OPOZICIJA ISPOLJAVA BIZARAN EKO-ANARHIZAM: Zaboravljaju da su još u 13. veku rudari iz Saksonije dolazili u Srbiju!

Vučićev i Vučevićev odnos prema duhovnosti za primer 

Visoki državni zvaničnici podsećali su na mnoge delegacije koje su u moderno vreme obilazile resavsku svetinju, ali jedna stvar je bila bitno drugačija – predstavnici ove Vlade Srbije i njen predsednik pokazali su jasnu svest o tome da pristupaju svetinji, a ne pukom „kulturno – istorijskom spomeniku“, kako su srpske manastire posmatrale generacije političara posle 1945. godine. Sasvim suprotno tome, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Vučević i njihovi vodeći saradnici, u hramove Srpske Pravoslavne Crkve ulaze sa nečim višim od poštovanja – celivaju ikone, klanjaju se moštima, učestvuju u bogosluženjima. Kroz takvu etiku i odnos prema duhovnosti svog naroda oni zaista podražavaju, ne samo drevnu srpsku gospodu Srednjeg veka, već i istinsku građansku i političku elitu Srbije prve polovine 20. veka. 

Vučević: Ne može biti modernizacije bez istorije i duhovnosti

Miloš Vučević je, i kao gradonačelnik Novog Sada i kao ministar odbrane, Srbiju doživljavao i sagledavao celovito. Kako teritorijalno, od Horgoša do Dragaša, tako i istorijski, nikada ne zanemarujući i ne potcenjujući neku etapu njene povesnice. Tako je u Vladi Srbije, pod njegovim predsedavanjem, postalo uobičajeno da posete zvaničnika vezane za razvoj zemlje i velike projekte u infrastrukturi budu praćene i obilaskom neke od znamenitih zadužbina ili istorijskih lokaliteta. Zato je, nakon obilaska radova na Moravskom koridoru 27. jula, isti dan premijer Vučević otišao u Žiču, gde je izjavio da „ne može biti modernizacije bez istorije i duhovnosti, niti može dovoljno da se ulaže u zaštitu, očuvanje i uređenje kulture bez jače ekonomije i privrede.“ Ova rečenica jasno izražava opredeljenje predsednika Vlade da Srbiju posmatra celovito. Tokom velikog modernizacijskog zamaha u socijalističkom periodu srpskog društva limuzine državno-partijskih rukovodstava retko su skretale na puteve koji vode ka manastirima. Na njih su stavljene table da su pod državnom zaštitom, dok je država u isto vreme progonila monaštvo koje je u tim svetinjama živelo. Generacija premijera Vučevića dobro pamti tu represiju i nemar i zato dobro zna da uz izgradnju infrastrukture, treba da teče i obnova manastira. Zna da „čovek ne živi o samom hlebu“ već je konačno došlo vreme da se srpski narod do kraja osvesti o svom plemenitom poreklu, o svojoj veličanstvenoj istoriji i neiscrpnoj duhovnosti, što sve treba da bude izvor motivacije i snage za nove podvige. 

Skok u budućnost

Zato u Manasiju jedan dan, a sutra na polaganje temeljca za Naučno-tehnolški park u Čačku, u Ravanicu na Vidovdan, a u Hilandar pri državnoj poseti Grčkoj. Ali, zato i borba za modernizaciju i industrijalizaciju Srbije, za razvoj rudarstva! Toliko je toga da se uredi i obnovi i vaspostavi, da to bez istinskog „skoka u budućnost“ i ozbiljne nove vrednosti u privredi neće biti nikada sasvim dostižno. Simbolično je što je premijer Vučević, posle kratke i uspešne borbe sa korona virusom, prvi put istupio u javnosti baš na molitvi u hramu Svete Trojice manastira Manasija, na praznik Svetog Stefana Lazarevića. Njegov praznik ustanovljen je kao slava Vojske Srbije prošle godine, dok je Miloš Vučević bio ministar odbrane. Visoki Stevan je srpski svetitelj na kojeg ne samo da može da se ugleda vojska, zbog izuzetne vojne veštine koju je posedovao, već njegov politički položaj, etika i odluke, mogu biti veoma poučni savremenim srpskim državnicima. On je, pre nego što je završio Manasiju 1418. Godine, doneo 1412. Novobrdski zakonik, kojim je uredio odnose u Novom Brdu, gradu u kojem se nalazio tada najveći rudnik na Balkanu.

Preko stotinu naselja gde se eksploatisalo zlato, olovo, cink, bakar, srebro i gvožđe, bilo je okosnica srpske ekonomije i snage, pomoću koje su zidani i Manasija i Beograd i Smederevo. Novo Brdo je pored rudarskog, bilo i kulturni centar, čija moćna tvrđava i arheološko blago danas svedoče o tome. Mnoge od tih ekonomsko-kulturnih centara stvarali su rudari koji su došli iz nemačke pokrajine Saksonije, još na poziv kralja Uroša I, sredinom 13. veka. Niko tada nije vređao i kunuo Nemanjiće i govorio gluposti poput onih da je Srbija „nemačka kolonija“. Sve što danas radi i govori antidržavna opozicija, ispoljavajući autošovinizam i nekakav bizaran eko-anarhizam, duboko je strano hrišćanskom i srpskom etosu i pogledu na svet, koji su uspostavili osnivači naše države, a koji baštine predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Miloš Vučević i njihovi najposvećeniji saradnici.

Sava Stambolić, analitičar