РЕЗОН: Искључивост глумљеног мондијализма
Бити Новосађанин или Београђанин, нарочито рођени, јесте чињеница вредна поштовања. Али не на начин на који то пропагирају леви либерали. Вредност новосадске и београдске посебности не огледа се у дељењу и пребројавању, већ у сабирању. Но, никако на начин како то траже окорели конзервативци. Саборност око једног представља искључивост исте врсте, али из различитих побуда. И једно и друго су голе илузије без вредности.
Леви либерали нису истински слободари. Они су симуланти, који пате од непристојне искључивости, сматрајући да је само њихов поглед на свет исправан. И да је слобода само оно што њима одговара. Искључивост те врсте представља хибрид америчке верзије мултикултурализма. То је највећа обмана савремене цивилизације. САД у свет извозе идеје миротворства, пацифизма, мултикултурализма, затирући целе државе и нације под оптужбама за национализам, непрестано уздижући америчку нацију као највреднију и најизузетнију. Американизам су као узвишену вредност пропагирали и републиканци и демократе. И Теодор Рузвелт и Вудро Вилсон. И Кенеди и Реган. Американци нису признавали право гласа женама и црнцима, а називали су се колевком модерне демократије.
Одвајање грађана Србије по основу рођења, образовног или имовног статуса је злонамерна активност. Подела на староседеоце и дођоше представља жељу да се умањи демократска вредност ових других. И кад нису рођени у Бетанији или у Краљице Наталије, грађани Србије једнако вреде. И кад не говоре истим нагласком и кад не деле исте навике, исте културне вредности. И једни и други своју посебност остварују као људи, не као припадници неког града.
Не морају сви неизоставно да воле алтернативну културу. Нити завичајну носталгију. Култура је део ширег контекста. Она је део идентитета заједнице. Бити рођени Београђанин, аутохтони Новосађанин или грађанин села Луга, значи исто. Значи бити спреман да поштујеш све људе. Све културе. То представља постојани правац кретања. Бусолу исправности. Анкер разума. Ленгер човечности.
- Као радарска средина уметност преузима функцију неопходне обуке из опажања, а не улогу повлашћене хране за елиту - каже Маклуан.
„Изворним” Новосађанима и Београђанима из круга двојке смета нација. И све што је традиционално. Историја. Фолклор. Војска. Мит. Национална култура. Воле да се представљају као пацифисти, космополите и либерали. Али им у исто време смета прогрес. Сметају им нове зграде. Нови булевари. Нови становници. Шизофренији ту није крај. Они воле све новотарије. Нарочито технолошке. Обожавају модерне грађевине. Свуда. Осим у свом граду. У својој земљи. Воле Менхетн. Диве се лондонском Ситију. Сингапуру. Хонг Конгу. Они у исто време желе да Србија прихвати све вредности развијеног Запада, али да се конзервира, да не промени своје навике и свој изглед. Да ништа не гради. Ни Београд на води. Ни нове мостове. Нити нове стамбене и пословне центре. То је врло конзервативна тежња!
- Сваки космополита потпуно нужно, посредством свога ограничења путем нације, постаје патриота, а свако ко је у својој нацији најснажнији и најбодрији патриота, баш је зато најбодрији грађанин света - пише Фихте.
Али, леволиберални мондијализам није искрен. Нити добронамеран. Не представља вредност која постоји да би људи живели боље. Да не би било ратова. Он је пропаганда. Тиче се само статуса. И новца. Само је ту очигледан. Његово друго име је капитал. Он мултикултуралност подстиче само као начин за повећање профита. Светска и европска првенства у фудбалу, кошарци, ватерполу, тенису; Евровизија, Олимпијада... - све су то фестивали национализма. Главне иконе мондијализма су симобли нације коју желе да пониште. Свуда су нације. Свуда су заставе. Свуда су национални симболи. И истакнути су у циљу глумљене мултикултуралности. Фингиране посебности. Режиране различитости. Велике маркетиншке кампање попут оне „Ја волим Њујорк”, коју су преузели многи градови у свету, представљају кампању подела. Оне не наглашавају посебност, већ истичу различитост. Њихов циљ је да житеље једног града издвоје у односу на све друге.
Пошто ни у шта не верују, осим у властите потребе, пошто се ничему не предају осим сопственим хировима, леви либерали морају да се сукобљавају са свим што чини постојаност. Што не зависи од тренутне моде или воље. Зато им је наслеђе главни непријатељ. Проблем је у томе што је трајање главна одлика цивилизованости. Да није трајања, човек би, како каже Ортега и Гасет, био орангутан који силази с гране и увек почиње све испочетка.
између себе и својих комшија и суграђана. Да заједнички прогрес и лично благостање ставе испред личних заблуда. И да посебност коју громогласно траже за себе допусте и другима, који чине тиху, али убедљиву демократску већину
Зато леволиберална искључивост почива на правилу да је вредно само оно што је актуелно. Она ствара контекст да оно што није у складу с њиховим виђењем света није вредно. Да је застарело. И самим тим бескорисно.
Међутим, тај приступ има више недостатака и запада у сопствену замку. Леви либерали траже да сви будемо исти. Да сви мисле оно што они мисле. Да раде оно што они желе. Да националну историју и културу прогласимо бесмисленим баластом због којег не можемо да постанемо део Евопске уније. Да Газиместан преселимо у Хаг. Да се одрекнемо Доментијана и Теодосија у корист Милтона Фридмана, Светог Саве у прилог Ајн Ренд, Андрића и Црњанског у корист Јагдиша Багватија и Френсиса Фукујаме. Да њихову носталгију претпоставимо модернизацији.
Различитост је суштина толеранције. И зато у 2024. леви либерали треба да престану да сеју семе раздора између себе и својих комшија и суграђана. Да заједнички прогрес и лично благостање ставе испред личних заблуда. И да посебност коју громогласно траже за себе допусте и другима, који чине тиху, али убедљиву демократску већину.
Милорад Бојовић
(Аутор је стручњак за односе с јавношћу)