РЕЗОН Апсурд либералне цензуре развоја Новог Сада

Пише: Милорад Бојовић

Нови Сад још од 1826, од оснивања Матице српске, не би требао да има проблем са просвећеношћу. Нити са друштвеним напретком. Тачно 196 година касније, појавили су се људи, који себе сматрају најеманципованијим Новосађанима, а који настоје да безочно цензуришу будућност Новог Сада. Постоји необичан покрет малог броја Новосађана који настоји да докаже немогуће - да је напредак деструктиван. И зато настоје да докажу да је предлог новог Генералног урбанистичког плана који укида диктатуру бетонирања града кроз затворену блоковску градњу, дајући предност парковима, зеленим површинама, спортско-рекреативним садржајима, шеталиштима, лош документ.

Тим апсурдним приступом они доказују нешто друго. Да у њиховом мишљењу и деловању

постоји само конфузија и недоследност. Не може се истовремено бити најортодокснији либерал у теорији и највећи конзервативац у пракси. Немогуће је обожавати симболе неолибералне моћи, попут Њујорка, Лондона, или Лос Анђелеса, Лас Вегаса, а истовремено спречавати свој град да следи исте обрасце развоја. Исту архитектуру, комунално и урбанистичко уређење. Захтев да Нови Сад буде леп и развијен као Њујорк, а да задржи градњу из Титовог времена више је од апсурда.

Такви захтеви су гори од најгорег конзервативизма. То је поновно потонуће, повратак у соцреалистичку митологију. Повратак у одбачени образац постојања. Апсурд савременог српског друштва још је очигледнији када се као највећи противници модернизације јављају појединци који сматрају да су највише учинили за еманципацију Србије. И еволуцију из комунизма у демократско, грађанско друштво. И „матрикс„ генерација, која је одрасла у неонској фатаморгани лап-топова, смартфона и интернета.

Њихово мишљење није засновано на доброј намери већ на негативном ставу према чињеницама. Они табуизирају прогрес кроз опсенарски неолиберални клише тврдећи да инвестиције убијају душу града, уништавају природу и здравље људи. А истовремено подржавају потпуно и очигледно погрешна решења, која су драстично гора од предложених. Градња у затвореном блоку, која од деведесетих година убија Нови Сад и претвара га у бетонску пустош, у њиховој политичкој парадигми јавља се као боље решење од новог ГУП-а који оставља простор за подизање травњака, садњу дрвећа и изградњу дечијих игралишта и спортских терена.

Не треба бити грађевински геније, а још мање члан друштва архитеката да се израчуна корисност решења новог плана. Нови Сад ће добити четири нова парка, неколико пешачко-бициклистичких мостова, инвестититори ће бити принуђени да оставе слободном више од половине парцеле на којој граде, како би се добио простор за садњу дрвећа, траве и изградњу рекреативних садржаја.

Цензори међутим траже да се примене модели градње из времена када су Воја Гајић и још неколико инвеститора блиских Демократској странци Грбавицу и Детелинару претворили у постапокалиптични призор. Обишао сам целу Африку и Азију. У пустињским градовима видео сам више зеленила и траве него у квартовима изграђеним у време ДС-а. Али, то не смета „матрикс„ генерацији, коју сам шокирао пре недељу дана у једном од мојих честих пролазака кроз Дунавски парк. Стајали су поред тезге и делили неке летке. Тражили су да потпишем неслагање с новим Генералним урбанистичким планом Новог Сада. Одскочили су као да су пренеражено, када сам их уљудно и одлучно одбио. Рекао сам да не желим да потпишем јер се слажем са новим планом и да сматрам да је Нови Сад у периоду до 2030. требало још више дићи у висину. Требало је променити естетску и грађевинску парадигму. Потпуно одбацити решења и наслеђе комунизма и применити архитектонска решења савременог света, за којим толико тежимо. И ком се толико дивимо.

Да појасним. Нови Сад је већ 30 година погрешно грађен. Претворен је у бетонску спаваоницу. Без душе. Без смисла. Без зеленила. Изграђеност, односно заузетост парцела у већини случајева ишла је од 70 до 100 одсто. Често и нашутраб јавног простора. Довољно је погледати улице на Грбавици. Детелинари. Подбари. Новом насељу. Телепу. Ружне, суморне зграде, које највише подсећају на казамате, на затворске мензе, прогутале су сваки комад траве. А аутомобили који немају где да се паркирају прогутали су сваки комад кисеоника. Неспорно је. Од 1996. до 2012. Нови Сад је претворен у једну врсту карикатуралног лего града, који је задовољио само голу потребу људи да стекну кров над главом. Али се на тај начин пре свега омогућило еноормно богаћење инвеститора и њихових политичких заштитника, данашњих противника модерне архитектуре.

Предлог који се налази на јавном увиду, и о ком грађани могу да дискутују, нуди поновни сусрет Новосађана с природом. Са сунцем, небом. Травом и Дунавом. Уместо бетона, и оловних зидова, понуђени су нови паркови. Све оно што је пропуштено у у времену када је станоградња доживела своју експанзију, након што је у ратовима у бившој Југославији у Србију протерано више стотина хиљада људи. И тајкунских приватизација, када су најуспешније фирме продаване за бакшиш. А да би се јавности замазале очи, радницима су поклањане десетине хиљада евра, од којих су они куповали станове.

И, напокон, две и по деценије касније, Нови Сад се дрзнуо да раскине с наслеђем архитектуре сиромаштва. Нови Сад ће према новом ГУП-у бити неупоредиво хуманије место за живот него сада.

- Подручје Каменичке аде, Рибарског острва, простор некадашњег бродоградилишта и индустрије на левој обали Дунава, као и подручје у окружењу ушћа Канала Дунав-Тиса-Дунав у Дунав, са леве и десне стране обале, пружају могућност за уређење и реализацију нових спортских, рекреативних, туристичких садржаја и општеградских центара уз Дунав које ће подржати еколошку, економску, социјалну и културну ревитализацију приобаља.  Новосађани ће добити квалитетан излазак на реку, са разноврсним спортско-туристичким садржајима, док ће на простору старог бродоградилишта и садашње касарне речне флотиле, бити формирани комплекси са стамбеним и пословним садржајима, окружени јавним просторима, у оквиру којих ће се налазити шеталишта, озелењене површине и бициклистичке стазе, и која ће бити приступачна свим грађанима. План утврђује услове заштите који подразумевају очување постојећих станишних услова и биолошких особина, односно обезбеђивање услова одржавања и унапређења постојећег фонда зеленила - наводи се у предлогу новог ГУП-а.

На један перверзан начин, у цензурисану будућност Новог Сада укпала се и политичка најава штрајка једног броја радника ГСП-а. Та претња штрајком два месеца пред изборе је врло занимљив феномен.

Илузорно је сматрати да политика живи само у странкама, скупштини, или ТВ емисијама.

Нико не спори да плате могу бити веће, али се слажем и да то не може да се уради једним потезом пера. Нити за три дана. Слажем се и да је њихов посао тежак и одговоран. Сагласан сам да су херојски издржали две године Ковида 19. Међутим, не могу да се сложим с тајмингом. Тајминг указује да иза незадовољства једног броја радника можда стоје и неки други мотиви. Плате су биле недовољне и 2020. И 2021. Такође су били још горе него сада суочени с короном. Како то да су беспарица и болест почели да их освајају, да их сламају два месеца пред изборе? Можда су самостално израчунали да ће им шансе тада бити веће? Или их је неко подстакао да штрајк најаве на почетку изборне кампање?

Уколико немају суфлера, зашто повишицу не траже институционално преко репрезентативног синдиката? Одговор је прост. Да би могли да тврде да им се нико није обратио. И да увек могу да кажу да су незадовољни понуђеним. Дакле, они се не буне да би се договорили. Да би издејствовали већу плату за своје колеге, него да могу да кажу како власт не жели да разговара са њима. Окретањем волана може много да се научи о спиновању. У тренутку док су медији објављивали да њихове јаде нико не чује и да градска власт неће са њима да разговара, у градској кући су вођени разговори с представницима репрезентативног синдиката, и тражени модели како да се обезбеди повећање плата. Да буде у складу са законом, али и да се Новосађанима обезбеди редован превоз.

Многе одговоре дају и реакције политичара. Први се јавио и подржао групу незадовољних Борислав Новаковић, од ког Новосађани већ 21 годину, од афере Солун, на очекују ниједну поштену реч, нити активност. Да сам СНС рекао бих - нека Бора врати оних 4,5 милиона евра, који су, док је био директор ЗИГ-а нестали на градњи Булевара Европе. Кад би се на тих 4,5 милиона обрачунала затезна камата, добио би се новац за драстично увећање плата радницима ГСП-а.

Новаковићев иступ представља нови доказ да су политичари опозиције постали прилагодљиви експерти лажне хуманости. Они подстичу људско незадовољство и онда га претварају у политичка робу, коју покушавају да капитализују у своју корист. Болест. Живот. Смрт. Љубав. Прогрес. Све је подређено политичкој употреби. Политичкој користи.

Ипак, није могуће отети се утиску да они који оспоравају потезе власти, то не раде због истинске уверености у њене мане, већ због дубинског уверења да истицањем тих мана могу постати власт и цео систем подредити себи. И својим финансијским апетитима. Имајући у виду њихову прошлост, која је препуна лоших потеза и одлука, нема никакве сумње да им није намера да се баве отклањањем недостатака. А још мање се може сумњати у незајажљивост њихових апетита, и, да би, ако би им се указала прилика, лако напустили своје критичко становиште и све ресурсе, по старим навикама, ставили у сврху огољене отимачине. Као што је неискрена њихова посвећеност заштити природе, тако је неискрена и њихова борба за радничка права.

        Аутор је стручњак за односе с јавношћу