ГАРДА ПОСТАЛА РЕДОВНО ПРИСУТНА НА ЦРКВЕНИМ ДОГАЂАЈИМА Председник Вучић и министар Вучевић вратили војне свештенике, две институције са највећом подршком народа црква и војска

Патријарх Порфирије: За разлику од многих, у нашој војсци нема свештеника

Јединство су у својим беседама потврдили и Епископ бачки Иринеј и тадашњи градоначелник Новог Сада Милош Вучевић. Данас таква свечаност делује сасвим природно и као редовна појава у јавном животу, али пре нешто више од једне деценије то није био случај. Самозване елите, које су деценијама узурпирале

државни апарат, посматрале су Српску Православну Цркву са великим подозрењем, па и презиром. Како у системима попут војске, тако и у локалним самоуправама.

Какво је стање било у Војсци Србије најбоље сведочи податак да је 2007. године Војна гимназија у Београду била једина средња школа у земљи без веронауке, те да војници нису могли да рачунају на посни оброк, иако се скоро 70% њих у анкетама изјашњавало као религиозно. Садашњи патријарх, а тадашњи Епископ

јегарски Порфирије, задужен за односе СПЦ и оружаних снага, касније први Епископ војни, најбоље је описао ситуацију: „За разлику од готово свих армија у савременом свету, у Европи, Америци, Азији и Африци, у нашој војсци нема свештеника, а у касарнама нема верских објеката.“

Тек Вучић 2013. вратио војне свештенике, капелане и имаме

Верска служба је ипак некако формално враћена у војне јединице уредбом Владе из 2011. године, али је тај повратак суштински текао веома споро. Први војни свештеници, капелани и имами ступили су у војну службу 2013. године, док је министар одбране био Александар Вучић, што је дало импулс многим важним процесима у војсци. Милош Вучевић данас, у години која означава деценију од повратка верске службе у војску, као први потпредседник Владе и министар одбране, управо наставља и на најозбиљнији начин спроводи политику враћања Српске Православне Цркве у оне државотворне сфере чији је део вековима била.

Тако је у Првом светском рату, у јединицама Српске војске, учествовало неколико стотина свештеника, од којих су многи изгубили животе старајући се духовно за своје саборце. Верска служба пратила је у Србији војни позив од најранијих дана његовог професионалног устројавања 1839. године. Поред православних свештеника, на Солунском фронту били су активни и војни имами, рабини и капелани, баш као и данас. Војни свештеник је, у првим редовима одбране Србије 1914, као добровољац, био и Свети Николај Жички и Охридски. Управо око његових моштију сабрала се, на овогодишњој Спасовданској литији у Београду, сва узвишена симболика односа Војске Србије и Српске Православне Цркве. Осим што су оружане снаге дале кључни логистички и организациони допринос доласку лелићког светитеља у престоницу, посебну свечарску и церемонијалну улогу имала је Гарда. Ова јединица, резервисана за највише државне почасти, током протекле деценије постала је редовно присутна на црквеним свечаностима и важним догађајима, попут сахране блаженопочившег патријарха Иринеја.

Србија не треба да се стиди војничких традиција ослоњених на хришћанство

Патријарх Порфирије је, у марту ове године, гардијског капели даровао иконе Светог Ђорђа и Светог деспота Стефана, патрона српске војске, који је први пут прослављен у августу. Том приликом министар Вучевић је рекао:

„Мислимо да је јединство природан ток и оно што је неприродним путем било прекинуто пре неколико деценија данас добија оне обрисе како треба да буде и што произилази из карактера и бића нашег народа и наше државе, наше цркве и наше војске. Две институције, уз председника, са највећом подршком у народу увек су црква и војска и када су заједно онда смо непобедиви и несаломиви, пре свега духом и вером, али и храброшћу и одлучношћу.“

Нови замајац у продубљивању духовности српског војника уз министра Вучевића даће и нови Епископ војни Доситеј, некадашњи официр Војске Југославије, који је рукоположен у децембру прошле године, а на дужност ступио у мају 2023. Посебно црквено звање за потребе војске јесте пракса широм света, па тако шпанска војска има Војну надбискупију Шпаније, Велика Британија Департман капелана Краљевске војске, док Руска Православна Црква има Синодално одељење за сарадњу са Оружаним снагама. Србија се, посвећеношћу својих духовника и свешћу свог државног руководства, враћа у друштво земаља које се не стиде војничких традиција, ослоњених на хришћанство, али и моралне вертикале других традиционалних монотеистичких религија.

Сава Стамболић, аналитичар