РЕЗОН Истина о немоћи празне фасцикле

Пише: Милорад Бојовић

Од 1996. до 2012. године, Нови Сад је духовно опустео. Офуцао се. Криминализовао. Смањио се креацијом. Стваралачком снагом. Скупљао се у културном, политичком и економском смислу. Све важно постало је небитно. И сви неважни постали су битни. У непрестаној борби против Београда као имагинарног противника новосадском прогресу, аутономаши и демократе су успеле да Новом Саду одузму све што није успела Аустроугарска. Предузетнички дух, слободољубивост, понос и стваралачку машту. Од 1993. до 2012. године новосадски политичари из Београда у Нови Сад нису донели ништа осим корупције. И склоности личном богаћењу преко исисавања новца из градског буџета.

Кад се све сабере и помножи, сукоб с Београдом је био превара. Димна завеса. Оптичка варка иза које се одвијала незапамћена пљачка државних и градских пара. Док су се медији бавили инсценираним рушењима католичких гробаља, непрестаним диригованим међуетничким сукобима, лажним претећим писмима српске емиграције из Америке, Војводином државом, београдском отимачином војвођанских пара - паре су опљачкали новосадски и војвођански политичари. Њима су оптужбе о злим отимачима из Београда служиле као изговор. Као мимикрија. Као алиби.

И онда је либерална демократија доживела нокаут. Неочекивано је, у тренутку када су били најуверенији у своју суверену моћ, изгубила изборе од десничарског СНС-а. И мада су, користећи мрежу својих медија, покушавали да нас уплаше уласком у нове ратове, санкције и бомбардовања. Десило се супротно. СНС је противно најавама демократа и њихових медија Србију конституисао као кључни фактор стабилности у региону. Уместо потпуног финансијског краха, уследио је економски узлет.

За Новосађане је најважније оно што се дешавало на локалном плану. Избрисане су границе између центра и периферије. А паре из Београда стизале у су већим количинама него у време златног доба Новог Сада, седамдестих и осамдесетих година 20 века.

У Нови Сад из државног буџета кроз пројекат „Чиста Србија” само ове године стиже 180 милиона евра. Тим новцем ће бити решене две, за Нови Сад, најважније и најболније ствари. Канализација и пречистачи отпадних вода за цео град, рачунајући и приградска насеља.

Тих 180 милиона, само су део новца који је у Нови Сад стигао у последњих девет година, захваљујући добром односу Милоша Вучевића са Београдом. Све улице су добиле асфалт, а сва насеља канализацију.

Међутим, опозиција свакодневно тврди да ће СНС потпуно упропастити Србију. И Нови Сад. Кажу, фабрике, мостови, ауто-путеви, стамбене и пословне зграде које се граде, представљају атак за животну средину. Непријатељски напад на будућност.

Нови Сад је у периоду демократске владавине највише стагнирао у својој историји. А још више у поређењу са другим градовима. Почнимо од мостова.

Подгорица има 15 мостова - десет преко Мораче и пет на Рибници. Подгорица је три пута мања од Новог Сада. Има 187.085 становника. Мање него бирача у Новом Саду, а има пет пута више мостова. Буџет Подгорице три пута је мањи од буџета Новог Сада. У моменту када је Демократска странка 2012. године владала Новим Садом, подгорички буџет износио је 49,7 милиона евра. Односно 5,8 милијарди динара. То је за 200 милиона динара мањи укупни буџет од новца који је админстрација Демократске странке пренела из 2011. у 2012. годину, јер није умела да га потроши. Чак и оно што су радили, учинили су како не треба. Кеј, чијом реконструкцијом су се хвалисали, није урађен по прописима, и није имао грађевинску дозволу. На Булевару Европе, којим су се такође дичили, нестало је близу пола милијарде динара. Али су успели да куму свог функционера Оливера Дулића наместе посао уградње система кап по кап за заливање 10 садница дрвећа, вредан 200 хиљада евра.

Но, будући да је заборав је, како стално понављам, мајка српске политике, Новосађани су заборавили да је у време владавине ДС-а нестала цела зграда. Један њихов омиљени инвеститор, који је повезан с махинацијама око дворца Хетерленди, продао је неколико станова на парцели у центру града, која је требало да представља државну и градску инвестицију. Сви њихови мандати обележени су корпуционашким аферама. Тако је 2012. године ухапшено шесторо запослених у градској управи за урбанизам под сумњом да су се бавили „штеловањем“ грађевинских дозвола инвеститорима.

Инвестиције којима се данас толико противе, биле су крик на њиховим уснама.

- Без великих инвестиција, нема развоја инфраструктуре, економије, привреде, које су основ развоја и напретка целокупног друштва. Велике инвестиције и развој инфраструктуре неминовно ће довести до унапређења и побољшања услова живота у Новом Саду - говорили су челници Демократске странке 2008. године.

И најављивали градњу два моста. И градњу тунела кроз Фрушку гору. Сада су против оба пројекта.

- Планирали смо реализацију низа капиталних инфраструктурних пројеката. Међу најважније спада изградња два моста. Активно се припрема и реализација пројекта изградње тунела кроз Фрушку гору, а са више иностраних инвестиционих фондова воде се преговори о изградњи пречистача отпадних вода и решавању проблема градске депоније - казао је 2008. године градоначелник Новог Сада Игор Павличић.

Инвестиције су биле мамац. Шарена лажа. Клопка за бираче. Превара. Јер, демократе су знале да ће пројекти остати само маркетнишки трик. Неразвијеност је била њихова изборна шанса. Алат за манипулацију. Ако нећете да живите у блату, гласајте за нас! Али ми никада до краја нећемо решити ваше потребе. Јер, људима који имају решене све комуналне потребе мораш понудити нешто више. Нешто комплексније од асфалта и туцаника.

У интервују једном локалном недљенику 2011. године, после три године власти, Павличић каже: - Има 150 километара блатњавих улица, које смо насули туцаником.

Тај туцаник, то је била њихова мера ствари. Њихово мерило развоја. Туцаник представља парадигму политике демократа, аутономаша, концептуалиста. Лоши услови живота имају моћ уцене. Трговачки потенцијал.

Тако виде и медије. Не као средство информисања већ као оружје за уцењивање политичких противника. И бирача. Као у роману Умберта Ека „Нулти број”, њихови медији измишљају паралелну стварност, у којој део општепознатих чињеница комбинују с полуистинама и потпуним лажима, сложеним у логичну целину, у коју просечан човек може да поверује. У науци о комуникацијама то се зове спин. То роритарање истине има само једну сврху - изазвати поремећај у мишљењу јавног мењења и окренути га у супротном смеру. Спинови имају један додатни потенцијал, невидљив обичном конзументу медија. Тешко их је демантовати јер, будући да су засновани на мешавини лажи и истине искључују могућност рационалне реплике.

Зато су правници и политичари у развијеним демократијама Запада измислили један згодан алат за раскринкавање спинова - подношење кривичне пријаве протов самог себе. На сличан начин поступио је и Александар Вучић. Против њега је кривичну пријаву поднео потпредседник СНС-а Милош Вучевић. Шта год медији опозиције мислили о томе, Вучић је поступио исправно. Будући да је апсурдно коментарисати бесмислене оптужбе, он тражи да надлежно јавно тужилаштво провери све наводе медија и о резулатима истраге обавести јавност.

Овај потез разумљив је из више разлога. Вучић зна да је опозиција задржала утицај на поједине тужиоце и знао је да тужилаштво неће испитивати наводе медија већ ће остати инертно и тако им допустити да умножавају информације које га могу дискредитовати. И зато је посегао за једином могућношћу коју је имао на располагању. Кривичном пријавом коју је поднео Вучевић, Вучић ће приморати тужилаштво да провери све наводе медија и да као једини надлежан орган за утврђивање чињеница обавести јавност да су наводи из медија неистинити. И зато је настала нова хистерија међу опозиционим лидерима и медијима, који дезинформаторски рад приказују као истраживачко новинарство. Схватили су да је пропао њихов план да тврдње окорелих криминалаца до у бескрај преносе као валидне информације.

Паралелно с тим, ти исти медији, од Небојше Стефановића покушавају да направе српског Марка Фелта. Међутим, опозиција је погрешила. Небојша Стефановић можда има фасциклу, али у њој нема ничег што већ није употребио против колега из своје странке. Креирао је за сваког Вучићу лојалног члана странке најмање по једну аферу. Најчешће спиноване нестине.

То ради и данас. То за њега раде опозициони медији. Они пренаглашавају и мултипликују његову вези са америчким обавештајним службама покушавају да прикажу Стефановића важнијим него што јесте. С друге стране чињеница је да је афера „Крушик” креирана споља, и очигледно са циљем да би Стефановић постао Ахилова пета СНС-а. Сада се употреба Стефановића и криминалних кланова против Вучића представља као активност у интересу Србије. Међутим, рад за Србију није склапање коалиције с мафијом. Нити је у интересу народа коопрерација с убицама. Још мање је за грађане корисно ортачење са страним обавештајним службама. И понајмање подривање политичке безбедности државе кроз денунцијацију највиших државних функцинера и страначких колега таблоидима. Страним и домаћим.

Пошто су грађани схватили заверу, Александар Вучић је из целе афере изашао јачи него што је био. И сада има јединствену прилику да још једном докаже да је СНС другачији од опозиције из времена кад је била власт, и каква би била кад би поново постала власт. Сад је прилика да из странке избаци све оне који странку користе да би радили за себе а против Србије.

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу