Крећо: Резолуција 1244 кључни и необорив аргумент Србије

Он је за "Политику" објаснио да је Резолуција 1244 донета на основу  Повеље УН и да је по својој снази одлука.

"Ове резолуције су по својој снази, заправо, одлуке, будући да су се, према члану 24 Повеље, чланице УН сагласиле да Савет безбедности делује у њихово име при спровођењу својих дужности остварења мира и безбедности, а чланом 25 Повеље обавезале су се да 'прихвате и извршавају одлуке Савета безбедности'. Стога, може се рећи да је Резолуција 1244 необорив аргумент", истакао је Крећо.

Он је истакао да су кључни аргументи Србије Повеља УН, Резолуција 1244, те Бриселски и Вашингтонски споразум. 

"Правна правила подразумевају и одговарајућу политичку и дипломатску активност, коју Србија и њен председник као главни преговарач предузимају супротстављајући правила међународног права прагматичним интересима држава које заговарају независност Косова", додао је Крећо.

Ови акти, како је објаснио Крећо, подлежу обавези савесног испуњавања у доброј вери, а правило савесног испуњавања преузетих обавеза фундаментално је правило које изражава нужност међународног живота, правде и моралности. 

Такође, рекао је да је надживело све фазе у развоју међународног права као његово свето правило и  уврштено је у основна начела Повеље Уједињених нација, као највишег правног акта у међународној заједници.

На питање који је правни (бе)смисао узајамног признавања Београда и Приштине професор је рекао да би, независно од чињенице да би евентуално узајамно признање било правни нонсенс, јер је признање у међународном праву резервисано за новонастале државе, оно произвело и далекосежне негативне последице. 

  "Позивање на међусобно признање има скривену намеру – да се Србија и КиМ ставе на исту раван, као две нове државе настале на истом таласу територијалних промена које су погодиле СФРЈ", рекао је Крећо и навео да би две околности могле да буду  злоупотребљене у "маниру опште инструментализације чињеница и права страних актера зарад осамостаљења Косова". 

"Прва је да је Косово, након импровизованог референдума о независности 1990, организованог од Демократског савеза Косова, који је Србија прогласила ништавним, прогласило независност који је признала само Албанија. Друга околност је да се подношењем молбе за пријем у УН октобра 2000, СРЈ одрекла континуитета са СФРЈ и прихватила статус државе-сукцесора СФРЈ, тј. нове државе.

Тако би се растакање СФРЈ, супротно мишљењима Бадинтерове комисије, могло протумачити као растакање не само дуж административних подела на републике већ и дуж административне линије која дели КиМ од осталог дела Србије", објаснио је Крећо.

Он је упозорио да би последице  признавања тзв. Косова по Србију биле вишеструке.

"То би значило одрицање од дела државне територије, лишавање предмета Резолуције 1244, која би изгубила правни смисао, као и конвалидацију илегалног проглашења независности, јер признање има ретроактивно дејство, и ослобађање одговорности косовских и страних актера на основу накнадног пристанка Србије као оштећене стране", указао је Крећо.