OBRAĆANJE PREMIJERKE BRNABIĆ U NJUJORKU: Ranio srpsku decu, pa pušten na slobodu! To je otvoreni poziv drugima da to ponove

Ispred premijerke Srbije piše Srbija, a ispred Vjose Osmani samo njeno ime i prezimena, imajući u vidu da tzv. Kosovo nije država i da nije članica UN.

Obraćanje premijerke Ane Brnabić

Kao i uvek, želim da istaknem važnost redovnog i objektivnog izveštavanja o stanju na KiM, AP Republike Srbije, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Poveljom UN, Rezolucijom SB UN 1244 i osnovnim principima međunarodnog prava. Zahvalna sam na prilici da sa prisutnima, ali i međunarodnoj javnosti, podelim stavove o poslednjem izveštaju UNMIK-a.

Daću sve od sebe da se uzdržim od preterano birokratskog jezika i iznesem naše stavove – na jasan i direktan način – jednostavno zato što je situacija u protekle dve godine, potpuno se slažem sa gospođom Zijade, a posebno u poslednjih 12 meseci, postala toliko ozbiljna da svi treba da pokušamo da razumemo, ne kao političari, već pre svega kao ljudi, šta se dešava i kuda dalje, da bismo onima na KiM koji svakodnevno stradaju pružili bar tračak nade, makar tračak nade da je stabilnost i dugoročni mir moguć.

Iz onoga što svi možemo da vidimo na terenu, na osnovu brojnih primera u proteklih 12-18 meseci, zvaničnici u Prištini, administracija u Prištini, nažalost, najjednostavnije rečeno, imaju 3 ključne poruke za Srbe, drugo nealbansko stanovništvo na KiM – i za međunarodnu zajednicu. I sve ono što vidimo u ovim izveštajima, i sve što se svakodnevno dešava na terenu, može se sažeti u ove 3 poruke.

Prva poruka je: Oni Srbi koji su otišli – posle 1999. godine ili tokom etničkog čišćenja, pogroma, 2004. godine, ne treba da se vraćaju. Nisu dobrodošli. Duboko je uznemirujuće, žalosno, ali i sramotno, da KiM ostaje, prema relevantnim izveštajima UN, teritorija koja, u poređenju sa svim postkonfliktnim teritorijama u celom ovom našem ludom svetu, ima najmanje povratnika . Manje od 2% raseljenih vratilo se na KiM!

Ovo nije slučajno.

Kada se vrate, ako pokušaju da se vrate, obično vide da im je neko nezakonito oduzeo privatnu imovinu. Oni, zatim, idu kod vlasti da prijave uzurpaciju i traže pomoć, nadajući se pravdi i pravičnosti. U većini slučajeva, umesto da dobiju pomoć, oni budu uhapšeni i završe u zatvoru.

Samo u poslednjih nekoliko meseci pojedinci kao što je Dušan Arsić iz Matice kod Prištine, Časlav Jolić i Gavrilo Milosavljević iz Istoka i Milorad Đoković iz Vitomirca, svi su uhapšeni pod optužbom za ratne zločine, iako su u prošlosti više puta ulazili na KiM i nikada nisu hapšeni niti optuženi, sve do trenutka kada su zatražili svoju privatnu imovinu, njihovu zemlju, njihove domove da im se vrate. U tom trenutku optužbe su se iznenada pojavile, tek nakon što su počeli pravni procesi povrata uzurpirane imovine! Ovo je jasna poruka zvaničnika u Prištini raseljenim Srbima: ne vraćajte se, niste dobrodošli!

Otuda i ponižavajuća činjenica: KiM ostaje svetski šampion u najmanjem broju povratnika od svih postkonfliktnih teritorija širom sveta.

Druga poruka koja se šalje Srbima na najbrutalnije načine jeste: oni koji su ostali, koji još žive na teritoriji KiM i koji žele da ostanu – neka odu.

Kroz mesece i godine sistematskog, potpunog poništavanja čak i najosnovnijih ljudskih prava Srba i drugih nealbanaca, pretvarajući njihove živote u stalnu noćnu moru nesigurnosti izazvane potpunim odsustvom vladavine prava, a obeleženom samovoljnom odlukom o tome ko će i kada biti hapšen, privođen, prebijan, mučen, ponižavan i držan u zatvoru na nepoznato vreme, pitajući se da li će se na vašu decu, braću, očeve i muževe pucati slobodno, samo zato što su Srbi, ako će vam sveštenici biti deportovani, a imovina zaplenjena, ako će oni koji pucaju na vas i oni koji vas tuku uvek, po pravilu, biti pušteni na slobodu – kao što se svaki dan dešava na današnjem KiM – čineći to svakog dana, svake nedelje, svakog meseca, svake godine, Priština je poslednjih nekoliko godina uspela da generiše opasnu bezbednosnu krizu, kao što smo videli u poslednjem izveštaju UNMIK-a.

Ono što danas vidimo na KiM, a izveštaj generalnog sekretara UN jasno pokazuje neke od ovih stvari, jeste sveobuhvatno političko, pravno, institucionalno i fizičko nasilje nad Srbima.

Ljudski gledano, apsolutna prekretnica kada su svi shvatili da Priština želi da Srbi odu, nije bio pokušaj ubistva 11-godišnjeg deteta Stefana Stojanovića i njegovog 21-godišnjeg rođaka Miloša, dok učestvuju u božićnoj litiji u Gotovuši, kod Štrpca. Ne. To je, naime, bio dan kada je Azem Kurtaj, koji je počinio ovaj gnusni zločin pucanja na decu na Božić i koji je pripadnik tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga, koje su, inače, nelegalna formacija po čl.15. Rezolucije SB UN 1244, pušten kao slobodan čovek.

Azem Kurtaj koji je na Božić pucao i ranio 11-godišnjeg dečaka danas je slobodan čovek, koga je prištinsko pravosuđe potpuno amnestiralo. To je možda sve što neko treba da zna o vladavini prava na KiM i sve što neko treba da zna o uslovima u kojima danas žive Srbi i drugo nealbansko stanovništvo na KiM .

Dakle, dozvolite mi da svima nama postavim ovo pitanje – kada Albanac, pripadnik tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga, puca i teško rani dete, a zatim bude proglašen za slobodnog čoveka – zar to nije poziv zvaničnika iz Prištine da neko drugi puca na Srbe, teroriše ih, ranjava ili ubija? Zašto ne bi – nema posledica takvih radnji. Amnestija za Kurtaja je u suštini otvoreni poziv drugima da ponove takve radnje.

S druge strane, zanimljivo je da u tom istom pravnom sistemu koji je oslobodio zločinca koji je pucao na decu, ako si Srbin, kao braća Andrija i Mihajlo Mitić iz Gračanice, uhapšen si i priveden na mesec dana zbog ne vezivanja pojasa!

Neverovatno!

Ali, tužna istina je: ovako danas izgleda svakodnevica Srba na KiM.

Nažalost, imamo još više paradoksalnih primera.

Za navodne ratne zločine optuženi su i uhapšeni Slađan Trajković i Zlatko Arsić. Začudo, obojica su nekada bili pripadnici takozvane kosovske policije, gde su, da bi se zaposlili, morali da dobiju bezbednosne dozvole iz Prištine!

Dakle, prošli su bezbednosne provere u Prištini, primljeni u Kosovsku policiju, godinama služili kao deo multietničke policije (na osnovu Briselskog sporazuma), a kada su izašli iz policije, uhapšeni su i optuženi kao ratni zločinci?!

Slađan Trajković, koji je bio u Kosovskoj policiji od 2013. godine i prošao sve bezbednosne provere, uhapšen je 15. decembra i još uvek je u pritvoru (više od 10 meseci)!

Zlatko Arsić je još duže bio u Kosovskoj policiji, ali je uhapšen 7. marta i naravno, i dalje je u pritvoru.

Da ponovim: ovi ljudi su prošli sve bezbednosne provere kada je trebalo da budu u multietničkoj policiji, ali su ođednom optuženi kao ratni zločinci kada su izašli iz policije!

Dakle, vrlo jednostavno: na današnjem Kosovu*, ako ste Srbin, možete biti proizvoljno hapšeni, optuženi i držani u pritvoru koliko god žele njihovi političari – a to se dešava u prisustvu KFOR-a, Euleksa i UNMIK.

Možete li da zamislite kako bi izgledao život na KiM da njime upravlja Priština, bez prisustva Kfora, Euleksa i Unmika?

Samo od početka ove godine pucano je na 6 Srba, a niko nije krivično odgovoran. U protekle dve i po godine bilo je 434 etnički motivisana napada na Srbe i njihovu imovinu, što je neverovatnih 50% više u odnosu na period pre Kurtijeve administracije – a još uvek ne znamo da li je neko odgovarao, ni da li je bilo optužnica ili ako su podignute optužnice protiv bilo kog od počinilaca.

Kurir.rs