MOJ NOVI SAD: Slabo prikrivena mržnja prema svom gradu i zemlji

Nekad i sad

Ratovi, rušenja, bacanja nevinih civila pod kamu i led, pokušaji duhovne kolonijalizacije svih vrsta, brojni nedovršeni planovi i uglavnom zaboravljeni projekti, velika iskušenja i još veće ucene i pritisci… baš kao i u pitanju naše Srbije ili srpske nam Vojvodine — tako isto se, uglavnom, ”proveo” i Novi Sad. Ali o tome više u ”Četiri putovanja”, mojoj autorskoj monografiji o slavnom ”Gibraltaru na Dunavu”, koja će izaći krajem ove godine…

Ono što bih sada potcrtao kao izuzetno važno, a nedovoljno primećeno, jeste mirnodopsko sejanje semena varoškog duha i njegovo ratno košenje.

Jedne godine je to išlo dotle da je čitav centar Novog Sada bio praktično spaljen ognjem & mačem pravo sa Petrovaradinske tvrđave. I to tačno jedan vek nakon što je dobio počasnu titulu ”slobodnog carskog grada”.

Pa je onda gradsko jezgro dunavskog priobalja bilo građeno doslovno ispočetka, posle bombardovanja (iz 1848), u istom prostoru, ali na potpuno novim temeljima. Da bi se sve to onda čudesno pretvorilo u ”novi Novi Sad”, ambiciozno postavljen u tadašnji evropski kontekst (s primerima preuzetim od Ljubljane, pa sve do Budima, Pešte i Graca).  

Bombardovanja su se nastavila i u sledećem veku, da bi se iz njih, kao iz neizbežnog ratnog vrtloga, pojavio, opet, uređen i kreativno izmaštan grad. I ove godine je, konačno, sve dobilo svoj krunski smisao kroz prestižnu titulu Novog Sada kao ”evropske prestonice kulture”.

Naravno, nije sve išlo tako glatko u različitim fazama izgradnje sadašnje novosadske vedute (sa elegantnom palatom Gradske kuće i po jednim upečatljivim jevrejskim, pravoslavnim, rimokatoličkim i protestantskim hramom u najužem centru). Pa su razna politička ograničenja i ideološke zabrane uticale na svaki sledeći ”novosadski pogled na svet” (i onaj građevinski ustrojeni, kao i onaj nevidljivi, sav od vazdušastog šarma sastavljen).

Bilo je tu, naravno, i katastrofalnih projekata, pogrešnih ulaganja i neopravdanih prioriteta, ali i zelenih kvartova, divnih aleja, uređenih parkova, dobro selektovanih Muzeja i Galerija.

A u magnetskom centru čitave ove urbanističke razigranosti nalaze se aristokratska zdanja Vladičanskog Dvora i Matice Srpske…

Nikad ništa dovoljno dobro

Vremenom se mnogo šta svelo na brutalno političko (i politikantsko) oruđe u rukama mrziteljske ”opozicije”, gde se samo i jedino traže mane svemu iza čega stoji ”gradska vlast”. Ništa drugo, ni veće od toga.

A to nije bilo tako u posleratnoj (onoj drugoj) polovini dvadesetog veka, ali su sasvim nova epoha i nepredvidljivi Treći Milenijum doneli upravo ovakve običaje u naš grad. Pa se više ne gleda u to kako zaista izgleda i koliko je stvarno korisno sve što se gradi u Novom Sadu. Umesto toga je, mnogima, mnogo važniji samo onaj politički i izvođački potpis što stoji iza urađenih radova. Ništa drugo sem toga.

Ajd’ da je reč o ”preteranim pohvalama” i nečem iz tog retoričkog repertoara, to bi se lako preživelo, ali, nažalost, nije. U sve važno se ovde najčešće gleda sa pomamnom zlobom i otvorenom netrpeljivošću, bez obzira na pokazani kreativni potencijal, uloženi trud i rad, veštinu i brzinu izvođenja… samo da bi se napala ovdašnja gradska vlast (koja je ”kriva za sve” po ovom pomodnom ”modelu mišljenja” i ovakvoj  ”analizi”).

Pa je tako napadnut i oklevetan onaj neophodni, četvrti novosadski most; i plato pred Srpskim narodnim pozorištem; i projekat ”Novog Sada na vodi”; i prelepa ”Pupinova palata”; i građevinske firme koje su se posebno dobro pokazale u radu sa gradskom upravom; i izabrano (navodno ”pogrešno”) mesto za spomenik Kralju Petru Oslobodiocu; i ”sumnjiva nova fasada” Vladičanskog dvora; i postavljanje podzemnih kontejnera; i gradnja pešačkih i biciklističkih staza u Futoškoj ulici; i postavljanje novih nadstrešnica na autobuskim stanicama; i izgradnja saobraćajnih površina sa pratećom infrastrukturom; i uređenje Univerzitetskog parka; i pravljenje ”zalivnog sistema” u centru grada; i uređenje moderne Satelitske pijace; i rekonstrukcija Vatrogasne stanice u Futogu; i  davanje nove funkcije obnovljenim zgradama nekadašnje ”Gvožđare” i ”Cinkare” u Kreativnom distriktu; i ozbiljni radovi na Železničkoj stanici (sa sve uvođenjem fantastičnog ”Sokola” na samo pola sata razdaljine između Beograda i Novog Sada); i veliko redizajniranje Dunavskog parka; i postojeće iznajmljivanje poslovnog prostora; i odnos grada i Bačke eparhije SPC; te čitav niz infrastrukturnih opremanja, obnovljenih i temeljno rekonstruisanih objekata, nabavljene najmodernije opreme, popravljenih kanalizacionih i vodovodnih mreža…  sve do fantastičnog plana koncerata, izvođačkih performansa i umetničkih događaja u festivalskoj godini Novog Sada (u glavnoj ulozi ”prestonice evropske kulture”).

Nema ničeg što se ovde radi, popravlja ili gradi - a da nije unapred i već načelno brutalno napadnuto. I to na razne, simultano pripremane i sistemski vođene načine: izrugivanjem, lažnim svedočenjem, neodmerenim rečima, ekstremnim sloganima, naručenim novinskim tekstovima, stalnim provokacijama, odvratnim karikaturama, propagandnim pamfletima, uvredljivim plakatima, tvrdim kamenicama, upaljenim navijačkim bakljama, razbijenim prozorskim staklima, neljudskim pretnjama, raznoraznim štrajkovima, proizvoljnim zaustavljanjem puteva, rasplamsavanjem studentskog bunta..., pa i zlosutnim pretnjama i ličnim uvredama preko društvenih mreža, stalnim pominjanjem tobožnjeg ”privrednog kriminala” i buduće osvete (”kad se promeni vlast”)…     

Sve urađeno se uvek pominje kao ”suviše skupo” ili ”nedovoljno kvalitetno”, naizmenično. Kao ”promašena investicija” ili ”zapušteni plan”, nešto ”prebrzo” ili ”presporo” građeno.

To je nametnuta napadačka matrica kojom se vrši stalni, svakodnevni i danonoćni pritisak na vlast u Novom Sadu, na sve njene izvođače i podizvođače, stručno izabrane kompanije, biroe i saradnike. Jer je sve već unapred stavljeno ”pod lupu javnosti”, potpuno proizvoljno okačeno na opozicioni ”stub srama”.

Napad radi napada

Uvek je tu, između redova, prisutna tvrda optuženička klupa i upaljeni islednički reflektor, a samo se dežurni ”krivci” smenjuju i izvode.

Bar je to tako zamišljeno i organizovano, kao u nekom pozorišnom vodvilju bez šanse za ma kakvu promenu u scenariju. Tu ne pomažu istinski uspesi,  niti iz celog sveta dovedeni umetnici, pa čak ni višestruko nadmašena očekivanja.

I super-moderno otvaranje Festivalske godine, sa spektakularnom koreografijom i scenografijom okačenom o velelepnu zgradu Banovine, u režiji možda i najzanimljivijeg reditelja iz čitave ove regije, Dragana Živadinova, a na večno aktuelne teme važnosti uloge Mileve Marić i Milutina Milankovića u istoriji savremene nauke – ni to nije bilo ”dovoljno dobro” za zmijski pogled i nepremostivo neprijateljstvo ove nihilističke grupe eks-demokratskih nadri-kritičara i zlobnjikavih komentatora.

Mogli su tu da se pojave i Mileva i Milutin uživo, sa sve vanzemaljcima i kosmičkom energijom, ništa ne bi vredelo – jer je sve odmah i unapred uniženo i sa mržnjom precrtano...

Dokle će to tako ići i koja je najbolja metoda ”spašavanja prava na popravku i obnovu Novog Sada” u režiji i produkciji sadašnje gradske, pokrajinske i republičke vlasti, teško je reći.

Ali da ovo stvarno više nema smisla, to je jasno i vrapcima na grani. Kao da su se skupili svi najgori luzeri i udružili protiv od njih neuporedivo boljih i sposobnijih konkurenata na vlasti, pa deluju tako dok mogu.

Valjda dok se ne budu raspukli u paramparčad od silne mržnje, nezajažljive sujete, demonske pohlepe i manijačke ljubomore.     

Dragoslav Bokan