REZON Dobro je da se Srbija ne kreće u pravcu u kom su je vodili Đilas i Pajtić

Piše: Milorad Bojović

Kad je Bojan Pajtić 2016. godine izgubio vlast, koju je držao uz svega šest odsto podrške, Vojvodina je bila najnerazvijenija regija u Srbiji. Vojvođani Pajtićev pad doživljavaju kao svoje ponovno rođenje. Isto kao što su se 2012. iznova rodili građani u ostatku Srbije. Iz paklenog beznađa u koje su oboreni tokom vladavine Tadića, Đilasa, Pajtića i njihovih pomagača iz Demokratske stranke Srbije, zakoračili su u sigurnost posla u novim fabrikama. Danas posao ima 550.000 ljudi. Isto onoliko koliko ih je oterano na ulicu u vreme političara koji nastoje da ponovo obmanu građane tvrdeći da su oni budućnost Srbije.

To što danas nude biračima je ista budućnost koju su im obezbedili tokom svoje 12 godina duge vladavine. Zatvoreno je više od 1.000 fabrika. Bez posla je ostalo 800 hiljada ljudi. Samo od 2008. do 2012. otpušteno je blizu pola miliona radnika. Da ih cunami građanskog nezadovoljstva nije 2012. sklonio s oglodanog i opljačkanog trona, do danas od Srbije ne bi ostalo ništa. Samo gola ljuštura. Ne bi ostala čak ni zastava, pošto su Pajtić i Demokratska stranka pored katastrofalne politike u odnosu na Kosovo i Metohiju, zdušno radili na uspostavljanju države Vojvodine.

Dok Pajtić nariče za Vojvodinom koju je predano i posvećno vodio u sve dublje siromaštvo, Đilas i njegovi „finansijski stručnjaci” prave fantomsku računicu o tome koliko bi para oni, kad bi prigrabili vlast, ispumpali iz buyeta pod izgovorom da ih vraćaju penzionerima. I kunu se da to nije njihov predizborni marketnig nego čisto čovekoljublje. Ta lažna zabrinutost za penzionere imala bi minimalni smisao da iza računice ne stoje reklamni mag koji je u stečaj oterao sopstvenu stranku i sin čoveka koji je sa svojom firmom „Ces Mekon” uništio srpsku privredu. U toj firmi je radio i Mirko Cvetković, predsednik Vlade Srbije u vreme kad je bez posla ostalo 500.000 ljudi, i kada je Srbija došla na rub bankrota. Iz nje su dolazili i mnogi ministri. Kontrolisali su celu privatizaciju i sve finansijske tokove u zemlji. Pitam se ko će građanima da vrati plate i doprinose koji im nisu isplaćeni za vreme i nakon privatizacije? Ko će da im vrati ukradenih 12 godina? Ko će da vrati 51 milijardu dolara koje su ilegalno iznete iz Srbije od 2001. do 2010. godine? Ko će da vrati više od 3.000 društvenih i državnih firmi koje su prodate budzašto i uništene u privatizaciji?

Po svojim razmerama i posledicama privatizacija koja je u Srbiji sprovedena od 2000. do 2012. godine, razornija je od Nato bombardovanja 1999. U materijalnom i duhovnom smislu. Bombardovanje građanima nije oduzelo nadu, a DOS jeste. DOS je sve rasprodao s ciljem da bude uništeno. Da stranci postanu gospodari. Da kupe hranu. Da kupe našu zemlju. Od četiri proklamovana cilja privatizacije nije ostvaren nijedan. Privatizacija je uspela u samo desetak firmi, koje su bile uspešne i pre prodaje.

Srbija se do 2012. hvalila svojim porazima. Rast BDP-a u prvim godinama posle 5. oktobra, o kom govore na pragu 2024. godine, bio je proizvod rasprodaje preduzeća u privatizaciji. Kad više nije imalo šta da se proda BPD je počeo strmoglavo da pada. Kardinalni neuspesi su zabeleženi na svim poljima. U procesu tranzicije četvrtina stanovništva je živela u potpunoj ekonomskoj bedi. Dakle, blizu 1,8 miliona ljudi bilo je apsolutna sirotinja. Bez posla je bila trećina radno sposobnog stanovništva. Učešće industrije u BDP-u, 2010. iznosilo je svega 15,9 odsto. Broj industrijskih radnika sa 998 hiljada 1990. godine, spao je na 312 hiljada 2010.

Nezaposlenost je iznosila 29,1 odsto. Daleke 1964. svaki treći radnik imao je platu iznad proseka. Pola veka kasnije, 2012, uoči pada DOS-a s vlasti, dve trećine radnika spadalo je u sirotinju. Kakav preokret! Kakav izvrstan rezultat! Genijalno! Je li to progres koji građanima nude nakon izbora?

Nikada nije postojao ni jedan jedini primer da je primena neoliberalne doktrine ijednoj zemlji donela pozitivne efekte. Naprotiv. Privreda je u svakoj bila potpuno razorena. Došlo je do ogromne nezaposlenosti. I siromaštva. Je li moguće da to nisu znali? Je li moguće da nisu izračunali da će privatizacija o kojoj odlučuju tajkuni i stranci biti na štetu građana Srbije? Nije. Znali su! I svesno su preko noći rasprodali i uništili sve što je decenijama stvarao ceo narod.

Tako je izgledao njihov progres. Varalica uvek računa na zaborav. Kad kritikuju inflaciju koja je izazvana ratom u Ukrajini, zašto ne kažu da je 2012, nakon cele decenije njihovih uspeha, izosila punih 15 odsto. Da je 800 hiljada ljudi radilo u sivoj zoni. Da je 2007. potpuno siromašno bilo 39,9 odsto radnika. Više naučnih istraživanja pokazuje da su do 2012. godine, samo političari, menayeri i tajkuni, spadali u višu klasu koja dobro živi. Svi ostali su bili niža srednja klasa, ili sirotinja.

Od 2012. godine stvari su se okrenule u korist građana, naročito radnika. Radnička klasa, klasa koja gradi i hrani jednu zemlju i koja je bila razvlašćena u korist tajkuna i stranih ambasada, doživela je svoj novi uspon. Za 11 godina vladavine SNS-a prosečna plata je porasla za 510 evra. Sa Đilasovih i Pajtićevih 330, na 840 evra. Umesto stotina zatvorenih, otvoreno je 467 fabrika. Umesto povratka u mengele stranih i tajkunskih interesa, koji garantuju novi pad u siromaštvo, SNS i Vučić nude nastavak politike razvoja koja će dovesti do toga da prosečna plata 2027. dostigne 1.400 evra. Bivši drugari iz DS-a Pajtić, Tadić i Đilas sa svojim koalicionim partnerima, sleva i zdesna, bili su i bili bi povod svih naših nesreća i zato ne mogu biti instrument ničije nade. Još manje temeljac narodne budućnosti.

Ako se građani pitaju zašto još postoje na političkoj sceni, odgovor je jednostavan. Zato što su 2012. stranci zaustavljeni u svom naumu potpunog preuzimanja Srbije. I zato već godinama pokušavaju da na vlast vrate sve stranke bivšeg DOS-a i njihove nove partnere koji slepo veruju u neoliberalnu doktrinu da nacionalna privreda ne treba da postoji, a da nacionalna ekonomija nije važna. Zato žele da ponovo razvlaste radnike, da marginalizuju pristojne građane kojima je Vučić vratio pravo da odlučuju o sudbini svoje zemlje, mogućnost da se pitaju, i mogućnost da školuju svoju decu. Srbiji je 17. decembra potrebna pobeda tih pristojnih ljudi.

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću)