Rezon: Kad partneri nisu saborci, već sredstvo za ostvarivanje cilja

Piše: Milorad Bojović

U savremenom svetu poslovanja beskorisno je biti kreativan i originalan mislilac, ako ne možete da prodate ono što stvarate, zapisao je Dejvid Ogilvi. Jedan od najvećih marketinških stručnjaka, znao je da novac i ime idu zajedno. Da jemče uspeh. I da je uspeh garancija svake vrednosti, pa i novca. Investicija japanskog “Nideka” Novom Sadu i Srbiji nudi više od ulaganja od blizu milijardu dolara u otvaranje pogona. Nije glavna dobit ni posao za više  stotina ljudi. Pored ovih izuzetno vrednih i očiglednih benefita, “Nidek” nudi i dve dodatne dobrobiti.

Japanci će uticati na rast srpskog standarda jer će radnicima ponuditi veće plate u odnosu na konkureniju. Da bi zadržale svoje dobre radnike, ključne stručnjake i inženjere i druge firme će morati da povećavaju zarade. A dolazak jedne od najpoznatijih svetskih kompanija za proizvodnju elektromotora, u marketinškom smislu znači više od direktne dobiti.

Najuticajniji svetski mediji prate velike kompanije i njihove investicije. Vest o ulaganju Nideka, možda neće biti dobra vest za sve srpske medije. Možda će je sa zluradošću primiti i naše komšije, koje su zlonamerno gledale i u poklonjene vakcine protiv smrtonosnog virusa korona. Međutim, na svetskom finansijskom tržištu ova informacija ođeknuće kao grom. I staviti Srbiju u fokus drugih velikih igrača, i podstaći ih da se zainteresuju za naše tržište.

Imam svedoke da sam pre 15 godina predlagao da Novi Sad na sajam tehnike dovede Gugl i Fejsbuk. I to po svaku cenu. I nije bilo neophodno da njihove delegacije predstavljaju Sergej Brin i Mark Cakerberg. Danas bih svom predlogu dodao Teslu i Amazon. Bez obaveze da se odazovu Ilon Mask i Džef Bezos.

Dolazak velikih giganata nije nemoguć nakon najave da je japanski “Nidek” zakupio i otovorio kancelarije u novosadskom Spensu, i da za milijardu dinara kupuje zemlju za svoju fabriku u Novom Sadu.

Kakvu propagandnu poruku šalju Srbija i Novi Sad? Pod jedan, da je Srbija poudzana zemlja, u kojoj su poslovni i politički ambijent stabilni i garantuju dugoročnu isplativost i sigurnost investicije. Pod dva, srpski radnici prestaće da budu tretirani kao jeftina radna snaga na svetskom tržištu. Pod tri, biće olakšan prodor srpskih kompanija u inostranstvu. Pod četiri, izgledan je povratak najkvalitetnijeg kadra, iz inostranstva, koji će za istu platu dobiti bolje životne uslove nego na zapadu. I, pod pet, dobra investiciona klima osiguraće poziciju srpske politike u međunarodnim okvirima.

- Od 1,5 milijarde evra predviđenih za ulaganja u fabrikama u Evropi, najviše će biti uloženo u Srbiji. Pored fabrike, otvorićemo i naučni i razvojni centar, zbog čega smo potpisali sporazum o saradnji sa Fakultetom tehničkih nauka u Novom Sadu. A fakultet će uskoro potpisati još jedan sporazum o saradnji sa Univerzitetom za napredne studije iz japanskog grada Kjoto. Mi u “Nideku” smo odlučili da širimo proizvodnju u Evropi. U planu je da u Novom Sadu napravimo industrijski park. Najpoznatiji je u kineskom gradu Pinghu. Kada smo došli pre 20 godina, taj kineski grad, imao je nizak BDP i bio je veoma siromašan. Danas Nidek tamo zapošljava više od 12.000 ljudi, a lokalna samouprava ubira velike poreze na godišnjem nivou. To želimo da postignemo i ovde u Srbiji - rekao je direktor “Nideka” Đun Seki.

Strane investicije su spas za Srbiju, govorili su ministri DOS-a. Ali su umesto stranaca, sve privatizovali oni, preko firmi registrovanih na egzotičnim ostrvima. Čak su i NIS prodavali kao šibicari, kradući stolice jedni drugima u Kremlju. Najvrednija srpska kompanija, najveći srpski brend prodat je za dvaput manje para nego što će “Nidek” investirati od nule u novosadsku fabriku.

Tri najveće srpske cementare, Beočin, Kosjerić, Novi Popovac prodate su za ukupno 138 miliona evra. Tri najveće srpske šećerane za ukupno devet evra. Glumeći dobrotvore, zlodusi su uništili Srbiju. Početkom 2012. godine broj zaposlenih Novosađana u privredi bio je ravan nuli. Međutim, u tadašnjim režimskim medijima slika je bila drugačija. Gotovo holivudska.

I dok Holivud ovog aprila grozničavo traga za mogućnostima da u eri pandemije Kovid 19, održi 93. dodelu Oskara, deo srpske političke scene sve više ponovo liči na holivudski film. Branislav Lečić, vajstinovski igra svoju poslednju političku i “isceliteljsku” rolu. Boris Tadić nastoji da bude opoziciona Jovanka Orleanka. A Dragan Đilas insistira na ulozi grobara srpske opozicije. Prvi put mu je to pošlo za rukom 2012. godine. Tada je ubedio Borisa Tadića da skrati predsednički mandat i doživi trostruki poraz. Prvo je izgubio predsedničku funkciju. Zatim nije uspeo da formira vladu. Na kraju mu je Đilas oteo Demokratsku stranku. Sada Đilas po drugi put politički ubija Borisa Tadića zabranjujući mu da bude takmac Vučiću i da se pojavi kao opozicioni kandidat za predsednika Srbije na narednim izborima. Brut srpske politike, na novu egzekuciju nije čekao devet godina, kao prvi put. Čim je Tadić obznanio svoju želju da bi se rado kanididovao za predsednika Sbije, njegov učenik, i politički sin, brzopotezno je pokopao njegove nade, rečenicom - ima boljih! Đilas je, to isto mislio i 2012. godine kada je Tadića optužio za poraz na izborima i preuzeo Demokratsku stranku. I onda je sveo na nivo grupe građana čiji ljudski resursi ne nadmašuju kapacitet jednodelnog gradskog autobusa.

Zašto se Tadić, uz Đilasa - najveći gubitnik i novijoj istoriji Srbije, ponovo 2021. probudio s uverenjm da je feniks, nastao ukrštanjem crnogorskog sokola i srpskog orla? Ukoliko je njegova preuranjena kandidatura trebala da predstavlja mamac za vladajuće stranke i medije, Đilas ih je pokvario preventivnim osujećivanjem te nasilne reinkarnacije. I tako će Tadić ostati nerehabilitovani gubitnik, a Đilas glavni protagonista i jedini svedok potpunog sloma opozicije.

Mržnja među liderima opozicije, nekadašnjim članovima Demokratske stranke nije novost. I nije slučajnost. Tadićev poraz 2012. godine, samo je pokazao ono što je godinama bilo skrivano. Kao i sve grupacije koje su vezane isključivo interesom, demokrate su se raspale na onoliko frakcija koliko je bilo funkcionera. Čak i kada su uz manjinsku podršku građana lomili kičmu Srbiji, i isisavali sve njene životne sokove, nisu bili složni. Još manje ujedinjeni.

Politiku današnje opozcije odlikuju sve slabosti interesne grupacije čiji članovi samo traže priliku da dođu do moći. I vlasti. Partneri nisu saborci, već sredstvo za ostvarivanje cilja.

Boško Obradović sutra, proći će isto kao Tadić juče i danas.

Đilas se od ulaska u DS trudi da sakrije svoje prave ambicije. Osnovao je Dajrekt mediju, firmu za marketing, koja je dobijala najunosnije poslove od svih državnih i privatnih kompanija. Nije preterivao s interesovanjima za visoku politiku. Dvaput se kandidovao za gradonačelnika Beograda. Sve je ličilo na to da će se u jednom trenutku okanuti politike i zauvek otići u profesore. 

Tim manevrom uspavao je sve takmace. I čekao svoje vreme. Mada se iz njegovih javnih poteza nije činilo da ga mesto predsednika DS-a interesuje, Đilas je vrebao svoje vreme, verujući da tom igrom dvostruko dobija. Odlazak Tadića, video je kao mogućnost da se preko Demokratske stranke dočepa apsolutne vlasti.

Ipak, u komplikovanoj partiji šaha, za koju je mislio da je igra maestralno, napravio je nekoliko previda. Pustivši niz vodu svog političkog oca, poslao je poruku članovima stranke da mu je politika važnija od ljudi i da ga se zbog toga treba plašiti. I zato je Đilas dokaz da politička partija bez dobrog lidera ne predstavlja ništa. Samo praznu ljušturu. Brod bez kormilara. Raštimovani orkestar u neprestanom falšu. Raspuštenu vojsku koja grabi šta joj dođe pod ruku. Ili beži. Izborom saradnika i partnera on je povrdio još jedno pravilo. Bez dobrih pomoćnika vođa je komandant armije čiji su oficiri tajno dezertirali.

U tom svetlu treba tumačiti i Đilasovu obznanu da ima plan za dan posle. Svi političari daju obećanja. Najčešće ona koja ne

mogu da ispune. Za šampiona neispunjenih obećanja Đilas se kandidovao odavno kada je kao ministar za Nacionalni investicioni plan obećavao nove fabrike, škole, bolnice, vrtiće, puteve, kanalizaciju. Umesto svega toga Srbijom su nicali jedino bilbordi. Zato bi umesto plana za dan posle, Đilasu bilo bolje da pokuša smisliti i ponuditi plan za dan pre. Bez njega je plan za dan posle čista utopija. Kao i one nikad izgrađene fabrike, škole i bolnice. Bez plana za dan pre, strategija za dan posle može se odnositi na 2051. ili 2056, ukoliko Đilas do tada sve pare koje je zaradio u Tadićevo vreme ne potroši na finansiranje 24 medija čije kampanje mu ne donose popularnost. A glasove još manje.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću