ОПОЗИЦИЈА ИСПОЉАВА БИЗАРАН ЕКО-АНАРХИЗАМ: Заборављају да су још у 13. веку рудари из Саксоније долазили у Србију!

Вучићев и Вучевићев однос према духовности за пример 

Високи државни званичници подсећали су на многе делегације које су у модерно време обилазиле ресавску светињу, али једна ствар је била битно другачија – представници ове Владе Србије и њен председник показали су јасну свест о томе да приступају светињи, а не пуком „културно – историјском споменику“, како су српске манастире посматрале генерације политичара после 1945. године. Сасвим супротно томе, председник Србије Александар Вучић, премијер Вучевић и њихови водећи сарадници, у храмове Српске Православне Цркве улазе са нечим вишим од поштовања – целивају иконе, клањају се моштима, учествују у богослужењима. Кроз такву етику и однос према духовности свог народа они заиста подражавају, не само древну српску господу Средњег века, већ и истинску грађанску и политичку елиту Србије прве половине 20. века. 

Вучевић: Не може бити модернизације без историје и духовности

Милош Вучевић је, и као градоначелник Новог Сада и као министар одбране, Србију доживљавао и сагледавао целовито. Како територијално, од Хоргоша до Драгаша, тако и историјски, никада не занемарујући и не потцењујући неку етапу њене повеснице. Тако је у Влади Србије, под његовим председавањем, постало уобичајено да посете званичника везане за развој земље и велике пројекте у инфраструктури буду праћене и обиласком неке од знаменитих задужбина или историјских локалитета. Зато је, након обиласка радова на Моравском коридору 27. јула, исти дан премијер Вучевић отишао у Жичу, где је изјавио да „не може бити модернизације без историје и духовности, нити може довољно да се улаже у заштиту, очување и уређење културе без јаче економије и привреде.“ Ова реченица јасно изражава опредељење председника Владе да Србију посматра целовито. Током великог модернизацијског замаха у социјалистичком периоду српског друштва лимузине државно-партијских руководстава ретко су скретале на путеве који воде ка манастирима. На њих су стављене табле да су под државном заштитом, док је држава у исто време прогонила монаштво које је у тим светињама живело. Генерација премијера Вучевића добро памти ту репресију и немар и зато добро зна да уз изградњу инфраструктуре, треба да тече и обнова манастира. Зна да „човек не живи о самом хлебу“ већ је коначно дошло време да се српски народ до краја освести о свом племенитом пореклу, о својој величанственој историји и неисцрпној духовности, што све треба да буде извор мотивације и снаге за нове подвиге. 

Скок у будућност

Зато у Манасију један дан, а сутра на полагање темељца за Научно-технолшки парк у Чачку, у Раваницу на Видовдан, а у Хиландар при државној посети Грчкој. Али, зато и борба за модернизацију и индустријализацију Србије, за развој рударства! Толико је тога да се уреди и обнови и васпостави, да то без истинског „скока у будућност“ и озбиљне нове вредности у привреди неће бити никада сасвим достижно. Симболично је што је премијер Вучевић, после кратке и успешне борбе са корона вирусом, први пут иступио у јавности баш на молитви у храму Свете Тројице манастира Манасија, на празник Светог Стефана Лазаревића. Његов празник установљен је као слава Војске Србије прошле године, док је Милош Вучевић био министар одбране. Високи Стеван је српски светитељ на којег не само да може да се угледа војска, због изузетне војне вештине коју је поседовао, већ његов политички положај, етика и одлуке, могу бити веома поучни савременим српским државницима. Он је, пре него што је завршио Манасију 1418. Године, донео 1412. Новобрдски законик, којим је уредио односе у Новом Брду, граду у којем се налазио тада највећи рудник на Балкану.

Преко стотину насеља где се експлоатисало злато, олово, цинк, бакар, сребро и гвожђе, било је окосница српске економије и снаге, помоћу које су зидани и Манасија и Београд и Смедерево. Ново Брдо је поред рударског, било и културни центар, чија моћна тврђава и археолошко благо данас сведоче о томе. Многе од тих економско-културних центара стварали су рудари који су дошли из немачке покрајине Саксоније, још на позив краља Уроша И, средином 13. века. Нико тада није вређао и кунуо Немањиће и говорио глупости попут оних да је Србија „немачка колонија“. Све што данас ради и говори антидржавна опозиција, испољавајући аутошовинизам и некакав бизаран еко-анархизам, дубоко је страно хришћанском и српском етосу и погледу на свет, који су успоставили оснивачи наше државе, а који баштине председник Србије Александар Вучић, премијер Милош Вучевић и њихови најпосвећенији сарадници.

Сава Стамболић, аналитичар