MOJ NOVI SAD U slavu Mihaila Pupina

ČOVEK KAKAV SE JEDNOM RAĐA

I tamo, u dalekoj Americi, on nas je, sve, proslavio - i kao profesor na Kolumbija Univerzitetu, i kao dobitnik Pulicerove nagrade, i kao jedan od osnivača NASA-e, neumorni naučnik i izumitelj. Uspeo je da prebrodi sva početna iskušenja, radeći najteže fizičke poslove i držeći časove bogatoj, a manje talentovanoj deci. Ništa mu nije bilo previše komplikovano i nemoguće, već je svaki dan njegovog boravka u Njujorku bio jedan stepenik više u Pupinovom usponu na vrh svetske intelektualne elite.

Iako potpuno sam u milionskom velegradu, on nije bio usamljen, jer je uvek imao osećaj dubokog smisla svog boravka u dalekoj zemlji, svoje jedinstvene misije u odelu naučnika. Naizgled nepremostivi zidovi prepreka i predrasuda su, jedan po jedan, padali pred njim. Kao da ništa i niko nije mogao da ga zaustavi, zbuni ili uplaši.

Lagano gradeći svoju biografiju, naš super-heroj je još u najranijim godinama svog boravka na severnoameričkom kontinentu bio svestan svog večnog duga prema bližnjima, a, pre svega, narodu kome je tako strastveno i bez ostatka pripadao.

Sve to je Mihailo postigao sopstvenim trudom, na najteži i najbolji mogući način. Pošten, danonoćni rad i puna svest o životnim potrebama svojih srpskih sunarodnika, vodili su ga, uvek iznova, u nostalgični zavičaj njegovih dečijih dana. I sve što je radio i uradio ”tamo daleko” bilo je, najčešće, odmah spremano za pomoć onima kojima je to bilo najpotrebnije ”u starom kraju”. Bio je, starinskim jezikom opisano, pravi ”zadužbinar”, koji je sve činio ”za dušu” i neki visoki cilj dobrovoljno prihvaćen još u najranijem detinjstvu…

STARI I NOVI PUPIN

Decenijama smo u tadašnjoj Jugoslaviji učili samo ono što je bilo direktno vezano za Pupinova naučna otkrića i dostignuća. On je za nas bio samo ”svetski priznati naučnik”, koji je život proveo, kao i Nikola Tesla, u najrazvijenijoj zemlji zapadne hemisfere. 

Nije se nikad govorilo o njegovim životniom stavovima, a posebno ne o majčinskim pravoslavnim poukama Olimpijade Pupin i svetosavskim idealima njenog najmilijeg sina.

Preskakalo se, po pravilu, njegovo veliko prijateljstvo sa Urošem Predićem i vojvodom Živojinom Mišićem, a da ne govorim o nepominjanju Pupinovih izvanrednih ktitorskih i dobrotvornih aktivnosti, naročito kada je reč o svemu što je, između dva svetska rata, uradio za Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Taj segment nije prošao krutu ideološku cenzuru i Mihailo Pupin je bio samo i jedino naučnik, fizičar, bez tolikih drugih dimenzija njegove srpske, bogotražiteljske duše.  

Ovaj svesrdno banalizovani, ”pozitivistički” i mehanički lik jugoslovensko-američkog pronalazača pragmatično svedenog, ”inženjerskog tipa”, bio je najčešće (pa i jedino) prisutan prilikom pominjanja njegova 36 registrovana i prihvaćena patenta i sve drugo što ide uz to. U ovom ”paketu” je sve bilo vezano isključivo za ovako osiromašen, uzak i jednodimenzionalan pogled na naučnika po kome su ime dobijale elektrotehničke i tehničke srednje stručne škole. 

To što je ”profesor Pupin bio ne samo veliki Srbin, već i veliki pravoslavac, duboko pobožan” (po rečima Jelene Lozanić-Frotingham), nije nimalo zanimalo pripadnike ovdašnje Titove vrhuške i korifeja jugoslovenske materijalističke nauke. I ne samo da ih nije zanimalo, već je to bio ideološki zatamnjeni i zabranjeni deo njegovog života, tako da su iz posleratnog prevoda Pupinove autobiografije bili izbačeni delovi o Svetom Savi i pravoslavlju (iz originalnog izdanja)! Takva su to bila vremena...  Srećom, u našoj kulturi se pojavila čudesna Aleksandra Ninković-Tašić, koja je pre desetak godina krenula sa skidanjem nataloženih neistina i zabrana, istorijskih magli i paučine svih vrsta, pa je, zahvaljujući njoj, ođednom sinuo pravi Pupinov lik, onakav kakav je bio zaista.

I shvatili smo da ovaj, ”novi Pupin” ima u sebi mnogo različitih vrlina, i to toliko da bi, s pravom, mogao da bude proglašen, možda, i najznačajnijim Srbinom modernog doba. Pa smo postali i mnogo osetljiviji na tretman našeg ovako važnog super heroja, sa željom da se njegove pouke, ideje i ideali (isto koliko i njegova naučna dostignuća) utkaju u našu epohu, naše škole i celokupnu kulturu.

PUPINOVA PALATA

U samom centru Novog Sada nalazi se Bulevar Mihaila Pupina. U njemu je, diskretno, u sred zelenila, postavljen i spomenik velikanu naše naučne i duhovne kulture, ali je tu, nedaleko - i ona više nego vidljiva i veoma neobična: ”Pupinova palata”, sa savremeno uređenim hotelom koji je dobio ime po Pupinu, ali i sa elegantnim restoranom u prizemlju, koji je urađen sav u duhu najpoznatijih pronalazaka našeg junaka. Pa se tako i zove (”Kalem”), takav mu je i logo, pa i kompletan enterijer.

Bez bilo kakvih pompeznih preteranosti, sa svoda svetlucaju specijalno oblikovani lusteri (simbolični ”polijeleji” ovog hrama pupinovske nauke i stvaralaštva), a sam logo je kreativno ”odsečeni” deo Mihailovog lica, sa obrisima ivica njegovih okruglih naočara (sa obe strane ovako izvedenog trougla). Tako je izrađen da bude neka vrsta pečata ispod svega drugog, uz onaj izvijeni, iscrtani ”kalem”, što priziva naše sećanje na najpoznatiji Pupinov pronalazak.

Tako da smo u centru ”srpske Atine” dobili neku vrstu arhitektonskog spomenika Mihailu Pupinu, ali ne kao njegov skulpturom izvajani lik, već kao čitav jedan mali kvart u čiju strukturu je utisnut duh svega onog što smo zapamtili kao Pupinovo nasleđe. I sve to u Pupinovom Bulevaru (u prostoru ušuškanom između Uspenske crkve, Srpskog narodnog pozorišta, glavne Pošte, monumentalne zgrade Dunavske Banovine i otmene palate Galerije Matice Srpske), kao kruna i vrhunac stostruko zasluženog poštovanja jednog ovako važnog izabranika, pravog ”kralja nauke”!...

Nažalost, običaji ovdašnjeg vremena gotovo sve (najčešće nekontrolisano) svode na politiku i ”politikantstvo”, ne dopuštajući da osetimo sve ono što bi trebalo da kod nas izazove osećanja pobedničke radosti i iskrenog divljenja. Jer, šta drugo pomisliti kada naiđemo na ovakav pupinovski kompleks, sav u plesu bele i crne boje, sa vijugavom sferom spoljnih zidina ove veličanstvene mermerne tvrđave. Nastao u 21. veku, sa dubokom emocijom i uz korištenje savremenih tehničkih veština, ovaj originalni kompleks u sebi nosi otiske Pupinove duše iz svih ”njegovih godina” tokom prethodna dva veka (od njegovog rođenja, 1854, pa sve do smrti, 1935). Nastao je pažljivim umrežavanjem najrazličitijih biografskih asocijacija u neimarsko otelotvorenje same suštine bića onoga koga označava i proslavlja.

Time se preporučuje i kao već oprobani model za slične poduhvate - u slavu Tesle, Milankovića, Ognjeslava Kostovića, Andrića, Crnjanskog, Kapora, Meše Selimovića, Branka Miljkovića, Ljube Popovića, Mike Antića, Duška Radovića, Kusturice, Đokovića…

Izbor tema i motiva je veoma širok i, praktično, neiscrpan. Tu je u igri samo čisti talenat iskusnih projektanata, dar svih ovde umešanih arhitekata. I, naravno, ona građevinska veština i inženjerska tehnika pouzdane izrade velikih projekata od opšteg značaja.

Ništa treće tu ne treba. Samo dovoljno umetnosti i još više zanatskih veština, pa je stvar upola gotova i pre zvaničnog početka radova...

Za sada nam je tu ”Pupinova palata”, restoran ”Kalem” (sa njegovom otvorenom baštom na gornjem spratu), te hotel ”Pupin” i onaj spomenik poginulim srpskim humanitarcima, koji su 1988. krenuli u Jermeniju posle strašnog zemljotresa, ali nikada nisu stigli na cilj.

Ovde se nekad nalazio i Crkveni dom jermenske zajednice, baš na tom mestu odakle sve nestale i nove zgrade mistično zrače i dan-danas. Lobanjice na vrhu nadgrobnog spomenika porodice Čenazi (sahranjene u 18. veku) prepliću se u prostoru s izvanredno urađenim Hristovim Raspećem u crvenom kamenu - a davno nestale zgrade iz prohujalih vremena grčevito pružaju dugačke senke ka svojim brižljivo sređenim naslednicama.

Kada sam prvi put video sve ove deliće jedinstvenog mozaika u Bulevaru Mihaila Pupina (nekadašnjoj ulici Maršala Tita), istog trenutka sam znao da ova lepota sobom ne nosi nužno i očekivanu zahvalnost sopstvenih sugrađana. I da smo počeli da, pomalo, gubimo osećaj za hrabro priznanje svega onog što se još može ispraviti i urediti.

A od toga zavisi naša celokupna sudbina, od ove dragocene spremnosti za prihvatanje objektivnog jezika činjenica i argumentovanu analizu onoga što gledamo, o čemu maštamo i čemu se nadamo. Bez besmislenog straha od posledica toga što ćemo izreći o onome što želimo da, s razlogom, pohvalimo i istaknemo.

Piše: Dragoslav Bokan