REZON: Isključivost glumljenog mondijalizma
Biti Novosađanin ili Beograđanin, naročito rođeni, jeste činjenica vredna poštovanja. Ali ne na način na koji to propagiraju levi liberali. Vrednost novosadske i beogradske posebnosti ne ogleda se u deljenju i prebrojavanju, već u sabiranju. No, nikako na način kako to traže okoreli konzervativci. Sabornost oko jednog predstavlja isključivost iste vrste, ali iz različitih pobuda. I jedno i drugo su gole iluzije bez vrednosti.
Levi liberali nisu istinski slobodari. Oni su simulanti, koji pate od nepristojne isključivosti, smatrajući da je samo njihov pogled na svet ispravan. I da je sloboda samo ono što njima odgovara. Isključivost te vrste predstavlja hibrid američke verzije multikulturalizma. To je najveća obmana savremene civilizacije. SAD u svet izvoze ideje mirotvorstva, pacifizma, multikulturalizma, zatirući cele države i nacije pod optužbama za nacionalizam, neprestano uzdižući američku naciju kao najvredniju i najizuzetniju. Amerikanizam su kao uzvišenu vrednost propagirali i republikanci i demokrate. I Teodor Ruzvelt i Vudro Vilson. I Kenedi i Regan. Amerikanci nisu priznavali pravo glasa ženama i crncima, a nazivali su se kolevkom moderne demokratije.
Odvajanje građana Srbije po osnovu rođenja, obrazovnog ili imovnog statusa je zlonamerna aktivnost. Podela na starosedeoce i dođoše predstavlja želju da se umanji demokratska vrednost ovih drugih. I kad nisu rođeni u Betaniji ili u Kraljice Natalije, građani Srbije jednako vrede. I kad ne govore istim naglaskom i kad ne dele iste navike, iste kulturne vrednosti. I jedni i drugi svoju posebnost ostvaruju kao ljudi, ne kao pripadnici nekog grada.
Ne moraju svi neizostavno da vole alternativnu kulturu. Niti zavičajnu nostalgiju. Kultura je deo šireg konteksta. Ona je deo identiteta zajednice. Biti rođeni Beograđanin, autohtoni Novosađanin ili građanin sela Luga, znači isto. Znači biti spreman da poštuješ sve ljude. Sve kulture. To predstavlja postojani pravac kretanja. Busolu ispravnosti. Anker razuma. Lenger čovečnosti.
- Kao radarska sredina umetnost preuzima funkciju neophodne obuke iz opažanja, a ne ulogu povlašćene hrane za elitu - kaže Makluan.
„Izvornim” Novosađanima i Beograđanima iz kruga dvojke smeta nacija. I sve što je tradicionalno. Istorija. Folklor. Vojska. Mit. Nacionalna kultura. Vole da se predstavljaju kao pacifisti, kosmopolite i liberali. Ali im u isto vreme smeta progres. Smetaju im nove zgrade. Novi bulevari. Novi stanovnici. Šizofreniji tu nije kraj. Oni vole sve novotarije. Naročito tehnološke. Obožavaju moderne građevine. Svuda. Osim u svom gradu. U svojoj zemlji. Vole Menhetn. Dive se londonskom Sitiju. Singapuru. Hong Kongu. Oni u isto vreme žele da Srbija prihvati sve vrednosti razvijenog Zapada, ali da se konzervira, da ne promeni svoje navike i svoj izgled. Da ništa ne gradi. Ni Beograd na vodi. Ni nove mostove. Niti nove stambene i poslovne centre. To je vrlo konzervativna težnja!
- Svaki kosmopolita potpuno nužno, posredstvom svoga ograničenja putem nacije, postaje patriota, a svako ko je u svojoj naciji najsnažniji i najbodriji patriota, baš je zato najbodriji građanin sveta - piše Fihte.
Ali, levoliberalni mondijalizam nije iskren. Niti dobronameran. Ne predstavlja vrednost koja postoji da bi ljudi živeli bolje. Da ne bi bilo ratova. On je propaganda. Tiče se samo statusa. I novca. Samo je tu očigledan. Njegovo drugo ime je kapital. On multikulturalnost podstiče samo kao način za povećanje profita. Svetska i evropska prvenstva u fudbalu, košarci, vaterpolu, tenisu; Evrovizija, Olimpijada... - sve su to festivali nacionalizma. Glavne ikone mondijalizma su simobli nacije koju žele da ponište. Svuda su nacije. Svuda su zastave. Svuda su nacionalni simboli. I istaknuti su u cilju glumljene multikulturalnosti. Fingirane posebnosti. Režirane različitosti. Velike marketinške kampanje poput one „Ja volim Njujork”, koju su preuzeli mnogi gradovi u svetu, predstavljaju kampanju podela. One ne naglašavaju posebnost, već ističu različitost. Njihov cilj je da žitelje jednog grada izdvoje u odnosu na sve druge.
Pošto ni u šta ne veruju, osim u vlastite potrebe, pošto se ničemu ne predaju osim sopstvenim hirovima, levi liberali moraju da se sukobljavaju sa svim što čini postojanost. Što ne zavisi od trenutne mode ili volje. Zato im je nasleđe glavni neprijatelj. Problem je u tome što je trajanje glavna odlika civilizovanosti. Da nije trajanja, čovek bi, kako kaže Ortega i Gaset, bio orangutan koji silazi s grane i uvek počinje sve ispočetka.
između sebe i svojih komšija i sugrađana. Da zajednički progres i lično blagostanje stave ispred ličnih zabluda. I da posebnost koju gromoglasno traže za sebe dopuste i drugima, koji čine tihu, ali ubedljivu demokratsku većinu
Zato levoliberalna isključivost počiva na pravilu da je vredno samo ono što je aktuelno. Ona stvara kontekst da ono što nije u skladu s njihovim viđenjem sveta nije vredno. Da je zastarelo. I samim tim beskorisno.
Međutim, taj pristup ima više nedostataka i zapada u sopstvenu zamku. Levi liberali traže da svi budemo isti. Da svi misle ono što oni misle. Da rade ono što oni žele. Da nacionalnu istoriju i kulturu proglasimo besmislenim balastom zbog kojeg ne možemo da postanemo deo Evopske unije. Da Gazimestan preselimo u Hag. Da se odreknemo Domentijana i Teodosija u korist Miltona Fridmana, Svetog Save u prilog Ajn Rend, Andrića i Crnjanskog u korist Jagdiša Bagvatija i Frensisa Fukujame. Da njihovu nostalgiju pretpostavimo modernizaciji.
Različitost je suština tolerancije. I zato u 2024. levi liberali treba da prestanu da seju seme razdora između sebe i svojih komšija i sugrađana. Da zajednički progres i lično blagostanje stave ispred ličnih zabluda. I da posebnost koju gromoglasno traže za sebe dopuste i drugima, koji čine tihu, ali ubedljivu demokratsku većinu.
Milorad Bojović
(Autor je stručnjak za odnose s javnošću)