Režiseri političkog infantilizma

Javnost je moralno dezinfekciono sredstvo, smatrao je Henri Lojd. Ali percepcija pojedinca nije isto što i društena savest. O najvažnijim pitanjima za građane većina srpskih političara i njima naklonjenih javnih ličnosti odlučuje instinktivno, a ne racionalno. Ali o sudbini svih ne mogu da odlučuju zablude i nagoni nekolicine! 

Zablude kao neotklonjivi psihološki obrasci ne mogu doneti ništa dobro. Nikome. Građanima, a ponajmanje baštinicima predrasuda. Mogu samo izroditi frustraciju koja neizostavno rađa mržnja, koja je direktno proporcionalna privilegiji koja se brani. Instinkti najčešće dovode do katastrofalnih posledica. Instinkt je istrebio neandertalce. Gotovo iskorenio mnoge životinjske vrste. Svaki sredovečni preljubnik koji je ostao bez porodice sledio je intinkt žudnje i svoje srce. Instinkt je refleks, nagon samoodržanja, a ne strateški projekat uma. Instinkt je afekt, a ne voljno usmereni proces. Odluke donete kao iznuđeni čin najčešće su pogubne.

Zbog toga opozicija neprestano, kao Mesec, ima samo jedan lik u javnosti. S tim što kod njih, prema građanima nije okrenuta svetla, nego mračna strana. Čini se da ih vodi samo želja za dolaskom na vlast kao što prirodu pokreće goli nagon gladi. Zato javnost ne greši ako ima utisak da je gola vlast njihov mračni predmet žudnje. Da žude ne za instrumentom uspešnog vođstva, već za prestolom kao izvorom novca i moći. Da na izbore ne izlaze s namerom da čine dobre stvari, već da sebi obezbede lagodan život.

Goran Marković, reditelj nekoliko kultnih filmskih ostvarenja, u svojoj glavi je, po svoj prilici, režirao skaredan film u kom će Srbiju zadesiti krvava revolucija u kojoj će Vučić završiti kao Čaušesku. Marković nudi rešenje! Da bi izbegao streljanje Vučić treba da preda vlast i povuče se iz politike! Čak i ukoliko je ova bestijalna sablažnjujuća izjava metafora, koja je proizvod dugogodišnje frustracije, neumesna je. I nedopustiva. Ako je posredi umišljaj onda je skandalozna! A ako je izrečena u afektu onda predstavlja politički infantilizam bez presedana.

Svaki afektivni napad je nepodesan alat. Aktivnost koja dovodi do jačanja napadnutog. Neadekvatno sredstvo koje osnažuje i učvršćuje poziciju suprotne strane. Ali, opozicione zablude su toliko snažne da predstavljaju onaj jungovski nepromenljivi pogrešni način mišljenja i delovanja koji je nemoguće otkloniti.

Racio je sredstvo svrhe, a nagon sredstvo cilja. Ponavljanje loših poteza i loših odluka dovodi do regresije, do gubitka snage i podrške. To iznuđuje nove loše poteze koji dovode do permanentnog gubitka svih vrednosti. I, tako, posle višegodišnje regresije političkih ideja neizostavno dolazi do sukobljenosti sa celokupnim društvom i nade da će mračni slučaj dovesti do političkog i društvenog preokreta i promene vlasti. Nada je najgora uzdanica. Naročito ako je zasnovana na pogrešnim premisama. Jer, do promena dovode samo velike ideje, nikako nagoni imanentni razmišljanjima horde. Svi konflikti, naročito oni iz niskih pobuda za sobom ostavljaju razočaravajuću skrhanost. U sukobu uvek nađačava jedan. Ne mogu postojati dva pobednika. Pobe-

dniku pripada slava, poraženom sleduje samo entropija. Rastakanje i dalje slabljenje. Izazivanjem konflikata koje gubi opozicija svakodnevno osnažuje Vučića i naprednjake. I tako permanetnim greškama nepre-

stano dodaje SNS-u dodatnu pobedničku energiju. Sopstvenim aktivnostima dodatno hrane sistem protiv kog se bore.

Permanentnost je osnova uspeha ili propasti. Narodna stranka permenentno potvrđuje da opozicija sve radi iz afekta. Bez plana i promišljanja. Nisam bio planirao da se bavim analizom poslednjeg njihovog javnog istupa, ali ma na kafu pozvao prijatelj koji je dugo godina bio vrlo istaknuti funkcioner Demokratske stranke.

Kaže on meni: - Novaković odlično radi! Naravno, u korist Srpske napredne stranke! On toliko greši, da oni ništa ne moraju da rade. Bili smo se ponadali da će borba protiv SNS-a biti lakša otkad smo se rešili Bore. Ali, uzalud! On se neprestano vraća i svakodnevno se trudi da upropasti svaku šansu da ugrozimo naprednjake. Ovo ujedinjenje će nam oduzeti sve nade za bilo kakav ozbiljniji rezultat. Možda smo bez Bore i Marinike imali neke šanse. Sa njima nikakve!

Detaljno mi je objasnio da su oni u stranci znali da je Bora impulsivan i nepromišljen i da to SNS maksimalno koristi.

- Ne čudi me što su naprednjaci iskoristili napad Borinih omladinaca na rekonstrukciju Pozorišnog trga da podsete na sve njegove propuste i afere: Čak su bili i duhoviti: „Pošto ima moć teleportacije Bori je sporo sve što je običnom čoveku normalno. Do Soluna i nazad, svakom drugom treba ceo dan, Bori je dovoljan sat! Dođoh, glasah, vratih se! Podsetili su da je u uređenju grada Novaković primenjivao suprotnu taktiku. Sve što SNS i Miloš Vučević urade za 8 meseci, ili za 240 dana on je radio za osam godina.” - I sad bi naprednjaci mogli da postignu gol iz penala i kažu Bori, koji je u tri navrata, dakle 12 godina bio vlasti u Novom Sadu, i još četiri na vlasti u pokrajini, da Pozorišni trg već 30 godina predstavlja ruglo grada, umesto da predstavlja njegov najreprezentativniji deo, a da on ništa nije preduzeo da to promeni. Uz ovlašno nabrajanje šta je sve urađeno u sklopu projekta - od zamene instalacija starih pola veka, preko fasade na zgradi pozorišta, do izgradnje novih autobuskih stajališta, modernih klupa i dodatnog zelenila, mogli bi da ponetiraju time da će pozorište i Pozorišni trg napokon biti ono što treba da budu - ponos Nivog Sada i Novosađana. Novaković je politiku uvek svodio na marketing, na štos, na trenutni efekat. Nikad nije vodio računa o tome kakvu će reakciju i posledicu izazvati njegovi potezi. I zato je SNS-u i Milošu Vučeviću lako da dokažu da su oni najbolji izbor za Novosađane, a Novaković i, nažalost i svi mi iz opozicije sa njim, ostaćemo na političkoj margini. Navijao sam za to da se ne ujedinjujemo. Uveren sam da bi bez Novakovića i Marinke bolje prošli - saopštio mi je ogorčeni prijatelj svoju procenu Novakovićevog učinka u javnom mnjenju.

Na kraju mi je skrenuo pažnju da je Bora napravio još jednu političku grešku.

- Nakon što je razotkriveno da devet godina nije dolazio na posao, neko ga je savetovao da treba da da otkaz. Možda su to osmislili Jeremić i Novaković samostalno, a moguće je da im je pripomogao i stari portparol Demokratske stranke Bojan Pajtić. Kako god, ta odluka je višestruko pogrešna. Dobri političari se ne bave imiyom, oni se bave stvarnošću. I budućnošću. Sada će ceo Novi Sad da se pita, a od čega će Novaković da živi? Građani će se s pravom zapitati znači li to da je plata koju je primao devet godina, bila trošak za kafanu, a da on ima druge izvore prihoda? A SNS će s pravom likovati - evo dokaza da su naše tvrdnje o umešanosti Novakovića u aferu Borovica i hotel Holidej in istinite! Ukoliko SNS i Novosađani greše onda Novaković mora da dokaže i pokaže od kog novca će živeti i finansirati svoje bavljenje politikom. Ako neće, onda su njegovi motivi sporni i nemoralni, kao što je bilo sporno to što je primao platu a nije odlazio na posao - zaključio je.

Moje mišljenje je da Novaković nije sam. I nije jedini. U njegovom društvu su skoro sve njegove bivše kolege iz Demoratske stranke, koji su se rasuli u nove malobrojne partije, ili su ostali u još malobrojnijoj stranci pramajci.

Ma kako izgledalo lošim političkim i još gorim pi-ar stratezima koji upravljaju opozcionim kampanjama i karijerama, javnost se ne menja preko noći. Javnost vode ukorenjeni stavovi. A takvi stavovi se najteže menjaju. Oni tvrde glasači SNS-a žive u zabludi. Tim bolje po SNS. Zablude su stavovi koji se najteže menjaju. Javnost želi odlučnu doslednost. Nikako histerične ad hok performanse. To je šizofrenija. I mada neprestano dokazuju svoj uzvišenost u odnosu na SNS gomilu, opozicija svojim brzopletim politikanstvom pokazuje da građane, i što je još apsurdnije svoje birače tretira kao gomilu, a ne kao javnost. S druge strane Vučić je poslednjim potezima, kojima je uvažio sve zahteve građana u odnosu na Zakon o eksproprijaciji Rio Tintu pokazao da ceni mišljenje javnosti i da ona za njega predstavlja društvenu grupu budućnosti.

Ukoliko je prst na obaraču njihov „Nju dil”, ukoliko je to jedini plan koji opozicija može da ponudi Srbiji kao odgovor na Vučićevu politiku potpunog povezivanja s narodom, mulj totalnog poraza je jedino što ih čeka. I to ne samo u aprilu sledeće godine, već na dugi rok!

Autor je stručnjak za

komunikacije i odnose

s javnošću