REZON Istina o nemoći prazne fascikle

Piše: Milorad Bojović

Od 1996. do 2012. godine, Novi Sad je duhovno opusteo. Ofucao se. Kriminalizovao. Smanjio se kreacijom. Stvaralačkom snagom. Skupljao se u kulturnom, političkom i ekonomskom smislu. Sve važno postalo je nebitno. I svi nevažni postali su bitni. U neprestanoj borbi protiv Beograda kao imaginarnog protivnika novosadskom progresu, autonomaši i demokrate su uspele da Novom Sadu oduzmu sve što nije uspela Austrougarska. Preduzetnički duh, slobodoljubivost, ponos i stvaralačku maštu. Od 1993. do 2012. godine novosadski političari iz Beograda u Novi Sad nisu doneli ništa osim korupcije. I sklonosti ličnom bogaćenju preko isisavanja novca iz gradskog budžeta.

Kad se sve sabere i pomnoži, sukob s Beogradom je bio prevara. Dimna zavesa. Optička varka iza koje se odvijala nezapamćena pljačka državnih i gradskih para. Dok su se mediji bavili insceniranim rušenjima katoličkih grobalja, neprestanim dirigovanim međuetničkim sukobima, lažnim pretećim pismima srpske emigracije iz Amerike, Vojvodinom državom, beogradskom otimačinom vojvođanskih para - pare su opljačkali novosadski i vojvođanski političari. Njima su optužbe o zlim otimačima iz Beograda služile kao izgovor. Kao mimikrija. Kao alibi.

I onda je liberalna demokratija doživela nokaut. Neočekivano je, u trenutku kada su bili najuvereniji u svoju suverenu moć, izgubila izbore od desničarskog SNS-a. I mada su, koristeći mrežu svojih medija, pokušavali da nas uplaše ulaskom u nove ratove, sankcije i bombardovanja. Desilo se suprotno. SNS je protivno najavama demokrata i njihovih medija Srbiju konstituisao kao ključni faktor stabilnosti u regionu. Umesto potpunog finansijskog kraha, usledio je ekonomski uzlet.

Za Novosađane je najvažnije ono što se dešavalo na lokalnom planu. Izbrisane su granice između centra i periferije. A pare iz Beograda stizale u su većim količinama nego u vreme zlatnog doba Novog Sada, sedamdestih i osamdesetih godina 20 veka.

U Novi Sad iz državnog budžeta kroz projekat „Čista Srbija” samo ove godine stiže 180 miliona evra. Tim novcem će biti rešene dve, za Novi Sad, najvažnije i najbolnije stvari. Kanalizacija i prečistači otpadnih voda za ceo grad, računajući i prigradska naselja.

Tih 180 miliona, samo su deo novca koji je u Novi Sad stigao u poslednjih devet godina, zahvaljujući dobrom odnosu Miloša Vučevića sa Beogradom. Sve ulice su dobile asfalt, a sva naselja kanalizaciju.

Međutim, opozicija svakodnevno tvrdi da će SNS potpuno upropastiti Srbiju. I Novi Sad. Kažu, fabrike, mostovi, auto-putevi, stambene i poslovne zgrade koje se grade, predstavljaju atak za životnu sredinu. Neprijateljski napad na budućnost.

Novi Sad je u periodu demokratske vladavine najviše stagnirao u svojoj istoriji. A još više u poređenju sa drugim gradovima. Počnimo od mostova.

Podgorica ima 15 mostova - deset preko Morače i pet na Ribnici. Podgorica je tri puta manja od Novog Sada. Ima 187.085 stanovnika. Manje nego birača u Novom Sadu, a ima pet puta više mostova. Budžet Podgorice tri puta je manji od budžeta Novog Sada. U momentu kada je Demokratska stranka 2012. godine vladala Novim Sadom, podgorički budžet iznosio je 49,7 miliona evra. Odnosno 5,8 milijardi dinara. To je za 200 miliona dinara manji ukupni budžet od novca koji je adminstracija Demokratske stranke prenela iz 2011. u 2012. godinu, jer nije umela da ga potroši. Čak i ono što su radili, učinili su kako ne treba. Kej, čijom rekonstrukcijom su se hvalisali, nije urađen po propisima, i nije imao građevinsku dozvolu. Na Bulevaru Evrope, kojim su se takođe dičili, nestalo je blizu pola milijarde dinara. Ali su uspeli da kumu svog funkcionera Olivera Dulića nameste posao ugradnje sistema kap po kap za zalivanje 10 sadnica drveća, vredan 200 hiljada evra.

No, budući da je zaborav je, kako stalno ponavljam, majka srpske politike, Novosađani su zaboravili da je u vreme vladavine DS-a nestala cela zgrada. Jedan njihov omiljeni investitor, koji je povezan s mahinacijama oko dvorca Heterlendi, prodao je nekoliko stanova na parceli u centru grada, koja je trebalo da predstavlja državnu i gradsku investiciju. Svi njihovi mandati obeleženi su korpucionaškim aferama. Tako je 2012. godine uhapšeno šestoro zaposlenih u gradskoj upravi za urbanizam pod sumnjom da su se bavili „štelovanjem“ građevinskih dozvola investitorima.

Investicije kojima se danas toliko protive, bile su krik na njihovim usnama.

- Bez velikih investicija, nema razvoja infrastrukture, ekonomije, privrede, koje su osnov razvoja i napretka celokupnog društva. Velike investicije i razvoj infrastrukture neminovno će dovesti do unapređenja i poboljšanja uslova života u Novom Sadu - govorili su čelnici Demokratske stranke 2008. godine.

I najavljivali gradnju dva mosta. I gradnju tunela kroz Frušku goru. Sada su protiv oba projekta.

- Planirali smo realizaciju niza kapitalnih infrastrukturnih projekata. Među najvažnije spada izgradnja dva mosta. Aktivno se priprema i realizacija projekta izgradnje tunela kroz Frušku goru, a sa više inostranih investicionih fondova vode se pregovori o izgradnji prečistača otpadnih voda i rešavanju problema gradske deponije - kazao je 2008. godine gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić.

Investicije su bile mamac. Šarena laža. Klopka za birače. Prevara. Jer, demokrate su znale da će projekti ostati samo marketniški trik. Nerazvijenost je bila njihova izborna šansa. Alat za manipulaciju. Ako nećete da živite u blatu, glasajte za nas! Ali mi nikada do kraja nećemo rešiti vaše potrebe. Jer, ljudima koji imaju rešene sve komunalne potrebe moraš ponuditi nešto više. Nešto kompleksnije od asfalta i tucanika.

U intervuju jednom lokalnom nedljeniku 2011. godine, posle tri godine vlasti, Pavličić kaže: - Ima 150 kilometara blatnjavih ulica, koje smo nasuli tucanikom.

Taj tucanik, to je bila njihova mera stvari. Njihovo merilo razvoja. Tucanik predstavlja paradigmu politike demokrata, autonomaša, konceptualista. Loši uslovi života imaju moć ucene. Trgovački potencijal.

Tako vide i medije. Ne kao sredstvo informisanja već kao oružje za ucenjivanje političkih protivnika. I birača. Kao u romanu Umberta Eka „Nulti broj”, njihovi mediji izmišljaju paralelnu stvarnost, u kojoj deo opštepoznatih činjenica kombinuju s poluistinama i potpunim lažima, složenim u logičnu celinu, u koju prosečan čovek može da poveruje. U nauci o komunikacijama to se zove spin. To roritaranje istine ima samo jednu svrhu - izazvati poremećaj u mišljenju javnog menjenja i okrenuti ga u suprotnom smeru. Spinovi imaju jedan dodatni potencijal, nevidljiv običnom konzumentu medija. Teško ih je demantovati jer, budući da su zasnovani na mešavini laži i istine isključuju mogućnost racionalne replike.

Zato su pravnici i političari u razvijenim demokratijama Zapada izmislili jedan zgodan alat za raskrinkavanje spinova - podnošenje krivične prijave protov samog sebe. Na sličan način postupio je i Aleksandar Vučić. Protiv njega je krivičnu prijavu podneo potpredsednik SNS-a Miloš Vučević. Šta god mediji opozicije mislili o tome, Vučić je postupio ispravno. Budući da je apsurdno komentarisati besmislene optužbe, on traži da nadležno javno tužilaštvo proveri sve navode medija i o rezulatima istrage obavesti javnost.

Ovaj potez razumljiv je iz više razloga. Vučić zna da je opozicija zadržala uticaj na pojedine tužioce i znao je da tužilaštvo neće ispitivati navode medija već će ostati inertno i tako im dopustiti da umnožavaju informacije koje ga mogu diskreditovati. I zato je posegao za jedinom mogućnošću koju je imao na raspolaganju. Krivičnom prijavom koju je podneo Vučević, Vučić će primorati tužilaštvo da proveri sve navode medija i da kao jedini nadležan organ za utvrđivanje činjenica obavesti javnost da su navodi iz medija neistiniti. I zato je nastala nova histerija među opozicionim liderima i medijima, koji dezinformatorski rad prikazuju kao istraživačko novinarstvo. Shvatili su da je propao njihov plan da tvrdnje okorelih kriminalaca do u beskraj prenose kao validne informacije.

Paralelno s tim, ti isti mediji, od Nebojše Stefanovića pokušavaju da naprave srpskog Marka Felta. Međutim, opozicija je pogrešila. Nebojša Stefanović možda ima fasciklu, ali u njoj nema ničeg što već nije upotrebio protiv kolega iz svoje stranke. Kreirao je za svakog Vučiću lojalnog člana stranke najmanje po jednu aferu. Najčešće spinovane nestine.

To radi i danas. To za njega rade opozicioni mediji. Oni prenaglašavaju i multiplikuju njegovu vezi sa američkim obaveštajnim službama pokušavaju da prikažu Stefanovića važnijim nego što jeste. S druge strane činjenica je da je afera „Krušik” kreirana spolja, i očigledno sa ciljem da bi Stefanović postao Ahilova peta SNS-a. Sada se upotreba Stefanovića i kriminalnih klanova protiv Vučića predstavlja kao aktivnost u interesu Srbije. Međutim, rad za Srbiju nije sklapanje koalicije s mafijom. Niti je u interesu naroda koopreracija s ubicama. Još manje je za građane korisno ortačenje sa stranim obaveštajnim službama. I ponajmanje podrivanje političke bezbednosti države kroz denuncijaciju najviših državnih funkcinera i stranačkih kolega tabloidima. Stranim i domaćim.

Pošto su građani shvatili zaveru, Aleksandar Vučić je iz cele afere izašao jači nego što je bio. I sada ima jedinstvenu priliku da još jednom dokaže da je SNS drugačiji od opozicije iz vremena kad je bila vlast, i kakva bi bila kad bi ponovo postala vlast. Sad je prilika da iz stranke izbaci sve one koji stranku koriste da bi radili za sebe a protiv Srbije.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću