МОЈ НОВИ САД У славу Михаила Пупина

ЧОВЕК КАКАВ СЕ ЈЕДНОМ РАЂА

И тамо, у далекој Америци, он нас је, све, прославио - и као професор на Колумбија Универзитету, и као добитник Пулицерове награде, и као један од оснивача НАСА-е, неуморни научник и изумитељ. Успео је да преброди сва почетна искушења, радећи најтеже физичке послове и држећи часове богатој, а мање талентованој деци. Ништа му није било превише компликовано и немогуће, већ је сваки дан његовог боравка у Њујорку био један степеник више у Пупиновом успону на врх светске интелектуалне елите.

Иако потпуно сам у милионском велеграду, он није био усамљен, јер је увек имао осећај дубоког смисла свог боравка у далекој земљи, своје јединствене мисије у оделу научника. Наизглед непремостиви зидови препрека и предрасуда су, један по један, падали пред њим. Као да ништа и нико није могао да га заустави, збуни или уплаши.

Лагано градећи своју биографију, наш супер-херој је још у најранијим годинама свог боравка на северноамеричком континенту био свестан свог вечног дуга према ближњима, а, пре свега, народу коме је тако страствено и без остатка припадао.

Све то је Михаило постигао сопственим трудом, на најтежи и најбољи могући начин. Поштен, даноноћни рад и пуна свест о животним потребама својих српских сународника, водили су га, увек изнова, у носталгични завичај његових дечијих дана. И све што је радио и урадио ”тамо далеко” било је, најчешће, одмах спремано за помоћ онима којима је то било најпотребније ”у старом крају”. Био је, старинским језиком описано, прави ”задужбинар”, који је све чинио ”за душу” и неки високи циљ добровољно прихваћен још у најранијем детињству…

СТАРИ И НОВИ ПУПИН

Деценијама смо у тадашњој Југославији учили само оно што је било директно везано за Пупинова научна открића и достигнућа. Он је за нас био само ”светски признати научник”, који је живот провео, као и Никола Тесла, у најразвијенијој земљи западне хемисфере. 

Није се никад говорило о његовим животниом ставовима, а посебно не о мајчинским православним поукама Олимпијаде Пупин и светосавским идеалима њеног најмилијег сина.

Прескакало се, по правилу, његово велико пријатељство са Урошем Предићем и војводом Живојином Мишићем, а да не говорим о непомињању Пупинових изванредних ктиторских и добротворних активности, нарочито када је реч о свему што је, између два светска рата, урадио за Српску Православну Цркву. Тај сегмент није прошао круту идеолошку цензуру и Михаило Пупин је био само и једино научник, физичар, без толиких других димензија његове српске, боготражитељске душе.  

Овај свесрдно банализовани, ”позитивистички” и механички лик југословенско-америчког проналазача прагматично сведеног, ”инжењерског типа”, био је најчешће (па и једино) присутан приликом помињања његова 36 регистрована и прихваћена патента и све друго што иде уз то. У овом ”пакету” је све било везано искључиво за овако осиромашен, узак и једнодимензионалан поглед на научника по коме су име добијале електротехничке и техничке средње стручне школе. 

То што је ”професор Пупин био не само велики Србин, већ и велики православац, дубоко побожан” (по речима Јелене Lozanić-Frotingham), није нимало занимало припаднике овдашње Титове врхушке и корифеја југословенске материјалистичке науке. И не само да их није занимало, већ је то био идеолошки затамњени и забрањени део његовог живота, тако да су из послератног превода Пупинове аутобиографије били избачени делови о Светом Сави и православљу (из оригиналног издања)! Таква су то била времена...  Срећом, у нашој култури се појавила чудесна Александра Нинковић-Ташић, која је пре десетак година кренула са скидањем наталожених неистина и забрана, историјских магли и паучине свих врста, па је, захваљујући њој, ођедном синуо прави Пупинов лик, онакав какав је био заиста.

И схватили смо да овај, ”нови Пупин” има у себи много различитих врлина, и то толико да би, с правом, могао да буде проглашен, можда, и најзначајнијим Србином модерног доба. Па смо постали и много осетљивији на третман нашег овако важног супер хероја, са жељом да се његове поуке, идеје и идеали (исто колико и његова научна достигнућа) уткају у нашу епоху, наше школе и целокупну културу.

ПУПИНОВА ПАЛАТА

У самом центру Новог Сада налази се Булевар Михаила Пупина. У њему је, дискретно, у сред зеленила, постављен и споменик великану наше научне и духовне културе, али је ту, недалеко - и она више него видљива и веома необична: ”Пупинова палата”, са савремено уређеним хотелом који је добио име по Пупину, али и са елегантним рестораном у приземљу, који је урађен сав у духу најпознатијих проналазака нашег јунака. Па се тако и зове (”Калем”), такав му је и лого, па и комплетан ентеријер.

Без било каквих помпезних претераности, са свода светлуцају специјално обликовани лустери (симболични ”полијелеји” овог храма пупиновске науке и стваралаштва), а сам лого је креативно ”одсечени” део Михаиловог лица, са обрисима ивица његових округлих наочара (са обе стране овако изведеног троугла). Тако је израђен да буде нека врста печата испод свега другог, уз онај извијени, исцртани ”калем”, што призива наше сећање на најпознатији Пупинов проналазак.

Тако да смо у центру ”српске Атине” добили неку врсту архитектонског споменика Михаилу Пупину, али не као његов скулптуром извајани лик, већ као читав један мали кварт у чију структуру је утиснут дух свега оног што смо запамтили као Пупиново наслеђе. И све то у Пупиновом Булевару (у простору ушушканом између Успенске цркве, Српског народног позоришта, главне Поште, монументалне зграде Дунавске Бановине и отмене палате Галерије Матице Српске), као круна и врхунац стоструко заслуженог поштовања једног овако важног изабраника, правог ”краља науке”!...

Нажалост, обичаји овдашњег времена готово све (најчешће неконтролисано) своде на политику и ”политикантство”, не допуштајући да осетимо све оно што би требало да код нас изазове осећања победничке радости и искреног дивљења. Јер, шта друго помислити када наиђемо на овакав пупиновски комплекс, сав у плесу беле и црне боје, са вијугавом сфером спољних зидина ове величанствене мермерне тврђаве. Настао у 21. веку, са дубоком емоцијом и уз кориштење савремених техничких вештина, овај оригинални комплекс у себи носи отиске Пупинове душе из свих ”његових година” током prеthodna два века (од његовог рођења, 1854, па све до смрти, 1935). Настао је пажљивим умрежавањем најразличитијих биографских асоцијација у неимарско отелотворење саме суштине бића онога кога означава и прославља.

Тиме се препоручује и као већ опробани модел за сличне подухвате - у славу Тесле, Миланковића, Огњеслава Костовића, Андрића, Црњанског, Капора, Меше Селимовића, Бранка Миљковића, Љубе Поповића, Мике Антића, Душка Радовића, Кустурице, Ђоковића…

Избор тема и мотива је веома широк и, практично, неисцрпан. Ту је у игри само чисти таленат искусних пројектаната, дар свих овде умешаних архитеката. И, наравно, она грађевинска вештина и инжењерска техника поуздане израде великих пројеката од општег значаја.

Ништа треће ту не треба. Само довољно уметности и још више занатских вештина, па је ствар упола готова и пре званичног почетка радова...

За сада нам је ту ”Пупинова палата”, ресторан ”Калем” (са његовом отвореном баштом на горњем спрату), те хотел ”Пупин” и онај споменик погинулим српским хуманитарцима, који су 1988. кренули у Јерменију после страшног земљотреса, али никада нису стигли на циљ.

Овде се некад налазио и Црквени дом јерменске заједнице, баш на том месту одакле све нестале и нове зграде мистично зраче и дан-данас. Лобањице на врху надгробног споменика породице Ченази (сахрањене у 18. веку) преплићу се у простору с изванредно урађеним Христовим Распећем у црвеном камену - а давно нестале зграде из прохујалих времена грчевито пружају дугачке сенке ка својим брижљиво сређеним наследницама.

Када сам први пут видео све ове делиће јединственог мозаика у Булевару Михаила Пупина (некадашњој улици Маршала Тита), истог тренутка сам знао да ова лепота собом не носи нужно и очекивану захвалност сопствених суграђана. И да смо почели да, помало, губимо осећај за храбро признање свега оног што се још може исправити и уредити.

А од тога зависи наша целокупна судбина, од ове драгоцене спремности за прихватање објективног језика чињеница и аргументовану анализу онога што гледамо, о чему маштамо и чему се надамо. Без бесмисленог страха од последица тога што ћемо изрећи о ономе што желимо да, с разлогом, похвалимо и истакнемо.

Пише: Драгослав Бокан