде да су власници коначних истина и да поседују апсолутно знање о свему - од екологије, до економије - не може им се веровати на реч? Поготово јер то тврде исти људи који су више пута доказали да су погубни по интересе грађана. Свака олако изговорена тврдња представља опасни политички конформизам који настоји да се наметне као врховни тумач и врховни судија. И то тако што ће елиминисати језик чињеница. Тврдње једне групе људи, која се током своје владавине показала као врло штетна и неспособна за управљање, да су само они кадри да исправно разумеју шта и како треба урадити, а да је свако друго мишљење погрешно - представља фундаментални напад на истину и здрав разум. Сви власници коначних истина живе у предрасудама, и незнању.

Опозиционари, из своје лагодне позиције критичара власти, сматрају да светска економска криза, која је узрокована ратом у Украјини, не може утицати на српску и новосадску економију? Њихове тврдње игноришу факте да су се с кризом соучиле и економске велесиле, попут САД, Немачке, Француске, Велике Британије. С друге стране Милош Вучевић као одговоран човек, разуме да свака криза која потреса најснажније економије, и која има тенденцију усложњавања и дугог трајања, може да утиче и на локалне економске прилике. И он тражи решења како да се из кризе изађе с најмање штетних последица. Србија и Нови Сад у украјинској кризи не виде шансу, као што је некадашња власт видела шансу у светској економској кризи из 2008. године. Ту шансу смо искористили тако што је наш БДП непрестано падао, плате стагнирале, инфлација расла, а радници остајали без посла.

Разлика је очигледна. Лакомислен и неодговоран приступ политици иманентан је особама из опозиционих редова. Закључци никог од њих нису индуковани чињеницама, искуством, материјалним доказима, већ личним уверењем да су паметнији од власти. Ту крајње необјективну уобразиљу схватају као коначну истину, којој нису потребне никакве корекције, нити су могућа њена оспоравања. Из те, крајње погрешне перспективе, извукли су закључак да би они град водили много боље.

Чак и када би те њихове самообмане имале и зрно могућности да буду примењиве, чврсти, неоспориви докази и статистички подаци из њихове прошлости их демантују и претварају све њихове тврдње у апсурдне творевине.

Критика најављеног ребаланса градског buyеta не представља ништа друго до јалово настојање да се лакомисленим опаскама покуша девалвирати чињеница да је Нови Сад највећу стагнацију у својој историји забележио у периодима владавине садашње опозиције.

Од 2000. до 2004, када су Европска унија и САД, биле крајње благонаклоне према тадашњој револуционарној власти, није реализована ниједна важна инвестиција. Једино је порушено Алмашко гробље. Није отворена ниједна фабрика, али је затворено свих 40 које су изграђене у време Титове Југославије.

Исти резултат имали су од 1996. до 2000. године. Тада је највећи успех био то што је син једног од водећих политичара инсталирао кафић у центру града. И у мандату од 2008. до 2012. године, низали су само неуспехе. Металс банка је отета оснивачима и претворена у Развојну банку Војводине, која је угашена због дугова. Исто се десило и са Тесла банком. А из Развојног фонда Војводине на непостојеће развојне пројекте испумпано је око осам милијарди динара. Недавно је откривено да је председник тог фонда власник милионског рачуна у швајцарској банци. Булевар Европе претворен је у најкриминалније градилиште у историји Новог Сада. Душану Боровици је поклоњено 4,5 милиона евра, а куму Оливера Дулића  200 хиљада евра за заливни систем који не ради. А шта истински мисле о интересу Новосађана показали су планом да новосадски водоводни систем продају француској Веолији. Кључни ресурс града није завршио у рукама француског гиганта само зато што је план раскринкан у време изборне кампање. Одустали су накратко, да не би угрозили своју предизборну позицију, с намером да наставе по завршетку избора. Међутим, десило се да је 2012. промењена власт, и Веолија је остала без плена новосадских водоизворишта, водоводне мреже и канализације, као сигурног и профитабилног бизниса.

Будући да бивше и садашње демократе у први план покушавају да истакну своју стручност у управљању новцем, питам се како им се онда десило да у стечај одведу сопствену странку после 12, односно 16 година на власти? Да је сведу испод нивоа сеоске задруге?! Чланство и симпатизери чекају одговор већ 10 година. Траже да им се објасни како је партија која је функционисала попут интересног друштва, запала у дугове, и постала власништво једног тајкуна. Како је могуће да врхунски стручњаци за управљање новцем упадну у ненадокнадиву спиралу губитака, због које је странка за длаку избегла добош?

Чланство и симпатизери знају одговоре. Знају ко је ДС користио као систем за лично богаћење, против грађана и против Србије. И имају права да целу ствар посматрају емотивно. Да буду кивни на апостоле своје пропасти и посрнућа Србије. Мене тај случај интересује феноменолошки. Неспорно је да је пропаст странке, која је 12 година била господар свих токова новца, информација и живота, генијалност без премца. Али је још занимљивије како су економски стручњаци који Милошу Вучевићу деле савете и позивају га на одговорност, успели да упропасте Развоју банку Војводине, Развојни фонд Војводине, Тесла банку, Развојни фонд Србије, и до гуше задуже сва јавна предузећа у Новом Саду. Војводини и Србији.

Ево доказа. Све до 2010. године Спенс је успевао да се носи с изазовима тржишта. А онда је градска власт, оличена у Демократској странци, донела двоструко погубну одлуку. Сматрајући ваљда да је улагање у спорт бацање пара преполовили су средства која је град обавезан да исплаћује за функционисање спортског центра од националног значаја од 85.000 квадрата. Истовремено су забранили да се коришћење спортских термина наплаћује по комерцијалним ценама. Штета коју је ДС тим неодговорним политиканством нанела Спенсу је стравична. За само две године Спенс је потонуо у живо блато дугова. Спасен је тако што је Милош Вучевић донео одлуку да град плати све обавезе Спенса. На тај начин је избегнута могућност да најзначајнији спортски објекат у Новом Саду доживи судбину Демократске странке.

ЈКП Стан је у време опозиције такође доживао колапс. Предузеће које је одржавало све зграде у Новом Саду, дакле, имало апсолутни монопол на тржишту одржавања стамбених и пословних зграда и одржавању лифтова запало је у дужничко ропство. Топлана. Градско зеленило. Водовод. ЈГСП Нови Сад. Сви су грцали у дуговима. И сад очекујете да вам поверујемо да сте у међувремену променили навике и начин размишљања!

Политка Србије и Новог Сада има три димензије. Усмерена је економској и политичкој стабилности, миру и развоју. Дакле она је цорпус солидум. А опаске опозиције могу се посматрати само једнодимензионално. Безперспективно. Цела критика изведена је из пуке супротстављености. Из априорног неслагања. Из погрешне премисе да се по сваку цену мора мислити и говорити супротно чињеницама.

Чак и да прихватимо тај принцип као интересно логичан, јер опозиција тежи да буде власт, поставља се питање зашто онда чине све да на власт не дођу. Односно, зашто раде све да помогну власти? Да ли је погрешан одабир тема и још погрешнија интерпретација чињеница случајни недостатак њихове политике, или то има тенденцију трајности?

Не каже Сократ узалуд Хермогену - кад год кренеш за зарадом пропаднеш!

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за односе с јавношћу)