REZON Kad politički konformisti glume vrhovne sudije

Srpsku opoziciju ubija neodgovornost olako izgovorenih reči. Nedavna polemika o uticaju krize na buyet Novog Sada pokazala je da većina opozicionih političara ne zna ništa o političkoj ekonomiji. Niti o sociologiji. Doživljavaju ih i razumeju, ne kao pozitivne nauke, već kao prodaju magle. Skup jeftinih parola. Kao prost zbir fraza i reči, semantički kreiranih samo da zadovolje potrebe Guglovog algoritma za pozicioniranje i pretragu na internetu. Naročito kad govore o buyetu i ekonomiji grada.

U skladu s tim, oni politiku tumače kao manju ili veću domišljatost. Instinktivno rasuđivanje o složenim pitanjima, koja umesto slobodnog umovanja zahtevaju izvođenje zaključaka na osnovu čvrstih i nepobitnih dokaza. Zato su u najvećem broju slučajeva svi njihovi sudovi  krivotvorene verzije stvarnosti. Kritika izvedena po principu političkog antagonizma prema vlasti, bez uvažavanja odlučujućih činjenica materijalnog sveta i odnosa, nije ništa drugo do zabluda.

U načelu, svaka polemika predstavlja prirodni rivalitet između političara na vlasti i onih koji vlast nemaju, a za njom žude. Međutim, primetno je da kod onih koji vlast nemaju dominira lagodan odnos prema činjenicama, pa ih izvrću kako im dođe zgodno, radi ličnog marketinga. S druge strane političari na vlasti nemaju tu privilegiju neodgovornosti, jer se istinitost njihovih tvrdnji proverava na izborima. U isto vreme tvrdnje aktuelne novosadske i srpske opozicije spadale su u domen iracionalnog, čak i kada su bili vlast.

Zato, kad danas tvrde da su vlasnici konačnih istina i da poseduju apsolutno znanje o svemu - od ekologije, do ekonomije - ne može im se verovati na reč? Pogotovo jer to tvrde isti ljudi koji su više puta dokazali da su pogubni po interese građana. Svaka olako izgovorena tvrdnja predstavlja opasni politički konformizam koji nastoji da se nametne kao vrhovni tumač i vrhovni sudija. I to tako što će eliminisati jezik činjenica. Tvrdnje jedne grupe ljudi, koja se tokom svoje vladavine pokazala kao vrlo štetna i nesposobna za upravljanje, da su samo oni kadri da ispravno razumeju šta i kako treba uraditi, a da je svako drugo mišljenje pogrešno - predstavlja fundamentalni napad na istinu i zdrav razum. Svi vlasnici konačnih istina žive u predrasudama, i neznanju.

Opozicionari, iz svoje lagodne pozicije kritičara vlasti, smatraju da svetska ekonomska kriza, koja je uzrokovana ratom u Ukrajini, ne može uticati na srpsku i novosadsku ekonomiju? Njihove tvrdnje ignorišu fakte da su se s krizom součile i ekonomske velesile, poput SAD, Nemačke, Francuske, Velike Britanije. S druge strane Miloš Vučević kao odgovoran čovek, razume da svaka kriza koja potresa najsnažnije ekonomije, i koja ima tendenciju usložnjavanja i dugog trajanja, može da utiče i na lokalne ekonomske prilike. I on traži rešenja kako da se iz krize izađe s najmanje štetnih posledica. Srbija i Novi Sad u ukrajinskoj krizi ne vide šansu, kao što je nekadašnja vlast videla šansu u svetskoj ekonomskoj krizi iz 2008. godine. Tu šansu smo iskoristili tako što je naš BDP neprestano padao, plate stagnirale, inflacija rasla, a radnici ostajali bez posla.

Razlika je očigledna. Lakomislen i neodgovoran pristup politici imanentan je osobama iz opozicionih redova. Zaključci nikog od njih nisu indukovani činjenicama, iskustvom, materijalnim dokazima, već ličnim uverenjem da su pametniji od vlasti. Tu krajnje neobjektivnu uobrazilju shvataju kao konačnu istinu, kojoj nisu potrebne nikakve korekcije, niti su moguća njena osporavanja. Iz te, krajnje pogrešne perspektive, izvukli su zaključak da bi oni grad vodili mnogo bolje.

Čak i kada bi te njihove samoobmane imale i zrno mogućnosti da budu primenjive, čvrsti, neosporivi dokazi i statistički podaci iz njihove prošlosti ih demantuju i pretvaraju sve njihove tvrdnje u apsurdne tvorevine.

Kritika najavljenog rebalansa gradskog buyeta ne predstavlja ništa drugo do jalovo nastojanje da se lakomislenim opaskama pokuša devalvirati činjenica da je Novi Sad najveću stagnaciju u svojoj istoriji zabeležio u periodima vladavine sadašnje opozicije.

Od 2000. do 2004, kada su Evropska unija i SAD, bile krajnje blagonaklone prema tadašnjoj revolucionarnoj vlasti, nije realizovana nijedna važna investicija. Jedino je porušeno Almaško groblje. Nije otvorena nijedna fabrika, ali je zatvoreno svih 40 koje su izgrađene u vreme Titove Jugoslavije.

Isti rezultat imali su od 1996. do 2000. godine. Tada je najveći uspeh bio to što je sin jednog od vodećih političara instalirao kafić u centru grada. I u mandatu od 2008. do 2012. godine, nizali su samo neuspehe. Metals banka je oteta osnivačima i pretvorena u Razvojnu banku Vojvodine, koja je ugašena zbog dugova. Isto se desilo i sa Tesla bankom. A iz Razvojnog fonda Vojvodine na nepostojeće razvojne projekte ispumpano je oko osam milijardi dinara. Nedavno je otkriveno da je predsednik tog fonda vlasnik milionskog računa u švajcarskoj banci. Bulevar Evrope pretvoren je u najkriminalnije gradilište u istoriji Novog Sada. Dušanu Borovici je poklonjeno 4,5 miliona evra, a kumu Olivera Dulića  200 hiljada evra za zalivni sistem koji ne radi. A šta istinski misle o interesu Novosađana pokazali su planom da novosadski vodovodni sistem prodaju francuskoj Veoliji. Ključni resurs grada nije završio u rukama francuskog giganta samo zato što je plan raskrinkan u vreme izborne kampanje. Odustali su nakratko, da ne bi ugrozili svoju predizbornu poziciju, s namerom da nastave po završetku izbora. Međutim, desilo se da je 2012. promenjena vlast, i Veolija je ostala bez plena novosadskih vodoizvorišta, vodovodne mreže i kanalizacije, kao sigurnog i profitabilnog biznisa.

Budući da bivše i sadašnje demokrate u prvi plan pokušavaju da istaknu svoju stručnost u upravljanju novcem, pitam se kako im se onda desilo da u stečaj odvedu sopstvenu stranku posle 12, odnosno 16 godina na vlasti? Da je svedu ispod nivoa seoske zadruge?! Članstvo i simpatizeri čekaju odgovor već 10 godina. Traže da im se objasni kako je partija koja je funkcionisala poput interesnog društva, zapala u dugove, i postala vlasništvo jednog tajkuna. Kako je moguće da vrhunski stručnjaci za upravljanje novcem upadnu u nenadoknadivu spiralu gubitaka, zbog koje je stranka za dlaku izbegla doboš?

Članstvo i simpatizeri znaju odgovore. Znaju ko je DS koristio kao sistem za lično bogaćenje, protiv građana i protiv Srbije. I imaju prava da celu stvar posmatraju emotivno. Da budu kivni na apostole svoje propasti i posrnuća Srbije. Mene taj slučaj interesuje fenomenološki. Nesporno je da je propast stranke, koja je 12 godina bila gospodar svih tokova novca, informacija i života, genijalnost bez premca. Ali je još zanimljivije kako su ekonomski stručnjaci koji Milošu Vučeviću dele savete i pozivaju ga na odgovornost, uspeli da upropaste Razvoju banku Vojvodine, Razvojni fond Vojvodine, Tesla banku, Razvojni fond Srbije, i do guše zaduže sva javna preduzeća u Novom Sadu. Vojvodini i Srbiji.

Evo dokaza. Sve do 2010. godine Spens je uspevao da se nosi s izazovima tržišta. A onda je gradska vlast, oličena u Demokratskoj stranci, donela dvostruko pogubnu odluku. Smatrajući valjda da je ulaganje u sport bacanje para prepolovili su sredstva koja je grad obavezan da isplaćuje za funkcionisanje sportskog centra od nacionalnog značaja od 85.000 kvadrata. Istovremeno su zabranili da se korišćenje sportskih termina naplaćuje po komercijalnim cenama. Šteta koju je DS tim neodgovornim politikanstvom nanela Spensu je stravična. Za samo dve godine Spens je potonuo u živo blato dugova. Spasen je tako što je Miloš Vučević doneo odluku da grad plati sve obaveze Spensa. Na taj način je izbegnuta mogućnost da najznačajniji sportski objekat u Novom Sadu doživi sudbinu Demokratske stranke.

JKP Stan je u vreme opozicije takođe doživao kolaps. Preduzeće koje je održavalo sve zgrade u Novom Sadu, dakle, imalo apsolutni monopol na tržištu održavanja stambenih i poslovnih zgrada i održavanju liftova zapalo je u dužničko ropstvo. Toplana. Gradsko zelenilo. Vodovod. JGSP Novi Sad. Svi su grcali u dugovima. I sad očekujete da vam poverujemo da ste u međuvremenu promenili navike i način razmišljanja!

Politka Srbije i Novog Sada ima tri dimenzije. Usmerena je ekonomskoj i političkoj stabilnosti, miru i razvoju. Dakle ona je corpus solidum. A opaske opozicije mogu se posmatrati samo jednodimenzionalno. Bezperspektivno. Cela kritika izvedena je iz puke suprotstavljenosti. Iz apriornog neslaganja. Iz pogrešne premise da se po svaku cenu mora misliti i govoriti suprotno činjenicama.

Čak i da prihvatimo taj princip kao interesno logičan, jer opozicija teži da bude vlast, postavlja se pitanje zašto onda čine sve da na vlast ne dođu. Odnosno, zašto rade sve da pomognu vlasti? Da li je pogrešan odabir tema i još pogrešnija interpretacija činjenica slučajni nedostatak njihove politike, ili to ima tendenciju trajnosti?

Ne kaže Sokrat uzalud Hermogenu - kad god kreneš za zaradom propadneš!

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću)