Резон: Кад партнери нису саборци, већ средство за остваривање циља

Пише: Милорад Бојовић

У савременом свету пословања бескорисно је бити креативан и оригиналан мислилац, ако не можете да продате оно што стварате, записао је Дејвид Огилви. Један од највећих маркетиншких стручњака, знао је да новац и име иду заједно. Да јемче успех. И да је успех гаранција сваке вредности, па и новца. Инвестиција јапанског “Нидека” Новом Саду и Србији нуди више од улагања од близу милијарду долара у отварање погона. Није главна добит ни посао за више  стотина људи. Поред ових изузетно вредних и очигледних бенефита, “Нидек” нуди и две додатне добробити.

Јапанци ће утицати на раст српског стандарда јер ће радницима понудити веће плате у односу на конкуренију. Да би задржале своје добре раднике, кључне стручњаке и инжењере и друге фирме ће морати да повећавају зараде. А долазак једне од најпознатијих светских компанија за производњу електромотора, у маркетиншком смислу значи више од директне добити.

Најутицајнији светски медији прате велике компаније и њихове инвестиције. Вест о улагању Нидека, можда неће бити добра вест за све српске медије. Можда ће је са злурадошћу примити и наше комшије, које су злонамерно гледале и у поклоњене вакцине против смртоносног вируса корона. Међутим, на светском финансијском тржишту ова информација ођекнуће као гром. И ставити Србију у фокус других великих играча, и подстаћи их да се заинтересују за наше тржиште.

Имам сведоке да сам пре 15 година предлагао да Нови Сад на сајам технике доведе Гугл и Фејсбук. И то по сваку цену. И није било неопходно да њихове делегације представљају Сергеј Брин и Марк Цакерберг. Данас бих свом предлогу додао Теслу и Амазон. Без обавезе да се одазову Илон Маск и Џеф Безос.

Долазак великих гиганата није немогућ након најаве да је јапански “Нидек” закупио и отоворио канцеларије у новосадском Спенсу, и да за милијарду динара купује земљу за своју фабрику у Новом Саду.

Какву пропагандну поруку шаљу Србија и Нови Сад? Под један, да је Србија поудзана земља, у којој су пословни и политички амбијент стабилни и гарантују дугорочну исплативост и сигурност инвестиције. Под два, српски радници престаће да буду третирани као јефтина радна снага на светском тржишту. Под три, биће олакшан продор српских компанија у иностранству. Под четири, изгледан је повратак најквалитетнијег кадра, из иностранства, који ће за исту плату добити боље животне услове него на западу. И, под пет, добра инвестициона клима осигураће позицију српске политике у међународним оквирима.

- Од 1,5 милијарде евра предвиђених за улагања у фабрикама у Европи, највише ће бити уложено у Србији. Поред фабрике, отворићемо и научни и развојни центар, због чега смо потписали споразум о сарадњи са Факултетом техничких наука у Новом Саду. А факултет ће ускоро потписати још један споразум о сарадњи са Универзитетом за напредне студије из јапанског града Кјото. Ми у “Нидеку” смо одлучили да ширимо производњу у Европи. У плану је да у Новом Саду направимо индустријски парк. Најпознатији је у кинеском граду Pinghu. Када смо дошли пре 20 година, тај кинески град, имао је низак БДП и био је веома сиромашан. Данас Нидек тамо запошљава више од 12.000 људи, а локална самоуправа убира велике порезе на годишњем нивоу. То желимо да постигнемо и овде у Србији - рекао је директор “Нидека” Ђун Секи.

Стране инвестиције су спас за Србију, говорили су министри ДОС-а. Али су уместо странаца, све приватизовали они, преко фирми регистрованих на егзотичним острвима. Чак су и НИС продавали као шибицари, крадући столице једни другима у Кремљу. Највреднија српска компанија, највећи српски бренд продат је за двапут мање пара него што ће “Нидек” инвестирати од нуле у новосадску фабрику.

Три највеће српске цементаре, Беочин, Косјерић, Нови Поповац продате су за укупно 138 милиона евра. Три највеће српске шећеране за укупно девет евра. Глумећи добротворе, злодуси су уништили Србију. Почетком 2012. године број запослених Новосађана у привреди био је раван нули. Међутим, у тадашњим режимским медијима слика је била другачија. Готово холивудска.

И док Холивуд овог априла грозничаво трага за могућностима да у ери пандемије Ковид 19, одржи 93. доделу Оскара, део српске политичке сцене све више поново личи на холивудски филм. Бранислав Лечић, вајстиновски игра своју последњу политичку и “исцелитељску” ролу. Борис Тадић настоји да буде опозициона Јованка Орлеанка. А Драган Ђилас инсистира на улози гробара српске опозиције. Први пут му је то пошло за руком 2012. године. Тада је убедио Бориса Тадића да скрати председнички мандат и доживи троструки пораз. Прво је изгубио председничку функцију. Затим није успео да формира владу. На крају му је Ђилас отео Демократску странку. Сада Ђилас по други пут политички убија Бориса Тадића забрањујући му да буде такмац Вучићу и да се појави као опозициони кандидат за председника Србије на наредним изборима. Брут српске политике, на нову егзекуцију није чекао девет година, као први пут. Чим је Тадић обзнанио своју жељу да би се радо канидидовао за председника Сбије, његов ученик, и политички син, брзопотезно је покопао његове наде, реченицом - има бољих! Ђилас је, то исто мислио и 2012. године када је Тадића оптужио за пораз на изборима и преузео Демократску странку. И онда је свео на ниво групе грађана чији људски ресурси не надмашују капацитет једноделног градског аутобуса.

Зашто се Тадић, уз Ђиласа - највећи губитник и новијој историји Србије, поново 2021. пробудио с уверењм да је феникс, настао укрштањем црногорског сокола и српског орла? Уколико је његова преурањена кандидатура требала да представља мамац за владајуће странке и медије, Ђилас их је покварио превентивним осујећивањем те насилне реинкарнације. И тако ће Тадић остати нерехабилитовани губитник, а Ђилас главни протагониста и једини сведок потпуног слома опозиције.

Мржња међу лидерима опозиције, некадашњим члановима Демократске странке није новост. И није случајност. Тадићев пораз 2012. године, само је показао оно што је годинама било скривано. Као и све групације које су везане искључиво интересом, демократе су се распале на онолико фракција колико је било функционера. Чак и када су уз мањинску подршку грађана ломили кичму Србији, и исисавали све њене животне сокове, нису били сложни. Још мање уједињени.

Политику данашње опозције одликују све слабости интересне групације чији чланови само траже прилику да дођу до моћи. И власти. Партнери нису саборци, већ средство за остваривање циља.

Бошко Обрадовић сутра, проћи ће исто као Тадић јуче и данас.

Ђилас се од уласка у ДС труди да сакрије своје праве амбиције. Основао је Дајрект медију, фирму за маркетинг, која је добијала најуносније послове од свих државних и приватних компанија. Није претеривао с интересовањима за високу политику. Двапут се кандидовао за градоначелника Београда. Све је личило на то да ће се у једном тренутку оканути политике и заувек отићи у професоре. 

Тим маневром успавао је све такмаце. И чекао своје време. Мада се из његових јавних потеза није чинило да га место председника ДС-а интересује, Ђилас је вребао своје време, верујући да том игром двоструко добија. Одлазак Тадића, видео је као могућност да се преко Демократске странке дочепа апсолутне власти.

Ипак, у компликованој партији шаха, за коју је мислио да је игра маестрално, направио је неколико превида. Пустивши низ воду свог политичког оца, послао је поруку члановима странке да му је политика важнија од људи и да га се због тога треба плашити. И зато је Ђилас доказ да политичка партија без доброг лидера не представља ништа. Само празну љуштуру. Брод без кормилара. Раштимовани оркестар у непрестаном фалшу. Распуштену војску која граби шта јој дође под руку. Или бежи. Избором сарадника и партнера он је поврдио још једно правило. Без добрих помоћника вођа је командант армије чији су официри тајно дезертирали.

У том светлу треба тумачити и Ђиласову обзнану да има план за дан после. Сви политичари дају обећања. Најчешће она која не

могу да испуне. За шампиона неиспуњених обећања Ђилас се кандидовао одавно када је као министар за Национални инвестициони план обећавао нове фабрике, школе, болнице, вртиће, путеве, канализацију. Уместо свега тога Србијом су ницали једино билборди. Зато би уместо плана за дан после, Ђиласу било боље да покуша смислити и понудити план за дан пре. Без њега је план за дан после чиста утопија. Као и оне никад изграђене фабрике, школе и болнице. Без плана за дан пре, стратегија за дан после може се односити на 2051. или 2056, уколико Ђилас до тада све паре које је зарадио у Тадићево време не потроши на финансирање 24 медија чије кампање му не доносе популарност. А гласове још мање.

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу