МОЈ НОВИ САД: Слабо прикривена мржња према свом граду и земљи

Некад и сад

Ратови, рушења, бацања невиних цивила под каму и лед, покушаји духовне колонијализације свих врста, бројни недовршени планови и углавном заборављени пројекти, велика искушења и још веће уцене и притисци… баш као и у питању наше Србије или српске нам Војводине — тако исто се, углавном, ”провео” и Нови Сад. Али о томе више у ”Четири путовања”, мојој ауторској монографији о славном ”Гибралтару на Дунаву”, која ће изаћи крајем ове године…

Оно што бих сада потцртао као изузетно важно, а недовољно примећено, јесте мирнодопско сејање семена варошког духа и његово ратно кошење.

Једне године је то ишло дотле да је читав центар Новог Сада био практично спаљен огњем & мачем право са Петроварадинске тврђаве. И то тачно један век након што је добио почасну титулу ”слободног царског града”.

Па је онда градско језгро дунавског приобаља било грађено дословно испочетка, после бомбардовања (из 1848), у истом простору, али на потпуно новим темељима. Да би се све то онда чудесно претворило у ”нови Нови Сад”, амбициозно постављен у тадашњи европски контекст (с примерима преузетим од Љубљане, па све до Будима, Пеште и Граца).  

Бомбардовања су се наставила и у следећем веку, да би се из њих, као из неизбежног ратног вртлога, појавио, опет, уређен и креативно измаштан град. И ове године је, коначно, све добило свој крунски смисао кроз престижну титулу Новог Сада као ”европске престонице културе”.

Наравно, није све ишло тако глатко у различитим фазама изградње садашње новосадске ведуте (са елегантном палатом Градске куће и по једним упечатљивим јеврејским, православним, римокатоличким и протестантским храмом у најужем центру). Па су разна политичка ограничења и идеолошке забране утицале на сваки следећи ”новосадски поглед на свет” (и онај грађевински устројени, као и онај невидљиви, сав од ваздушастог шарма састављен).

Било је ту, наравно, и катастрофалних пројеката, погрешних улагања и неоправданих приоритета, али и зелених квартова, дивних алеја, уређених паркова, добро селектованих Музеја и Галерија.

А у магнетском центру читаве ове урбанистичке разиграности налазе се аристократска здања Владичанског Двора и Матице Српске…

Никад ништа довољно добро

Временом се много шта свело на брутално политичко (и политикантско) оруђе у рукама мрзитељске ”опозиције”, где се само и једино траже мане свему иза чега стоји ”градска власт”. Ништа друго, ни веће од тога.

А то није било тако у послератној (оној другој) половини двадесетог века, али су сасвим нова епоха и непредвидљиви Трећи Миленијум донели управо овакве обичаје у наш град. Па се више не гледа у то како заиста изгледа и колико је стварно корисно све што се гради у Новом Саду. Уместо тога је, многима, много важнији само онај политички и извођачки потпис што стоји иза урађених радова. Ништа друго сем тога.

Ајд’ да је реч о ”претераним похвалама” и нечем из тог реторичког репертоара, то би се лако преживело, али, нажалост, није. У све важно се овде најчешће гледа са помамном злобом и отвореном нетрпељивошћу, без обзира на показани креативни потенцијал, уложени труд и рад, вештину и брзину извођења… само да би се напала овдашња градска власт (која је ”крива за све” по овом помодном ”моделу мишљења” и оваквој  ”анализи”).

Па је тако нападнут и оклеветан онај неопходни, четврти новосадски мост; и плато пред Српским народним позориштем; и пројекат ”Новог Сада на води”; и прелепа ”Пупинова палата”; и грађевинске фирме које су се посебно добро показале у раду са градском управом; и изабрано (наводно ”погрешно”) место за споменик Краљу Петру Ослободиоцу; и ”сумњива нова фасада” Владичанског двора; и постављање подземних контејнера; и градња пешачких и бициклистичких стаза у Футошкој улици; и постављање нових надстрешница на аутобуским станицама; и изградња саобраћајних површина са пратећом инфраструктуром; и уређење Универзитетског парка; и прављење ”заливног система” у центру града; и уређење модерне Сателитске пијаце; и реконструкција Ватрогасне станице у Футогу; и  давање нове функције обновљеним зградама некадашње ”Гвожђаре” и ”Цинкаре” у Креативном дистрикту; и озбиљни радови на Железничкој станици (са све увођењем фантастичног ”Сокола” на само пола сата раздаљине између Београда и Новог Сада); и велико редизајнирање Дунавског парка; и постојеће изнајмљивање пословног простора; и однос града и Бачке епархије СПЦ; те читав низ инфраструктурних опремања, обновљених и темељно реконструисаних објеката, набављене најмодерније опреме, поправљених канализационих и водоводних мрежа…  све до фантастичног плана концерата, извођачких перформанса и уметничких догађаја у фестивалској години Новог Сада (у главној улози ”престонице европске културе”).

Нема ничег што се овде ради, поправља или гради - а да није унапред и већ начелно брутално нападнуто. И то на разне, симултано припремане и системски вођене начине: изругивањем, лажним сведочењем, неодмереним речима, екстремним слоганима, нарученим новинским текстовима, сталним провокацијама, одвратним карикатурама, пропагандним памфлетима, увредљивим плакатима, тврдим каменицама, упаљеним навијачким бакљама, разбијеним прозорским стаклима, нељудским претњама, разноразним штрајковима, произвољним заустављањем путева, распламсавањем студентског бунта..., па и злосутним претњама и личним увредама преко друштвених мрежа, сталним помињањем тобожњег ”привредног криминала” и будуће освете (”кад се промени власт”)…     

Све урађено се увек помиње као ”сувише скупо” или ”недовољно квалитетно”, наизменично. Као ”промашена инвестиција” или ”запуштени план”, нешто ”пребрзо” или ”преспоро” грађено.

То је наметнута нападачка матрица којом се врши стални, свакодневни и даноноћни притисак на власт у Новом Саду, на све њене извођаче и подизвођаче, стручно изабране компаније, бирое и сараднике. Јер је све већ унапред стављено ”под лупу јавности”, потпуно произвољно окачено на опозициони ”стуб срама”.

Напад ради напада

Увек је ту, између редова, присутна тврда оптуженичка клупа и упаљени иследнички рефлектор, а само се дежурни ”кривци” смењују и изводе.

Бар је то тако замишљено и организовано, као у неком позоришном водвиљу без шансе за ма какву промену у сценарију. Ту не помажу истински успеси,  нити из целог света доведени уметници, па чак ни вишеструко надмашена очекивања.

И супер-модерно отварање Фестивалске године, са спектакуларном кореографијом и сценографијом окаченом о велелепну зграду Бановине, у режији можда и најзанимљивијег редитеља из читаве ове регије, Драгана Живадинова, а на вечно актуелне теме важности улоге Милеве Марић и Милутина Миланковића у историји савремене науке – ни то није било ”довољно добро” за змијски поглед и непремостиво непријатељство ове нихилистичке групе екс-демократских надри-критичара и злобњикавих коментатора.

Могли су ту да се појаве и Милева и Милутин уживо, са све ванземаљцима и космичком енергијом, ништа не би вредело – јер је све одмах и унапред унижено и са мржњом прецртано...

Докле ће то тако ићи и која је најбоља метода ”спашавања права на поправку и обнову Новог Сада” у режији и продукцији садашње градске, покрајинске и републичке власти, тешко је рећи.

Али да ово стварно више нема смисла, то је јасно и врапцима на грани. Као да су се скупили сви најгори лузери и удружили против од њих неупоредиво бољих и способнијих конкурената на власти, па делују тако док могу.

Ваљда док се не буду распукли у парампарчад од силне мржње, незајажљиве сујете, демонске похлепе и манијачке љубоморе.     

Драгослав Бокан