REZON Apsurd liberalne cenzure razvoja Novog Sada

Piše: Milorad Bojović

Novi Sad još od 1826, od osnivanja Matice srpske, ne bi trebao da ima problem sa prosvećenošću. Niti sa društvenim napretkom. Tačno 196 godina kasnije, pojavili su se ljudi, koji sebe smatraju najemancipovanijim Novosađanima, a koji nastoje da bezočno cenzurišu budućnost Novog Sada. Postoji neobičan pokret malog broja Novosađana koji nastoji da dokaže nemoguće - da je napredak destruktivan. I zato nastoje da dokažu da je predlog novog Generalnog urbanističkog plana koji ukida diktaturu betoniranja grada kroz zatvorenu blokovsku gradnju, dajući prednost parkovima, zelenim površinama, sportsko-rekreativnim sadržajima, šetalištima, loš dokument.

Tim apsurdnim pristupom oni dokazuju nešto drugo. Da u njihovom mišljenju i delovanju

postoji samo konfuzija i nedoslednost. Ne može se istovremeno biti najortodoksniji liberal u teoriji i najveći konzervativac u praksi. Nemoguće je obožavati simbole neoliberalne moći, poput Njujorka, Londona, ili Los Anđelesa, Las Vegasa, a istovremeno sprečavati svoj grad da sledi iste obrasce razvoja. Istu arhitekturu, komunalno i urbanističko uređenje. Zahtev da Novi Sad bude lep i razvijen kao Njujork, a da zadrži gradnju iz Titovog vremena više je od apsurda.

Takvi zahtevi su gori od najgoreg konzervativizma. To je ponovno potonuće, povratak u socrealističku mitologiju. Povratak u odbačeni obrazac postojanja. Apsurd savremenog srpskog društva još je očigledniji kada se kao najveći protivnici modernizacije javljaju pojedinci koji smatraju da su najviše učinili za emancipaciju Srbije. I evoluciju iz komunizma u demokratsko, građansko društvo. I „matriks„ generacija, koja je odrasla u neonskoj fatamorgani lap-topova, smartfona i interneta.

Njihovo mišljenje nije zasnovano na dobroj nameri već na negativnom stavu prema činjenicama. Oni tabuiziraju progres kroz opsenarski neoliberalni kliše tvrdeći da investicije ubijaju dušu grada, uništavaju prirodu i zdravlje ljudi. A istovremeno podržavaju potpuno i očigledno pogrešna rešenja, koja su drastično gora od predloženih. Gradnja u zatvorenom bloku, koja od devedesetih godina ubija Novi Sad i pretvara ga u betonsku pustoš, u njihovoj političkoj paradigmi javlja se kao bolje rešenje od novog GUP-a koji ostavlja prostor za podizanje travnjaka, sadnju drveća i izgradnju dečijih igrališta i sportskih terena.

Ne treba biti građevinski genije, a još manje član društva arhitekata da se izračuna korisnost rešenja novog plana. Novi Sad će dobiti četiri nova parka, nekoliko pešačko-biciklističkih mostova, investititori će biti prinuđeni da ostave slobodnom više od polovine parcele na kojoj grade, kako bi se dobio prostor za sadnju drveća, trave i izgradnju rekreativnih sadržaja.

Cenzori međutim traže da se primene modeli gradnje iz vremena kada su Voja Gajić i još nekoliko investitora bliskih Demokratskoj stranci Grbavicu i Detelinaru pretvorili u postapokaliptični prizor. Obišao sam celu Afriku i Aziju. U pustinjskim gradovima video sam više zelenila i trave nego u kvartovima izgrađenim u vreme DS-a. Ali, to ne smeta „matriks„ generaciji, koju sam šokirao pre nedelju dana u jednom od mojih čestih prolazaka kroz Dunavski park. Stajali su pored tezge i delili neke letke. Tražili su da potpišem neslaganje s novim Generalnim urbanističkim planom Novog Sada. Odskočili su kao da su preneraženo, kada sam ih uljudno i odlučno odbio. Rekao sam da ne želim da potpišem jer se slažem sa novim planom i da smatram da je Novi Sad u periodu do 2030. trebalo još više dići u visinu. Trebalo je promeniti estetsku i građevinsku paradigmu. Potpuno odbaciti rešenja i nasleđe komunizma i primeniti arhitektonska rešenja savremenog sveta, za kojim toliko težimo. I kom se toliko divimo.

Da pojasnim. Novi Sad je već 30 godina pogrešno građen. Pretvoren je u betonsku spavaonicu. Bez duše. Bez smisla. Bez zelenila. Izgrađenost, odnosno zauzetost parcela u većini slučajeva išla je od 70 do 100 odsto. Često i našutrab javnog prostora. Dovoljno je pogledati ulice na Grbavici. Detelinari. Podbari. Novom naselju. Telepu. Ružne, sumorne zgrade, koje najviše podsećaju na kazamate, na zatvorske menze, progutale su svaki komad trave. A automobili koji nemaju gde da se parkiraju progutali su svaki komad kiseonika. Nesporno je. Od 1996. do 2012. Novi Sad je pretvoren u jednu vrstu karikaturalnog lego grada, koji je zadovoljio samo golu potrebu ljudi da steknu krov nad glavom. Ali se na taj način pre svega omogućilo enoormno bogaćenje investitora i njihovih političkih zaštitnika, današnjih protivnika moderne arhitekture.

Predlog koji se nalazi na javnom uvidu, i o kom građani mogu da diskutuju, nudi ponovni susret Novosađana s prirodom. Sa suncem, nebom. Travom i Dunavom. Umesto betona, i olovnih zidova, ponuđeni su novi parkovi. Sve ono što je propušteno u u vremenu kada je stanogradnja doživela svoju ekspanziju, nakon što je u ratovima u bivšoj Jugoslaviji u Srbiju proterano više stotina hiljada ljudi. I tajkunskih privatizacija, kada su najuspešnije firme prodavane za bakšiš. A da bi se javnosti zamazale oči, radnicima su poklanjane desetine hiljada evra, od kojih su oni kupovali stanove.

I, napokon, dve i po decenije kasnije, Novi Sad se drznuo da raskine s nasleđem arhitekture siromaštva. Novi Sad će prema novom GUP-u biti neuporedivo humanije mesto za život nego sada.

- Područje Kameničke ade, Ribarskog ostrva, prostor nekadašnjeg brodogradilišta i industrije na levoj obali Dunava, kao i područje u okruženju ušća Kanala Dunav-Tisa-Dunav u Dunav, sa leve i desne strane obale, pružaju mogućnost za uređenje i realizaciju novih sportskih, rekreativnih, turističkih sadržaja i opštegradskih centara uz Dunav koje će podržati ekološku, ekonomsku, socijalnu i kulturnu revitalizaciju priobalja.  Novosađani će dobiti kvalitetan izlazak na reku, sa raznovrsnim sportsko-turističkim sadržajima, dok će na prostoru starog brodogradilišta i sadašnje kasarne rečne flotile, biti formirani kompleksi sa stambenim i poslovnim sadržajima, okruženi javnim prostorima, u okviru kojih će se nalaziti šetališta, ozelenjene površine i biciklističke staze, i koja će biti pristupačna svim građanima. Plan utvrđuje uslove zaštite koji podrazumevaju očuvanje postojećih stanišnih uslova i bioloških osobina, odnosno obezbeđivanje uslova održavanja i unapređenja postojećeg fonda zelenila - navodi se u predlogu novog GUP-a.

Na jedan perverzan način, u cenzurisanu budućnost Novog Sada ukpala se i politička najava štrajka jednog broja radnika GSP-a. Ta pretnja štrajkom dva meseca pred izbore je vrlo zanimljiv fenomen.

Iluzorno je smatrati da politika živi samo u strankama, skupštini, ili TV emisijama.

Niko ne spori da plate mogu biti veće, ali se slažem i da to ne može da se uradi jednim potezom pera. Niti za tri dana. Slažem se i da je njihov posao težak i odgovoran. Saglasan sam da su herojski izdržali dve godine Kovida 19. Međutim, ne mogu da se složim s tajmingom. Tajming ukazuje da iza nezadovoljstva jednog broja radnika možda stoje i neki drugi motivi. Plate su bile nedovoljne i 2020. I 2021. Takođe su bili još gore nego sada suočeni s koronom. Kako to da su besparica i bolest počeli da ih osvajaju, da ih slamaju dva meseca pred izbore? Možda su samostalno izračunali da će im šanse tada biti veće? Ili ih je neko podstakao da štrajk najave na početku izborne kampanje?

Ukoliko nemaju suflera, zašto povišicu ne traže institucionalno preko reprezentativnog sindikata? Odgovor je prost. Da bi mogli da tvrde da im se niko nije obratio. I da uvek mogu da kažu da su nezadovoljni ponuđenim. Dakle, oni se ne bune da bi se dogovorili. Da bi izdejstvovali veću platu za svoje kolege, nego da mogu da kažu kako vlast ne želi da razgovara sa njima. Okretanjem volana može mnogo da se nauči o spinovanju. U trenutku dok su mediji objavljivali da njihove jade niko ne čuje i da gradska vlast neće sa njima da razgovara, u gradskoj kući su vođeni razgovori s predstavnicima reprezentativnog sindikata, i traženi modeli kako da se obezbedi povećanje plata. Da bude u skladu sa zakonom, ali i da se Novosađanima obezbedi redovan prevoz.

Mnoge odgovore daju i reakcije političara. Prvi se javio i podržao grupu nezadovoljnih Borislav Novaković, od kog Novosađani već 21 godinu, od afere Solun, na očekuju nijednu poštenu reč, niti aktivnost. Da sam SNS rekao bih - neka Bora vrati onih 4,5 miliona evra, koji su, dok je bio direktor ZIG-a nestali na gradnji Bulevara Evrope. Kad bi se na tih 4,5 miliona obračunala zatezna kamata, dobio bi se novac za drastično uvećanje plata radnicima GSP-a.

Novakovićev istup predstavlja novi dokaz da su političari opozicije postali prilagodljivi eksperti lažne humanosti. Oni podstiču ljudsko nezadovoljstvo i onda ga pretvaraju u politička robu, koju pokušavaju da kapitalizuju u svoju korist. Bolest. Život. Smrt. Ljubav. Progres. Sve je podređeno političkoj upotrebi. Političkoj koristi.

Ipak, nije moguće oteti se utisku da oni koji osporavaju poteze vlasti, to ne rade zbog istinske uverenosti u njene mane, već zbog dubinskog uverenja da isticanjem tih mana mogu postati vlast i ceo sistem podrediti sebi. I svojim finansijskim apetitima. Imajući u vidu njihovu prošlost, koja je prepuna loših poteza i odluka, nema nikakve sumnje da im nije namera da se bave otklanjanjem nedostataka. A još manje se može sumnjati u nezajažljivost njihovih apetita, i, da bi, ako bi im se ukazala prilika, lako napustili svoje kritičko stanovište i sve resurse, po starim navikama, stavili u svrhu ogoljene otimačine. Kao što je neiskrena njihova posvećenost zaštiti prirode, tako je neiskrena i njihova borba za radnička prava.

        Autor je stručnjak za odnose s javnošću