Kako je borba za vlast prerasla u terorizam
Više od 20 godina dokazujem da je politika zanimanje koje nadilazi kapacitete interesne grupe individua, nekada okupljenih u Demokratskoj stranci, a sada rasutih u nekoliko partija bez članstva
. Izričito tvrdim da nemaju nikakav plan i program. Da nemaju ideologiju. I da ih pokreće samo jedna potreba - očajnička želja za vlašću.
Novi dokaz za presudu koju pišem protiv njih, stigao je od njih samih. Objavljivanjem iskaza kriminalca osumnjičenog za više monstruoznih ubistava, prodaju droge, kao relevatnog izvora informacija, povukli su potez očajnika, kojim su potvrdili da su ljudi opasnih namera. Dokazali su da njihov plan za dan posle postoji samo kao marketiniški trik. Obelodanili su da borbu za vlast doživljavaju i razumeju kao čist terorizam. Razotkrili su kako bi mediji u Srbiji izgledali kada bi dobili priliku i moć da ih uređuju. Potvrdili su da pod objektivnim i nepristrasnim novinarstvom podrazumevaju kršenje Kodeksa novinarske etike i Evropske deklaracije o pravima i obavezama novinara. Kada Tanja Fajon sledeći put bude došla da s Đilasom i Lutovcem razgovara o mogućnosti da opozicija uređuje medije u Srbiji, neka proveri član 1. pomenute Deklaracije. On izričito kaže: „Obaveze novinara angažovanog na prikupljanju, priređivanju i komentarisanju vesti jesu da puštuje istinu, da se ne služi nečasnim metodama, da pod teškim povredama profesije smatra iznošenje neosnovanih optužbi”.
U potvrđujućoj presudi koju izričem, iskaz ubice nije važan. Važni su razlozi i posledice njegovog objavljivanja.
Vođa kriminalnog klana, koji je ljudima sekao glave i kasapio njihova tela, Veljko Belivuk i mediji koji podržavaju opoziciju postali su zajednički alat. Terorističko oružje u borbi protiv Vučića. U terorističkom ratu ne postoje obziri. Granice. Niti pravila. Sve je dopušteno. Evo dokaza. Korišćenje okorelog ubice kao verodostojnog izvora predstavlja najnečasniji poduhvat u novinarstvu, kog se u razvijenom Zapadu, koji je uzor srpskoj opoziciji. groze čak i najokoreliji tabloidi. Ne postoji urednik, niti novinar u Norveškoj koji bi objavio bilo kakve tvrdnje i opservacije Andresa Brejvika, koji je pre tačno deceniju, ubio 77 ljudi na ostrvu Utoja. Pre nego je uhapšen, Brejvik je prvo izveo teroristički napad na sedište Norveške vlade u centru Osla, a nešto kasnije i na kamp podmlatka tada vladajuće Radničke partije na ostrvu Utoja. Desetine učesnika kampa su teže i lakše ranjene. Avgusta 2012. godine Brejvik je zbog terorističkih napada osuđen na maksimalnu kaznu – 21 godinu zatvora, stroge izolacije i starateljstva. Utvrđeno je da je Brejvik psihički obolela osoba opasna po društvo. I kao i svakom opasnom zločincu zabranjeno mu je da se obraća javnosti. Ali, čak i da nije, nijednom norveškom uredniku, niti političaru nije palo na pamet da Brejvika iskoristi i upotrebi kao izvor informacija u političkim kampanjama u Norveškoj.
Monstruozni ubica Veljko Belivuk u jednom delu srpskih medija dobio je ulogu političkog disidenta, savremenog Milovana Đilasa. Zločince Brejvika i Belivuka povezuje mnogo toga. Od okrutnosti, do političkih ambicija. Nakon hapšenja Belivuka i pripadnika njegovog krvničkog klana policija je u njihovim sigurnim skrovištima pronašla nekoliko snajpera, protivoklopnih mitraljeza, stotine kilograma eksploziva, koji se koriste u terorističkim ratovima. Takođe, otkriveni su i tajni planovi klana da izvrši atentate na neke od najvažnijih državnih funkcionera.
I sad, postavlja se pitanje, na koji način je srpsko ozbiljno, odgovorno, pouzdano i objektivno novinarstvo odlučilo da osobu koja je u uračunljivom stanju, sa sladostrašćem učestvovala u kidnapovanju i kasapljenju ljudi, iskoristi kao zdravorazumski izvor informacija.
- Ja sam još kao mlad čovek došao do jednog zaključka koga se i sada držim. To je - da je svaka priča o zlu propaganda zla! To sam sebi postavio kao pravilo. Zlo sedi, i čuči, i čeka. To zlo uživa, kao što đavo uživa kada ga pominjemo. I u poštenoj kući se o đavolu ne govori. Čim ti njega imenuješ, ti ga afirmišeš... - rekao je u svom poslednjem intervjuu Duško Trifunović.
Objavljivanjem Belivukovih tlapnji, portal, čije ime nećemo spominjati, afirmiše terorizam kao legitiman način borbe za vlast.
Da nije u pitanju greška urednika jednog portala, već da se radi o združenom, namernom poduhvatu, dokazuje činjenica da su svi opozicioni mediji iz grupe 24, u vlasništvu jednog tajkuna, promptno objavili tvrdnje jednog kriminalnog uma. Terorističku zaveru potvrđuje i reakcija lidera opozicije. Oni su neproverena bulažnjenja osobe osumnjičene za pet najgrozomornijih zločina, prihvatili kao istinu i hitno zatražili Vučićevu ostavku.
Zanimljivo je i da dežurni lovci na kršenje Kodeksa NUNS, UNS i NDNV, nijednom rečju nisu osudili medije koji su iskaz Belivuka koristili kao pouzdan i kredibilan izvor informacija.
Šta je urednik portala koji je objavio inicijalnu informaciju trebalo da uradi? Kada je dobio transkript iskaza iz istražnog postupka, i video šta u njemu piše, morao je da zna da u Krivičnom zakonu piše da okrivljeni u svojoj odbrani može da govori šta hoće, čak i da laže. Zatim, morao je da pogleda u Kodeks novinara Srbije. Tamo bi našao nekoliko odredaba koje su imperativ za svakog poštenog novinara:
- Novinar je dužan da konsultuje najmanje dva nezavisna izvora informacija koja će datu informaciju da potvrde ili ospore.
- Novinar mora da ima u vidu mogućnost zloupotrebe i manipulacije kojima mogu da ga izlože tobožnje žrtve određenih krivičnih dela.
- Novinar je obavezan da pristupa poslu sa dužnom profesionalnom pažnjom.
- Novinar ne sme slepo da veruje izvoru informacija. Novinar mora da vodi računa o tome da izvori informacija često slede svoje interese ili interese društvenih grupa kojima pripadaju i prilagođavaju svoje iskaze tim interesima.
- Čitaoci/gledaoci/slušaoci moraju da budu obavešteni o neposrednoj koristi koju izvor može ostvariti od objavljivanja informacije. Ako izvor ima neposredan interes, ili nastoji da se s nekim obračuna, čitaoci/ gledaoci/slušaoci moraju o tome da budu obavešteni.
Interes Belivuka je više nego očigledan. Da bi relativizovao svoju odgovornost za zločine koje je počinio, on je prihvatio savet svog branioca da se predstavi kao politička žrtva. Strategija je zasnovana na pretpostavci da će, ukoliko dođe do svrgavanja vlasti, Belivuk moći da očekuje neku vrstu pomilovanja. Ili, ublažavanja kazne.
Njegov interes poklapa se s interesima pretendenata na vlast. Postojalo je uverenje da će povezivanje Vučića s koljačima i kasapinima, oslabiti Vučićevu poziciju, i ojačati njihov rejting među glasačima, i biti njihova odskočna daska na sledećim izborima.
Međutim, desilo se upravo suprotno. Opozicija je i ovaj put pogrešila. Umesto da ga ugroze, pomogli su Vučiću. Ojačali su njegov rejting među biračima. Pomogli su mu da preko noći obavi jedan važan infrastrukturni stranački posao. Uspeo je da za 24 sata digne kompletan SNS na najviši nivo borbene gotovosti. Uz to, apstinente su još više učvrstili u mišljenju da u opoziciji ne postoji niko za koga vredi glasati. I na kraju, korišćenjem Belivuka kao političkog aktera, opozicija je svakog čestitog Srbina pretvorila u Vučićevog glasača.
Milorad Bojović
Autor je stručnjak za
komunikacije i odnose s javnšću