Режисери политичког инфантилизма

Јавност је морално дезинфекционо средство, сматрао је Хенри Лојд. Али перцепција појединца није исто што и друштена савест. О најважнијим питањима за грађане већина српских политичара и њима наклоњених јавних личности одлучује инстинктивно, а не рационално. Али о судбини свих не могу да одлучују заблуде и нагони неколицине! 

Заблуде као неотклоњиви психолошки обрасци не могу донети ништа добро. Никоме. Грађанима, а понајмање баштиницима предрасуда. Могу само изродити фрустрацију која неизоставно рађа мржња, која је директно пропорционална привилегији која се брани. Инстинкти најчешће доводе до катастрофалних последица. Инстинкт је истребио неандерталце. Готово искоренио многе животињске врсте. Сваки средовечни прељубник који је остао без породице следио је интинкт жудње и своје срце. Инстинкт је рефлекс, нагон самоодржања, а не стратешки пројекат ума. Инстинкт је афект, а не вољно усмерени процес. Одлуке донете као изнуђени чин најчешће су погубне.

Због тога опозиција непрестано, као Месец, има само један лик у јавности. С тим што код њих, према грађанима није окренута светла, него мрачна страна. Чини се да их води само жеља за доласком на власт као што природу покреће голи нагон глади. Зато јавност не греши ако има утисак да је гола власт њихов мрачни предмет жудње. Да жуде не за инструментом успешног вођства, већ за престолом као извором новца и моћи. Да на изборе не излазе с намером да чине добре ствари, већ да себи обезбеде лагодан живот.

Горан Марковић, редитељ неколико култних филмских остварења, у својој глави је, по свој прилици, режирао скаредан филм у ком ће Србију задесити крвава револуција у којој ће Вучић завршити као Чаушеску. Марковић нуди решење! Да би избегао стрељање Вучић треба да преда власт и повуче се из политике! Чак и уколико је ова бестијална саблажњујућа изјава метафора, која је производ дугогодишње фрустрације, неумесна је. И недопустива. Ако је посреди умишљај онда је скандалозна! А ако је изречена у афекту онда представља политички инфантилизам без преседана.

Сваки афективни напад је неподесан алат. Активност која доводи до јачања нападнутог. Неадекватно средство које оснажује и учвршћује позицију супротне стране. Али, опозиционе заблуде су толико снажне да представљају онај јунговски непроменљиви погрешни начин мишљења и деловања који је немогуће отклонити.

Рацио је средство сврхе, а нагон средство циља. Понављање лоших потеза и лоших одлука доводи до регресије, до губитка снаге и подршке. То изнуђује нове лоше потезе који доводе до перманентног губитка свих вредности. И, тако, после вишегодишње регресије политичких идеја неизоставно долази до сукобљености са целокупним друштвом и наде да ће мрачни случај довести до политичког и друштвеног преокрета и промене власти. Нада је најгора узданица. Нарочито ако је заснована на погрешним премисама. Јер, до промена доводе само велике идеје, никако нагони иманентни размишљањима хорде. Сви конфликти, нарочито они из ниских побуда за собом остављају разочаравајућу скрханост. У сукобу увек нађачава један. Не могу постојати два победника. Побе-

днику припада слава, пораженом следује само ентропија. Растакање и даље слабљење. Изазивањем конфликата које губи опозиција свакодневно оснажује Вучића и напредњаке. И тако перманетним грешкама непре-

стано додаје СНС-у додатну победничку енергију. Сопственим активностима додатно хране систем против ког се боре.

Перманентност је основа успеха или пропасти. Народна странка перменентно потврђује да опозиција све ради из афекта. Без плана и промишљања. Нисам био планирао да се бавим анализом последњег њиховог јавног иступа, али ма на кафу позвао пријатељ који је дуго година био врло истакнути функционер Демократске странке.

Каже он мени: - Новаковић одлично ради! Наравно, у корист Српске напредне странке! Он толико греши, да они ништа не морају да раде. Били смо се понадали да ће борба против СНС-а бити лакша откад смо се решили Боре. Али, узалуд! Он се непрестано враћа и свакодневно се труди да упропасти сваку шансу да угрозимо напредњаке. Ово уједињење ће нам одузети све наде за било какав озбиљнији резултат. Можда смо без Боре и Маринике имали неке шансе. Са њима никакве!

Детаљно ми је објаснио да су они у странци знали да је Бора импулсиван и непромишљен и да то СНС максимално користи.

- Не чуди ме што су напредњаци искористили напад Бориних омладинаца на реконструкцију Позоришног трга да подсете на све његове пропусте и афере: Чак су били и духовити: „Пошто има моћ телепортације Бори је споро све што је обичном човеку нормално. До Солуна и назад, сваком другом треба цео дан, Бори је довољан сат! Дођох, гласах, вратих се! Подсетили су да је у уређењу града Новаковић примењивао супротну тактику. Све што СНС и Милош Вучевић ураде за 8 месеци, или за 240 дана он је радио за осам година.” - И сад би напредњаци могли да постигну гол из пенала и кажу Бори, који је у три наврата, дакле 12 година био власти у Новом Саду, и још четири на власти у покрајини, да Позоришни трг већ 30 година представља ругло града, уместо да представља његов најрепрезентативнији део, а да он ништа није предузео да то промени. Уз овлашно набрајање шта је све урађено у склопу пројекта - од замене инсталација старих пола века, преко фасаде на згради позоришта, до изградње нових аутобуских стајалишта, модерних клупа и додатног зеленила, могли би да понетирају тиме да ће позориште и Позоришни трг напокон бити оно што треба да буду - понос Нивог Сада и Новосађана. Новаковић је политику увек сводио на маркетинг, на штос, на тренутни ефекат. Никад није водио рачуна о томе какву ће реакцију и последицу изазвати његови потези. И зато је СНС-у и Милошу Вучевићу лако да докажу да су они најбољи избор за Новосађане, а Новаковић и, нажалост и сви ми из опозиције са њим, остаћемо на политичкој маргини. Навијао сам за то да се не уједињујемо. Уверен сам да би без Новаковића и Маринке боље прошли - саопштио ми је огорчени пријатељ своју процену Новаковићевог учинка у јавном мњењу.

На крају ми је скренуо пажњу да је Бора направио још једну политичку грешку.

- Након што је разоткривено да девет година није долазио на посао, неко га је саветовао да треба да да отказ. Можда су то осмислили Јеремић и Новаковић самостално, а могуће је да им је припомогао и стари портпарол Демократске странке Бојан Пајтић. Како год, та одлука је вишеструко погрешна. Добри политичари се не баве imiyom, они се баве стварношћу. И будућношћу. Сада ће цео Нови Сад да се пита, а од чега ће Новаковић да живи? Грађани ће се с правом запитати значи ли то да је плата коју је примао девет година, била трошак за кафану, а да он има друге изворе прихода? А СНС ће с правом ликовати - ево доказа да су наше тврдње о умешаности Новаковића у аферу Боровица и хотел Холидеј ин истините! Уколико СНС и Новосађани греше онда Новаковић мора да докаже и покаже од ког новца ће живети и финансирати своје бављење политиком. Ако неће, онда су његови мотиви спорни и неморални, као што је било спорно то што је примао плату а није одлазио на посао - закључио је.

Моје мишљење је да Новаковић није сам. И није једини. У његовом друштву су скоро све његове бивше колеге из Деморатске странке, који су се расули у нове малобројне партије, или су остали у још малобројнијој странци прамајци.

Ма како изгледало лошим политичким и још горим пи-ар стратезима који управљају опозционим кампањама и каријерама, јавност се не мења преко ноћи. Јавност воде укорењени ставови. А такви ставови се најтеже мењају. Они тврде гласачи СНС-а живе у заблуди. Тим боље по СНС. Заблуде су ставови који се најтеже мењају. Јавност жели одлучну доследност. Никако хистеричне ад хок перформансе. То је шизофренија. И мада непрестано доказују свој узвишеност у односу на СНС гомилу, опозиција својим брзоплетим политиканством показује да грађане, и што је још апсурдније своје бираче третира као гомилу, а не као јавност. С друге стране Вучић је последњим потезима, којима је уважио све захтеве грађана у односу на Закон о експропријацији Рио Тинту показао да цени мишљење јавности и да она за њега представља друштвену групу будућности.

Уколико је прст на обарачу њихов „Њу дил”, уколико је то једини план који опозиција може да понуди Србији као одговор на Вучићеву политику потпуног повезивања с народом, муљ тоталног пораза је једино што их чека. И то не само у априлу следеће године, већ на дуги рок!

Аутор је стручњак за

комуникације и односе

с јавношћу