Moj Novi Sad: Srpska gvozdena konjica

Time je otvorena prva stranica moderne istorije transporta, kao začetak svih onih budućih primera ne samo železničkog, već i automobilskog, kamionskog, i, na kraju, avionskog transporta.

Istovremeno sa ovim britanskim „čeličnim konjem”, i u Srbiji je počela modernizacija, ali na naš način – u ustaničkoj borbi za slobodu.

I na engleskim ostrvima i u sred Šumadije pokrenuta je neka bolja, drugačija budućnost.

U oba slučaja su se hrabri ljudi zauvek otisnuli iz naizgled nepromenljive prošlosti i uske im svakodnevice - ka novim horizontima i lepšim danima za njihovo potomstvo. Pred njima su se ocrtale konture novog doba i neizvesne avanture koja je običnu svakodnevicu podigla i uzvisila na istorijski nivo.

Srpski vožd i engleski mašinovođa su, tog februara 1804. godine, yinovskim koracima poveli svoje saborce i saradnike u devetnaesti vek i modernu eru.

Tehnologija je pred čovečanstvom otvarala sve nove i nove mogućnosti, a hrabro srce je srećno provelo one najhrabrije generacije svih naroda kroz opasne tesnace neslobode. A nacionalnog oslobođenja nema i ne može biti bez odgovarajućih privrednih, materijalnih i ekonomskih pobeda.

I sve se to prepliće u simultanu istoriju smisla i uspeha: uzornim, čvrsto spojenim primerima bezbrojnih podviga.

Sve od pomenute 1804. Srbi junački osvajaju svoju slobodu, a zapadni Evropljani istovremeno pomeraju tehnološke granice do neslućenih razmera i nečega što bi našim precima izgledalo kao čista naučna fantastika, nemoguća misija i zamkovi iz dečije mašte. Pa smo onda i mi, uz slobodu, vremenom pobrali i čudesne plodove napretka, dobivši, usput, i svoje istinske naučne heroje (u likovima Tesle, Pupina, Milankovića, Mileve Marić, Mike Alasa, Ljubomira Klerića, Dobrivoja Božića… i tolikih drugih).   

PREMOŠĆAVANJE MEĐA

Opet su se jedne godine (1881) spojili nevidljivi, čelični konci civilizacijskog uspona Srbije dinastije Obrenović i srpskih krajeva ondašnje Austro-Ugarske. Naime, tada je počela izgradnja železničkih puteva u Srbiji (Beograd - Niš) i u oblastima u kojima je par decenija pre toga objavljena ”Srpska Vojvodovina” (projektovana je vozna linija: Budimpešta – Subotica – Novi Sad – Zemun).

Uz onu vojničku, ”husarsku”, tada se formira i ona ”gvozdena konjica” što će uskoro ponosno i suvereno jezditi ovim delom Evrope, donoseći mir i stabilnost u duboke balkanske međe. Pa su tako upravo železnica, šine i vozovi postali najupečatljiviji simbol tehnološkog napretka i zajedničke nade politikom razdeljenih i interesima razdvojenih nacija...

Nakon toga su novi oblici prevoza, transporta i komunikacija zamenili one klasične, železničke, i to je vozove iz prostora privredne sfere polako prevelo u lagani zaborav i umetničke oblike filmske nostalgije. Sve više putnika bira neke druge oblike prevoza, a mnoga remek-dela sedme umetnosti su oberučke prihvatila stare, dobre vozove: od našeg Živojina Pavlovića do češkog oskarovca Jirži Mencla. I činilo se da je to bio kraj ove ambiciozne železničke avanture, sa velikim poglavljima Trans-sibirske železnice (od Moskve do Vladivostoka), te spajanjem Central-pacifičke i Union-pacifičke trase u Sjedinjenim Američkim Državama (sa desetinama i desetinama hiljada kilometara novoizgrađenih pruga)…

Ipak, era apsolutne vladavine automobila i aviona je, krajem dvadesetog veka, neočekivano prekinuta izgradnjom novih brzih vozova, koji idu od 200, pa sve do fantastičnih 600 kilometara na sat. Ovim super-brzim vozovima se upravlja preko kompjutera, najsavremenijim tehnološkim sredstvima, a oni najbrži, doslovno ”leteći vozovi”, koriste takozvanu ”magnetnu levitaciju” (”maglev”) – pa jedan takav prototip danas jezdi istočnim provincijama Kine (primorski Šandung).

Time se pomalo zaboravljena ”gvozdena konjica” pobedonosno vraća na javnu scenu, ponovo nalazeći svoje mesto u mnogim zemljama Evrope i sveta (Japan, Italija, Nemačka, Francuska, Belgija, Engleska…), pa i u Srbiji.  

„SOKO“

Ovog puta je to novi voz koji će, od danas, ići svakodnevno od Novog Sada do Beograda, modernizovanom prugom osposobljenom za ovakve brzine (od 200 kilometara na sat).

Ta super-moderna čelična strela u bojama srpske trobojke će, pod nazivom ”Soko”, moći da za manje od pola sata preveze svoje putnike od  Prokopa, centralne beogradske železničke stanice, do rekonstruisane železničke stanice u Srpskoj Atini. I imaće čak 18 dnevnih polazaka, raspoređenih u tri varijante (bez usputnih stajanja; sa sedam najvažnijih stajanja; sa stajanjem na svim usputnim stanicama).

A i onaj ”najsporiji” vid putovanja ovom trasom će, ”Sokolom”, trajati manje od sat vremena, i to sa potpuno obnovljenom železničkom infra-strukturom, novoizgrađenim stanicama, podvožnjacima i nadvožnjacima, te s nekoliko novih stajališta. 

Ovo jeste jedno sasvim novo poglavlje u ponovo uspravljenoj Srbiji, koja se bori sa vremenom i iskušenjima, gradeći puteve, mostove i, kao što vidimo, pruge, sa punom svešću o izgubljenom vremenu i propuštenim šansama tokom poslednjih stotinjak godina provedenih u neprozirnim istorijskim maglama i nametnutim ratovima.

I samo zlobnici to ne žele da vide, delujući po sablasnom autodestruktivnom  principu: ”Što gore, to bolje”. Jer svaki uspeh nove Srbije, okrenute budućnosti (koja ne zaboravlja na najbolja iskustva prošlosti), bespogovorno ukida lažne argumente opsesivnih samooptužbi ovakvog autošovinističkog pristupa.

To nema nikakve veze sa politikom i postojećim, potpuno normalnim razlikama u mišljenju, pošto je ovde reč o načelnom ”nezadovoljstvu” bilo čim što je urađeno u vreme, uz pomoć i po planu sadašnje vlasti.

Za ovakav ”pristup” prestaje da bude važno koliko je nešto zaista u interesu građana Srbije – bez obzira da li je reč o mostovima, auto-putevima, spomenicima, kulturi sećanja, duhovnosti, nacionalnom ponosu ili ostvarenim urbanističkim i građevinskim podvizima – sve se tu samo svodi, nažalost, na politički potpis ispod urađenog. A sve ono suštinski bitno kao da se topi i nestaje u očima i mišljenju ostrašćenih negatora ma čega urađenog tokom poslednjih nekoliko godina.

I tu sve postaje samo oruđe i oružje za nove međusobice i sve dublje razdore ”između nas i nas”. Pa tako i naš brzi, svima korisni i tako dugo čekani ”Soko”.

Zato se dobro i trajno zaštitite od delovanja otrovnih jezika, srcem i umom okrenuti ka onome što nam stvarno donosi taj simbolični subotnji polazak 19. marta ove, 2022. godine.

Srpska ”gvozdena konjica” danas kreće iz svojih modernih ”štala” i uzleće ka budućnosti, preskačući sve prepreke (kako one spoljne, tako i one koje su neki među nama odlučili da postave).

I niko neće moći da je zaustavi!  

Dragoslav Bokan