ОБРАЋАЊЕ ПРЕМИЈЕРКЕ БРНАБИЋ У ЊУЈОРКУ: Ранио српску децу, па пуштен на слободу! То је отворени позив другима да то понове

Испред премијерке Србије пише Србија, а испред Вјосе Османи само њено име и презимена, имајући у виду да тзв. Косово није држава и да није чланица УН.

Обраћање премијерке Ане Брнабић

Као и увек, желим да истакнем важност редовног и објективног извештавања о стању на КиМ, АП Републике Србије, у складу са Уставом Републике Србије, Повељом УН, Резолуцијом СБ УН 1244 и основним принципима међународног права. Захвална сам на прилици да са присутнима, али и међународној јавности, поделим ставове о последњем извештају УНМИК-а.

Даћу све од себе да се уздржим од претерано бирократског језика и изнесем наше ставове – на јасан и директан начин – једноставно зато што је ситуација у протекле две године, потпуно се слажем са госпођом Зијаде, а посебно у последњих 12 месеци, постала толико озбиљна да сви треба да покушамо да разумемо, не као политичари, већ пре свега као људи, шта се дешава и куда даље, да бисмо онима на КиМ који свакодневно страдају пружили бар трачак наде, макар трачак наде да је стабилност и дугорочни мир могућ.

Из онога што сви можемо да видимо на терену, на основу бројних примера у протеклих 12-18 месеци, званичници у Приштини, администрација у Приштини, нажалост, најједноставније речено, имају 3 кључне поруке за Србе, друго неалбанско становништво на КиМ – и за међународну заједницу. И све оно што видимо у овим извештајима, и све што се свакодневно дешава на терену, може се сажети у ове 3 поруке.

Прва порука је: Они Срби који су отишли – после 1999. године или током етничког чишћења, погрома, 2004. године, не треба да се враћају. Нису добродошли. Дубоко је узнемирујуће, жалосно, али и срамотно, да КиМ остаје, према релевантним извештајима УН, територија која, у поређењу са свим постконфликтним територијама у целом овом нашем лудом свету, има најмање повратника . Мање од 2% расељених вратило се на КиМ!

Ово није случајно.

Када се врате, ако покушају да се врате, обично виде да им је неко незаконито одузео приватну имовину. Они, затим, иду код власти да пријаве узурпацију и траже помоћ, надајући се правди и правичности. У већини случајева, уместо да добију помоћ, они буду ухапшени и заврше у затвору.

Само у последњих неколико месеци појединци као што је Душан Арсић из Матице код Приштине, Часлав Јолић и Гаврило Милосављевић из Истока и Милорад Ђоковић из Витомирца, сви су ухапшени под оптужбом за ратне злочине, иако су у прошлости више пута улазили на КиМ и никада нису хапшени нити оптужени, све до тренутка када су затражили своју приватну имовину, њихову земљу, њихове домове да им се врате. У том тренутку оптужбе су се изненада појавиле, тек након што су почели правни процеси поврата узурпиране имовине! Ово је јасна порука званичника у Приштини расељеним Србима: не враћајте се, нисте добродошли!

Отуда и понижавајућа чињеница: КиМ остаје светски шампион у најмањем броју повратника од свих постконфликтних територија широм света.

Друга порука која се шаље Србима на најбруталније начине јесте: они који су остали, који још живе на територији КиМ и који желе да остану – нека оду.

Кроз месеце и године систематског, потпуног поништавања чак и најосновнијих људских права Срба и других неалбанаца, претварајући њихове животе у сталну ноћну мору несигурности изазване потпуним одсуством владавине права, а обележеном самовољном одлуком о томе ко ће и када бити хапшен, привођен, пребијан, мучен, понижаван и држан у затвору на непознато време, питајући се да ли ће се на вашу децу, браћу, очеве и мужеве пуцати слободно, само зато што су Срби, ако ће вам свештеници бити депортовани, а имовина заплењена, ако ће они који пуцају на вас и они који вас туку увек, по правилу, бити пуштени на слободу – као што се сваки дан дешава на данашњем КиМ – чинећи то сваког дана, сваке недеље, сваког месеца, сваке године, Приштина је последњих неколико година успела да генерише опасну безбедносну кризу, као што смо видели у последњем извештају УНМИК-а.

Оно што данас видимо на КиМ, а извештај генералног секретара УН јасно показује неке од ових ствари, јесте свеобухватно политичко, правно, институционално и физичко насиље над Србима.

Људски гледано, апсолутна прекретница када су сви схватили да Приштина жели да Срби оду, није био покушај убиства 11-годишњег детета Стефана Стојановића и његовог 21-годишњег рођака Милоша, док учествују у божићној литији у Готовуши, код Штрпца. Не. То је, наиме, био дан када је Азем Куртај, који је починио овај гнусни злочин пуцања на децу на Божић и који је припадник тзв. Косовских безбедносних снага, које су, иначе, нелегална формација по чл.15. Резолуције СБ УН 1244, пуштен као слободан човек.

Азем Куртај који је на Божић пуцао и ранио 11-годишњег дечака данас је слободан човек, кога је приштинско правосуђе потпуно амнестирало. То је можда све што неко треба да зна о владавини права на КиМ и све што неко треба да зна о условима у којима данас живе Срби и друго неалбанско становништво на КиМ .

Дакле, дозволите ми да свима нама поставим ово питање – када Албанац, припадник тзв. Косовских безбедносних снага, пуца и тешко рани дете, а затим буде проглашен за слободног човека – зар то није позив званичника из Приштине да неко други пуца на Србе, терорише их, рањава или убија? Зашто не би – нема последица таквих радњи. Амнестија за Куртаја је у суштини отворени позив другима да понове такве радње.

С друге стране, занимљиво је да у том истом правном систему који је ослободио злочинца који је пуцао на децу, ако си Србин, као браћа Андрија и Михајло Митић из Грачанице, ухапшен си и приведен на месец дана због не везивања појаса!

Невероватно!

Али, тужна истина је: овако данас изгледа свакодневица Срба на КиМ.

Нажалост, имамо још више парадоксалних примера.

За наводне ратне злочине оптужени су и ухапшени Слађан Трајковић и Златко Арсић. Зачудо, обојица су некада били припадници такозване косовске полиције, где су, да би се запослили, морали да добију безбедносне дозволе из Приштине!

Дакле, прошли су безбедносне провере у Приштини, примљени у Косовску полицију, годинама служили као део мултиетничке полиције (на основу Бриселског споразума), а када су изашли из полиције, ухапшени су и оптужени као ратни злочинци?!

Слађан Трајковић, који је био у Косовској полицији од 2013. године и прошао све безбедносне провере, ухапшен је 15. децембра и још увек је у притвору (више од 10 месеци)!

Златко Арсић је још дуже био у Косовској полицији, али је ухапшен 7. марта и наравно, и даље је у притвору.

Да поновим: ови људи су прошли све безбедносне провере када је требало да буду у мултиетничкој полицији, али су ођедном оптужени као ратни злочинци када су изашли из полиције!

Дакле, врло једноставно: на данашњем Косову*, ако сте Србин, можете бити произвољно хапшени, оптужени и држани у притвору колико год желе њихови политичари – а то се дешава у присуству КФОР-а, Еулекса и УНМИК.

Можете ли да замислите како би изгледао живот на КиМ да њиме управља Приштина, без присуства Кфора, Еулекса и Унмика?

Само од почетка ове године пуцано је на 6 Срба, а нико није кривично одговоран. У протекле две и по године било је 434 етнички мотивисана напада на Србе и њихову имовину, што је невероватних 50% више у односу на период пре Куртијеве администрације – а још увек не знамо да ли је неко одговарао, ни да ли је било оптужница или ако су подигнуте оптужнице против било ког од починилаца.

Kurir.rs