Мој Нови Сад: Српска гвоздена коњица

Тиме је отворена прва страница модерне историје транспорта, као зачетак свих оних будућих примера не само железничког, већ и аутомобилског, камионског, и, на крају, авионског транспорта.

Истовремено са овим британским „челичним коњем”, и у Србији је почела модернизација, али на наш начин – у устаничкој борби за слободу.

И на енглеским острвима и у сред Шумадије покренута је нека боља, другачија будућност.

У оба случаја су се храбри људи заувек отиснули из наизглед непроменљиве прошлости и уске им свакодневице - ка новим хоризонтима и лепшим данима за њихово потомство. Пред њима су се оцртале контуре новог доба и неизвесне авантуре која је обичну свакодневицу подигла и узвисила на историјски ниво.

Српски вожд и енглески машиновођа су, тог фебруара 1804. године, yinovskim корацима повели своје саборце и сараднике у деветнаести век и модерну еру.

Технологија је пред човечанством отварала све нове и нове могућности, а храбро срце је срећно провело оне најхрабрије генерације свих народа кроз опасне теснаце неслободе. А националног ослобођења нема и не може бити без одговарајућих привредних, материјалних и економских победа.

И све се то преплиће у симултану историју смисла и успеха: узорним, чврсто спојеним примерима безбројних подвига.

Све од поменуте 1804. Срби јуначки освајају своју слободу, а западни Европљани истовремено померају технолошке границе до неслућених размера и нечега што би нашим прецима изгледало као чиста научна фантастика, немогућа мисија и замкови из дечије маште. Па смо онда и ми, уз слободу, временом побрали и чудесне плодове напретка, добивши, успут, и своје истинске научне хероје (у ликовима Тесле, Пупина, Миланковића, Милеве Марић, Мике Аласа, Љубомира Клерића, Добривоја Божића… и толиких других).   

ПРЕМОШЋАВАЊЕ МЕЂА

Опет су се једне године (1881) спојили невидљиви, челични конци цивилизацијског успона Србије династије Обреновић и српских крајева ондашње Аустро-Угарске. Наиме, тада је почела изградња железничких путева у Србији (Београд - Ниш) и у областима у којима је пар деценија пре тога објављена ”Српска Војводовина” (пројектована је возна линија: Будимпешта – Суботица – Нови Сад – Земун).

Уз ону војничку, ”хусарску”, тада се формира и она ”гвоздена коњица” што ће ускоро поносно и суверено јездити овим делом Европе, доносећи мир и стабилност у дубоке балканске међе. Па су тако управо железница, шине и возови постали најупечатљивији симбол технолошког напретка и заједничке наде политиком раздељених и интересима раздвојених нација...

Након тога су нови облици превоза, транспорта и комуникација заменили оне класичне, железничке, и то је возове из простора привредне сфере полако превело у лагани заборав и уметничке облике филмске носталгије. Све више путника бира неке друге облике превоза, а многа ремек-дела седме уметности су оберучке прихватила старе, добре возове: од нашег Живојина Павловића до чешког оскаровца Јиржи Менцла. И чинило се да је то био крај ове амбициозне железничке авантуре, са великим поглављима Транс-сибирске железнице (од Москве до Владивостока), те спајањем Централ-пацифичке и Унион-пацифичке трасе у Сједињеним Америчким Државама (са десетинама и десетинама хиљада километара новоизграђених пруга)…

Ипак, ера апсолутне владавине аутомобила и авиона је, крајем двадесетог века, неочекивано прекинута изградњом нових брзих возова, који иду од 200, па све до фантастичних 600 километара на сат. Овим супер-брзим возовима се управља преко компјутера, најсавременијим технолошким средствима, а они најбржи, дословно ”летећи возови”, користе такозвану ”магнетну левитацију” (”маглев”) – па један такав прототип данас језди источним провинцијама Кине (приморски Шандунг).

Тиме се помало заборављена ”гвоздена коњица” победоносно враћа на јавну сцену, поново налазећи своје место у многим земљама Европе и света (Јапан, Италија, Немачка, Француска, Белгија, Енглеска…), па и у Србији.  

„СОКО“

Овог пута је то нови воз који ће, од данас, ићи свакодневно од Новог Сада до Београда, модернизованом пругом оспособљеном за овакве брзине (од 200 километара на сат).

Та супер-модерна челична стрела у бојама српске тробојке ће, под називом ”Соко”, моћи да за мање од пола сата превезе своје путнике од  Прокопа, централне београдске железничке станице, до реконструисане железничке станице у Српској Атини. И имаће чак 18 дневних полазака, распоређених у три варијанте (без успутних стајања; са седам најважнијих стајања; са стајањем на свим успутним станицама).

А и онај ”најспорији” вид путовања овом трасом ће, ”Соколом”, трајати мање од сат времена, и то са потпуно обновљеном железничком инфра-структуром, новоизграђеним станицама, подвожњацима и надвожњацима, те с неколико нових стајалишта. 

Ово јесте једно сасвим ново поглавље у поново усправљеној Србији, која се бори са временом и искушењима, градећи путеве, мостове и, као што видимо, пруге, са пуном свешћу о изгубљеном времену и пропуштеним шансама током последњих стотињак година проведених у непрозирним историјским маглама и наметнутим ратовима.

И само злобници то не желе да виде, делујући по сабласном аутодеструктивном  принципу: ”Што горе, то боље”. Јер сваки успех нове Србије, окренуте будућности (која не заборавља на најбоља искуства прошлости), беспоговорно укида лажне аргументе опсесивних самооптужби оваквог аутошовинистичког приступа.

То нема никакве везе са политиком и постојећим, потпуно нормалним разликама у мишљењу, пошто је овде реч о начелном ”незадовољству” било чим што је урађено у време, уз помоћ и по плану садашње власти.

За овакав ”приступ” престаје да буде важно колико је нешто заиста у интересу грађана Србије – без обзира да ли је реч о мостовима, ауто-путевима, споменицима, култури сећања, духовности, националном поносу или оствареним урбанистичким и грађевинским подвизима – све се ту само своди, нажалост, на политички потпис испод урађеног. А све оно суштински битно као да се топи и нестаје у очима и мишљењу острашћених негатора ма чега урађеног током последњих неколико година.

И ту све постаје само оруђе и оружје за нове међусобице и све дубље раздоре ”између нас и нас”. Па тако и наш брзи, свима корисни и тако дуго чекани ”Соко”.

Зато се добро и трајно заштитите од деловања отровних језика, срцем и умом окренути ка ономе што нам стварно доноси тај симболични суботњи полазак 19. марта ове, 2022. године.

Српска ”гвоздена коњица” данас креће из својих модерних ”штала” и узлеће ка будућности, прескачући све препреке (како оне спољне, тако и оне које су неки међу нама одлучили да поставе).

И нико неће моћи да је заустави!  

Драгослав Бокан