Како је борба за власт прерасла у тероризам

. Изричито тврдим да немају никакав план и програм. Да немају идеологију. И да их покреће само једна потреба - очајничка жеља за влашћу.

Нови доказ за пресуду коју пишем против њих, стигао је од њих самих. Објављивањем исказа криминалца осумњиченог за више монструозних убистава, продају дроге, као релеватног извора информација, повукли су потез очајника, којим су потврдили да су људи опасних намера. Доказали су да њихов план за дан после постоји само као маркетинишки трик. Обелоданили су да борбу за власт доживљавају и разумеју као чист тероризам. Разоткрили су како би медији у Србији изгледали када би добили прилику и моћ да их уређују. Потврдили су да под објективним и непристрасним новинарством подразумевају кршење Кодекса новинарске етике и Европске декларације о правима и обавезама новинара. Када Тања Фајон следећи пут буде дошла да с Ђиласом и Лутовцем разговара о могућности да опозиција уређује медије у Србији, нека провери члан 1. поменуте Декларације. Он изричито каже: „Обавезе новинара ангажованог на прикупљању, приређивању и коментарисању вести јесу да пуштује истину, да се не служи нечасним методама, да под тешким повредама професије сматра изношење неоснованих оптужби”.

У потврђујућој пресуди коју изричем, исказ убице није важан. Важни су разлози и последице његовог објављивања.

Вођа криминалног клана, који је људима секао главе и касапио њихова тела, Вељко Беливук и медији који подржавају опозицију постали су заједнички алат. Терористичко оружје у борби против Вучића. У терористичком рату не постоје обзири. Границе. Нити правила. Све је допуштено. Ево доказа. Коришћење окорелог убице као веродостојног извора представља најнечаснији подухват у новинарству, ког се у развијеном Западу, који је узор српској опозицији. грозе чак и најокорелији таблоиди. Не постоји уредник, нити новинар у Норвешкој који би објавио било какве тврдње и опсервације Андреса Брејвика, који је пре тачно деценију, убио 77 људи на острву Утоја. Пре него је ухапшен, Брејвик је прво извео терористички напад на седиште Норвешке владе у центру Осла, а нешто касније и на камп подмлатка тада владајуће Радничке партије на острву Утоја. Десетине учесника кампа су теже и лакше рањене. Августа 2012. године Брејвик је због терористичких напада осуђен на максималну казну – 21 годину затвора, строге изолације и старатељства. Утврђено је да је Брејвик психички оболела особа опасна по друштво. И као и сваком опасном злочинцу забрањено му је да се обраћа јавности. Али, чак и да није, ниједном норвешком уреднику, нити политичару није пало на памет да Брејвика искористи и употреби као извор информација у политичким кампањама у Норвешкој.

Монструозни убица Вељко Беливук у једном делу српских медија добио је улогу политичког дисидента, савременог Милована Ђиласа. Злочинце Брејвика и Беливука повезује много тога. Од окрутности, до политичких амбиција. Након хапшења Беливука и припадника његовог крвничког клана полиција је у њиховим сигурним скровиштима пронашла неколико снајпера, противоклопних митраљеза, стотине килограма експлозива, који се користе у терористичким ратовима. Такође, откривени су и тајни планови клана да изврши атентате на неке од најважнијих државних функционера.

И сад, поставља се питање, на који начин је српско озбиљно, одговорно, поуздано и објективно новинарство одлучило да особу која је у урачунљивом стању, са сладострашћем учествовала у киднаповању и касапљењу људи, искористи као здраворазумски извор информација.

- Ја сам још као млад човек дошао до једног закључка кога се и сада држим. То је - да је свака прича о злу пропаганда зла! То сам себи поставио као правило. Зло седи, и чучи, и чека. То зло ужива, као што ђаво ужива када га помињемо. И у поштеној кући се о ђаволу не говори. Чим ти њега именујеш, ти га афирмишеш... - рекао је у свом последњем интервјуу Душко Трифуновић.

Објављивањем Беливукових тлапњи, портал, чије име нећемо спомињати, афирмише тероризам као легитиман начин борбе за власт.

Да није у питању грешка уредника једног портала, већ да се ради о здруженом, намерном подухвату, доказује чињеница да су сви опозициони медији из групе 24, у власништву једног тајкуна, промптно објавили тврдње једног криминалног ума. Терористичку заверу потврђује и реакција лидера опозиције. Они су непроверена булажњења особе осумњичене за пет најгрозоморнијих злочина, прихватили као истину и хитно затражили Вучићеву оставку.

Занимљиво је и да дежурни ловци на кршење Кодекса НУНС, УНС и НДНВ, ниједном речју нису осудили медије који су исказ Беливука користили као поуздан и кредибилан извор информација.

Шта је уредник портала који је објавио иницијалну информацију требало да уради? Када је добио транскрипт исказа из истражног поступка, и видео шта у њему пише, морао је да зна да у Кривичном закону пише да окривљени у својој одбрани може да говори шта хоће, чак и да лаже. Затим, морао је да погледа у Кодекс новинара Србије. Тамо би нашао неколико одредаба које су императив за сваког поштеног новинара:

- Новинар је дужан да консултује најмање два независна извора информација која ће дату информацију да потврде или оспоре.

- Новинар мора да има у виду могућност злоупотребе и манипулације којима могу да га изложе тобожње жртве одређених кривичних дела.

- Новинар је обавезан да приступа послу са дужном професионалном пажњом.

- Новинар не сме слепо да верује извору информација. Новинар мора да води рачуна о томе да извори информација често следе своје интересе или интересе друштвених група којима припадају и прилагођавају своје исказе тим интересима.

- Читаоци/гледаоци/слушаоци морају да буду обавештени о непосредној користи коју извор може остварити од објављивања информације. Ако извор има непосредан интерес, или настоји да се с неким обрачуна, читаоци/ гледаоци/слушаоци морају о томе да буду обавештени.

Интерес Беливука је више него очигледан. Да би релативизовао своју одговорност за злочине које је починио, он је прихватио савет свог браниоца да се представи као политичка жртва. Стратегија је заснована на претпоставци да ће, уколико дође до свргавања власти, Беливук моћи да очекује неку врсту помиловања. Или, ублажавања казне.

Његов интерес поклапа се с интересима претендената на власт. Постојало је уверење да ће повезивање Вучића с кољачима и касапинима, ослабити Вучићеву позицију, и ојачати њихов рејтинг међу гласачима, и бити њихова одскочна даска на следећим изборима.

Међутим, десило се управо супротно. Опозиција је и овај пут погрешила. Уместо да га угрозе, помогли су Вучићу. Ојачали су његов рејтинг међу бирачима. Помогли су му да преко ноћи обави један важан инфраструктурни страначки посао. Успео је да за 24 сата дигне комплетан СНС на највиши ниво борбене готовости. Уз то, апстиненте су још више учврстили у мишљењу да у опозицији не постоји нико за кога вреди гласати. И на крају, коришћењем Беливука као политичког актера, опозиција је сваког честитог Србина претворила у Вучићевог гласача.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за

комуникације и односе с јавншћу